„НИ ПЕСМЕ НЕ ТРЕБА ДА ЖУРЕ СА ОДРАСТАЊЕМˮ: РАЗГОВОР СА ВЛАСТОМ ЦЕНИЋЕМ И СТЕВАНОМ МИЛОШЕВИЋЕМ, ПИСЦИМА ЗА ДЕЦУ И ОДРАСЛЕ
Дечја недеља добар је повод да бар на тренутак пробудимо дете у себи. Вођени дечјом радозналошћу, позвали смо Власту Ценића и Стевана Милошевића, значајне савремене писце за децу и одрасле, и упитали их све што занима дете које смо у себи разбудили.
Дечја читалачка публика разговор би започела увек истим питањем, надајући се различитом, интересантном и духовитом одговору. Загледани у радознале дечје очи, желимо да вас питамо баш оно што њих највише занима: како сте постали писци?
Власта: У животу сваког клиње мајке прве песникиње! Моја мајка Јаворка изучила је само четири разреда основне школе, али је била рођени песник: причала са травкама, биљкама, животињкама, у дворишту, у пољу... Недавно сам пронашао свој дневник из детињства. А у њему и ово: „Данас сам са мамом и татом садио кукуруз. Мајка је видела већ пораслу стабљику ражи. Откинула је, разгрнула листиће и – пољубила!ˮ Мајка је моје срце претворила одмалена у жижу. Моје песме су одсјаји те притајене лирске искре. Прве песме настале су у основној школи. Прво, уместо писаног састава за домаћи задатак, а касније и као унутрашња потреба.
Стеван: Искрено, не знам. Не сећам се ни да сам то планирао. Мада, такве ствари се и не планирају. Рекао бих да нисам само ја ушао у свет писања, већ да је и тај свет ушао у мене. Након потписаног споразума о узајамној сарадњи, одмах се прешло на рад (писање). Могу слободно рећи да се споразум поштује и данас уз велико узајамно уважавање и разумевање.
Припадате драгој и деци блиској групи писаца – наставника и педагога. Колико је ваша професија – рад у настави – утицала на ваше стваралаштво?
Власта: Много! Можда и пресудни утицај. Као млади наставник српског језика опевао сам ђацима граматику, како бих им олакшао појмове. На пример, песма „Наташаˮ траје и после толико година, а написао сам је осамдесетих година за утврђивање падежних облика у школи.
НАТАША
Ми смо били чудна дружба:
рој дечака кликераша
и Наташа.
Дресови нам били исти,
зато мајка такав саши
и Наташи.
Преко ноћи изненада
престале су игре наше
због Наташе.
Постала је цура и по,
отишла од кликераша
та Наташа.
Сломила се дечја срца,
сви одосмо у двојкаше
због Наташе.
Једне ноћи чу се пушка,
удаде се машта наша.
Што, Наташа?
Није било веће туге,
нит је било лепше снаше
од Наташе.
Стеван: Сигуран сам да утицај постоји. Можда је и тај рад са децом у мени пробудио жељу да пишем за њих. Овај, хоћу рећи, за нас. Многе моје песме за децу настале су у учионици, односно тамо је настала инспирација за њих. Да не испадне да за време наставе наставник пише песме. Одбиће ми од плате која је ионако већ одбијена, ако ме разумете. :-)
Добитници сте више значајних књижевних награда за уметничка дела и за укупан допринос књижевности за децу. Шта је вама, као писцима, највећа награда?
Власта: Осмех којим окитим дечја лица док ме слушају. Радост којом ми прилазе за аутограм и стидљиво питају да ли се можемо фотографисати. И посебно ми је битно што много путујем и упознајем дивне људе током фестивала, књижевних сусрета, радионица...
Стеван: Афирмација код читаоца је нешто ка чему ја стремим у свом раду. Сведоци смо да многа дела која су добила афирмацију код критичара, нису баш славно прошла код књижевне публике. А то је, по мени, нешто најважније за књигу и њеног аутора. Дакле, читаоци, па тек онда критичари.
Активно учествујете на разним фестивалима дечјег стваралаштва у нашој земљи и региону, а и сами сте творци и руководиоци сличних манифестација, летњих школа и других васпитно-образовних, забавних и креативних садржаја. Колико они доприносе развоју културе читања? У чему је највећи значај таквих садржаја?
Власта: Говорим као амбасадор Читалића, једне племените манифестације међународног карактера која деци јача и шири љубав према књизи и читању. Ова акција је кренула из Алексинца, од једне неуморне колегинице, Маје Радоман, али је убрзо освојила целу земљу и проширила се и на регион. О, колико смо читалића формирали! Колико је младих људи сада нама захвално што им је књига изистински друг. Научили смо их да је право читање са оловком у руци. Њихови дневници читања су мала ремек-дела. И тако, скоро сваки крај Србије има неку манифестацију којом слави књигу. И мој Дољевац, сеоска средина, не заостаје. Радо се одазивам свим таквим дешавањима, јер су нам неопходни за развој културе читања.
Стеван: Доприносе у великој мери. Размена идеја, искуства у раду, добри међуљудски односи. Развој креативности и креативног размишљања и мишљења могу да открију мноштво светова у нама, који често умеју да буду већи од овог света који нас окружује.
Својим делима значајно доприносите афирмацији стваралаштва на дијалекту. Колико такво стваралаштво код деце оснажује свест о својим коренима?
Власта: Ја верујем да свако најбоље пева на језику на коме је аутору певала његова мајка. Мало је песника у српској поезији за децу који пишу на дијалекту завичаја. Али, када сам осетио потребу да певам о детињству, схватио сам да то морам чинити језиком детињства, језиком мог родног села Кочана, у комшилуку града Ниша. Да би се дочарао и од заборава сачувао тај свет, потребно је понекад разгрнути ризницу често заборављених речи и оне, још у употреби, ишчупати испод шапе све моћнијег стандардног књижевног језика. С тим и таквим речима требало се поиграти, одредити меру ироније, смеха и подсмеха, радости и туге, меру снова и несаница, и све то, што је најтеже, одредити према чистој дечијој души у 21. веку. Трудим се да свето присећање на родитеље и злато детињства, добије универзални смисао, да песме само не звуче занимљиво, ведро, него и да зраче. Те речи лепе и прелепе, знане, а заборављене и поново откривене, речи које радују и којима се радујемо, живе и неуништиве, светиљке су из неких нама непознатих предела, као корење, као трава троскот која расте поред путева, а неуништива је. Оне су чувари традиције, чувари корена.
„Како мама кажеˮ, песма је „сунце које греје целу кућуˮ; „мозгобољаˮ се лечи „путовањима о којима се сањаˮ; „детелина са четири листаˮ некада није довољна за срећу; „бесне глистеˮ су „бољкаˮ „ђачког добаˮ…[1]Шта још поручују ваша дела „онима на којима свет остајеˮ?
Власта: Рецензент-критичар, каткад, нагађа „шта је писац хтео да кажеˮ, дакле, накани се да читаоцу „тумачиˮ песму или причу. Грешка! Зар нису умни давно рекли: „Песма која тражи тумачење, није требало да буде написанаˮ и „Тако је, ако ти се тако чиниˮ. Трудим се да деца сама открију моју поруку. Не воле они да им мудрујемо много. Зато ја песмама, које су, у ствари, приче, ненаметљиво поручујем да не журе са одрастањем, да сачувају дечје очи што дуже, да мисле ведро (ведрина је одлика мојих рима, јер нас је и велики Душко Радовић саветовао да деци треба нудити ведрину).
Стеван: Тежиште мог писања за децу јесте хумор. Насмејати се животу је олакшавајућа околност у разним ситуацијама сваког појединца.
Како дечја публика реагује на ваше шаљиве песме? Да ли се препозна у неком од ваших комичних јунака? Испричајте нам неку анегдоту са таквих сусрета и „препознавањаˮ.
Власта: Деца воле моје дијалекатске песме, иако се ја трудим да им кажем и оне сас сви седам падежи. Смеју се, гуркају, чуде се оном пцувалу које је још малечко и питају како то мој унук сас један шут по два гола да одједанпут. Сећам се, у Блацу на „Драинчевим сусретима за децуˮ нађосмо се у гужви, у налету деце која траже аутограме. Држе папириће на брзину истргнуте из свезака, који ће, највероватније, завршити заборављени у торби. Песник Драган Радовић, Лесковчанин, шаљивџија, каже једном враголану: „Е, извини, ја сам неписмен. Не могу да ти се потпишем. Иди код овог песника.ˮ Дете се окрену мени и упита радознало: „А да ли сте Ви писмени?ˮ
Стеван: Смехом, што је добро. Јер то је и циљ таквих песама. Било је разних препознавања. Деца радо сама пружају повратне информације на таквим сусретима, што нама, као писцима за децу, изузетно значи у даљем стваралачком раду. Некад и измисле неку ситуацују, јер и ми писци измишљамо. Узврате својим хумором на наш, што је и више него поштено.
Да ли су, и на који начин, ванредне околности (пандемија) утицале на тематику и обим вашег стваралаштва?
Власта: Насрећу, нису. Написао сам нову књигу песама на матерњем језику Село сас један падеж. То је била обавеза, да, као добитник Златног Гашиног пера на Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, напишем нову књигу коју ће они објавити. И кренуло је одмах надахнуће. Цурак није брзо пресушио, писао сам брзо, лако, као ђачић свој домаћи. Седамдесет песама, као наставак оне, већ остареле књиге, Бате ће се жени. Сада само молимо свевишњег да ово чудо што пре оде у заборав, па да се срећемо ца децом, и оном вечитом децом, на представљању књига. Да их пошаљемо у свет читалаштва.
Стеван: На тематику нису, она ће бити иста у свим животним околностима. На обим? Мислим да јесу, вишак слободног времена је увећао моје стваралаштво, али и мене самог, бар кад је килажа у питању.
Чиме ћете нас обрадовати у наредном периоду? Откријте нам о чему тренутно размишљате и пишете.
Власта: Тренутно не пишем ни поезију ни прозу (замислите, имао сам и излет у два романа за децу). Желим да радост због нових књига поделим са читаоцима на југу Србије, а и шире, што да не. То не значи да неке нове теме, неке необичне риме не сазревају тамо у кутку срца, тамо где станују песме.
Стеван: Ја сам већ обрадовао, ове одрасле, мојом збирком песама Поетска микрофонија у издању Прометеја из Новог Сада. А што се тиче књижевности за децу, у потрази сам за издавачем једног свог романа. Књига је мало необична и сигуран сам да ће умети добро да замисли своје читаоце.
Разговарала: Мирјана Бојанић Ћирковић, током Треће дечје књижевне колоније у малом месту на југу Србије.
[1]Ово су наслови песама и прича Стевана Милошевића и Власте Ценића из збирки Аждаја напушта бајку (2019) и Петопарац Срећко (2020).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
