Књижевни разговор Гроздане Олујић са Исидором Секулић, објављен је у 36. броју часописа Млада култура који је изашао 13. октобра 1955. године. У овом поетски интерпретираном интервјуу видљиви су елементи позитивистичке критике. Наиме, у тумачење дела Исидоре Секулић, Гроздана Олујић учитава и њену биографију. Сматра да је готово незаобилазно осврнути се на сензибилитет и темперамент ауторке која је скоро читав живот провела у самоћи. У једном сегменту разговора и сама Исидора Секулић истиче да на њена дела умногоме утичу личности из окружења у коме је одрастала.
Разговор који су водиле две књижевнице обухватао је широко поље тадашње културне и социјалне стварности, уз историјски осврт на минуле ратне године. Ове две, за нашу књижевност, веома значајне списатељице, дотичу се различитих проблема тадашњег човека и разговарају о односу талента и неуморног рада као два међусобно неискључива аспекта у процесу рађања уметничког дела.
Катарина Миленковић и Александра Пејић
РАД, САМОЋЕ И ЋУТАЊА
„НЕ РЕТКО дешава се да боравиште једног човека прими печат и атмосферу свог обитаваоца и прилагоди му се скоро као неко живо биће. То је случај и са зеленом самоћом у којој живи један од највећих ерудита данашњице, једина жена академик код нас ̶ Исидора Секулић. Сви предмети, почев од маленог писаћег стола оштрих линија, часописа на наслоњачама, слика, до полица са књигама, имају неки озбиљан, скоро строг изглед. Можда је то варка, а можда и облесак лика Исидоре, лика који дубоким скептичним борама у кутовима усана и спокојним, а ипак снажним блеском косих зелених очију говори о прегнућима и тежњама једног радозналог, немирног, а великог духа. Кад прича нагиње се напред, немирно покрећући прсте као да је пред њом клавијатура… Помало несвесно прави поређење између ње и портрета Милана Ракића који је она сама створила. У порушеним цртама његова лица она је видела трагове унутрашњих борби. На њеном избораном, унутра клесаном лику ја видим, сенку немирне радозналости која је гонила и гони њен интелект да лутајући кроз широке светле духа трага за суштинским у животу и човеку. Свака реч коју изговара потврђује први утисак озбиљне строгости. Реченица јој је концизна, скоро шкрта, а ипак крцата великим мислима које налазимо у њеним есејима о језику, о Његошу, у „Писмима из Норвешкеˮ, „Хроници паланачког гробљаˮ…
„Мене је васпитао мушкарац, отац.ˮ, каже. „А то је оставило трага на моме карактеру и стваралаштву. Не волим празна наклапања. Ако нема шта да се каже, боље ћутати. А можда је добро ћутати и онда кад има шта да се каже…ˮ, закључује сумњичаво и одмах затим додаје: „Да би човек изградио свој духовни свет потребно је много самоће, рада, ћутања и скепсе, оне фине интелектуалне скепсе која процењује и одмерава ствари и догађаје у њиховој правој вредности…ˮ Те речи сигурне, чврсте, јасне, као да изнутра осветљавају њен лик. Глас се на моменте диже постајући звонак и сугестиван.
„Ви мислите да је једна књига или један писац могла да одреди мој животни пут? Какво наивно питање! Ето, ту су они, моји пријатељиˮ, рече упирући поглед на полице са књигама. „Има их преко двадесет хиљада, можда и више.ˮ На лицу се као танани титрај месечине над дубоким и мирним водама јавља осмех. Затитра на час и нестане га у путовима бора.
„Да ли сте успели да у интелектуалном раду нађете смисао свога живота?ˮ, постављам питање и у исти мах осећам да га можда није требало поставити.
„На то питање вам нећу одговорити. И сами, можда, схватате зашто… Сваки човек изграђујући своју културу наилази на стрампутице и периоде замирања свих интелектуалних активности, баш као што и у процесу стварање цивилизације наилазе плиме и осеке, успони и падови, да се на карају слегне прашина и остану само истинске вредности… Једино што бих желела је да се до коначног смирења предамном не затворе канали који воде у простране и светле области духа…ˮ, говори лагано, наглашавајући поједине речи и застајући на моменте. Сваки час ми се чини да ће ућутати. Сама себи изгледам као лопов који је дошао да покраде нечију самоћу, нечији мир. Тек сад разумем Тацитову максиму коју она тако често понавља: „Ћутање је велика стварˮ, а одмах затим додаје: „Не волим публицитет. Мој живот и моје мисли виде се у овом што сам написала. О једном Платону и Проперцију не зна се ништа, а они живе. И од мог рада остаће само оно што вреди, и ако не наиђе нека нова катарза… Али ко зна? Можда ће кроз две хиљаде година све бити заборављено. Људи ће се, како је једном Бајрон рекао, питати: „Да ли је постојао Рим?ˮ Или ̶ неће. У будућим нараштајима остаће наслагана култура прохујалих цивилизација. Истинске вредности не пропадају, али до њих је тешко доћи. Потребан је дисциплинован рад. Нама баш то недостаје. Или ко за? Ми никада нисмо имали времена да мирно изграђујемо своју културу. Ратови, збегови, лутања, разарања и грађења на рушевинама ̶ то је наша историја. Па и онда када смо стварали све је ишло вртоглавом брзином ̶ сламало је људе. Ми никада нисмо имали више од три генерације интелектуалаца. Ето, и у мојој породици… Ја сам треће колено. Никога више немам. Остала сам сама и са мном ће све да се заврши. Можда је тако и добро. Гробља… Тешко је то. Гробови, свуда гробови. Тај проблем нашег брзог рушења поставила сам и покушала да решим у „Хроници паланачког гробљаˮ (1940). Не знам да ли сам успела…ˮ
„Ви много сумњате.ˮ
„Да. И песимиста сам помало. А песимизам није увек зло. Можда је он пре нека врста скептичне критике… Човек мора да се навикне на одрицање, рад и сумњу ако хоће да дела. Ја сам целог свог живота спавала само по четири сата. Није баш увек било ружичасто. Често се у месец дана петнаест дана гладовало да би се могло отићи у Париз, Лондон, Рим… Па и до недавно ја сам имала само 3750 ̶ динара пензије… Треба имати поноса… Не може се и не сме ослањати на туђу помоћ. Данашњи млади људи исувише захтевају иако држава пружа више него што је то ико до сада учинио. То можда и није добро. Тако се постаје мекушац. Треба се навикнути на рад…ˮ
„Шта мислите о данашњој нашој литератури?ˮ
„Шта? О савременом је тешко говорити. Много је нових струјања. Тако је то… падне неколико јалових откоса док не наиђе један плодан. Данас има много младих талентованих људи који пишу. Можда око тридесет само код нас. Млади нараштаји показују изванредну смелост, радозналост. И то је добро! Можда би требало мало више озбиљнијег рада, мало више скромности. Јер тачно је рекао један велики Француз „Таленат је ту, а да ли је ту писац?ˮ Наши млади таленти ретко познају језик, а он је основан за писање. Па ипак они себе називају књижевницима а не раде ништа, или скоро ништа. А да би се изградио један таленат потребно је много рада, много лишавања. Треба прочитати читаве томове књига да би се изградила култура висока као пагода. Интелектуални рад тражи целог човека. Па ипак, какво задовољство општити са највећим умовима човечанства, разумети их!ˮ
„Извините, знам да је ово клишетирано и банално питање, али када бисте поново могли да бирате свој животни пут, шта бисте изабрали?ˮ
„Исто. Некада сам хтела да будем баштован, али нисам постала. Куда ће се усмерити детиње способности много зависи од породице. Породица је основ. Она удара печат на целокупни каснији живот човека. У нашој кући се много читало. Увек је било бар по неколико страних часописа. Отац је био веома културан човек, и ако сам успела да нешто постигнем у области културе у највећој мери имам да захвалим њему. Још као девојчица знала сам неколико страних језика. Касније сам наставила са оним што је он укоренио у мене ̶ читањем. Да би човек постао бар иоле културан треба много радити и много се лишавати...ˮ Говори тихо, очигледно већ заморена питањима.
Док се напољу згушњава прохладна тама јесењег сутона а у соби, где ми се чини да су у полицама наслагане читаве цивилизације, мелодично избија старински сат подсећајући да је још један делић времена неповратно побегао од нас, опраштам се од жене чије су мисли и дела посејале много добрих жетава… Неколико кратких речи које пажљиво упућују низ стрме степенице. Чврст стисак руке. Једно „довиђењаˮ. И врата се затварају одводећи је поново њеним пријатељима којих има на хиљаде, њеној самоћи и раду.
Гроздана ОЛУЈИЋ
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
