„ПОЕЗИЈА ЈЕ ВЕЧИТА СВЕЖИНА СВЕТАˮ: КЊИЖЕВНИ РАЗГОВОРИ ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ У ЧАСОПИСУ МЛАДА КУЛТУРА: (2)
Књижевни разговор који је Гроздана Олујић водила са Душаном Матићем објављен је у двоброју 49–50 Младе културе из 9. августа 1956. године. У разговору са овим еминентним авангардним уметником Гроздана Олујић се дотиче општих питања литературе и целокупне уметности, као и односа младих према савременим културним дешавањима. Читав разговор вођен је у циљу расветљавања проблематике заступљене у књижевном стваралаштву Душана Матића и његових савременика.
Кроз књижевни дијалог разматрају се и питања универзалних проблема човека који се налази у дезинтегрисаном свету као последици рата. Разговор покрива вечите теме са уплитањем у политичку ситуацију и обесмишљеност социјално-моралних норми које остају након рата. Свевременост тема које обрађују јесте одлика поетике како Душана Матића тако и Гроздане Олујић, а писање о универзалним проблемима је императив ово двоје аутора.
Због великог броја отворених тема, овај разговор представља изузетан допринос проучавању књижевности и формирању књижевно-уметничког укуса младих половином 20. века. У овом разговору са Душаном Матићем проналазимо чврст и јасан став да књижевност најбоље разумеју они који је и стварају, те би се критички рад Гроздане Олујић која у то време и сама почиње да пише и лепу књижевност, могао сматрати меродавним и веродостојним. Дакле, критикујући књижевност, Гроздана Олујић поставља стваралачке темеље своје будуће литерарне оријентације.
ВЕЧИТА СВЕЖИНА СВЕТА
„Не слутећи да се дотиче тајне свих стваралаца, Јесењин је једном приликом доста жучно изјавио новинарима: 'Истину о мени и моме животу наћи ћете у мојим песмама'.ˮ Књижевник Душан Матић би с пуним правом и сигурношћу (бар што се тиче „Багдале") могао да понови то исто.
– „Багдаломˮ сам хтео да дам интелектуални и морални профил наше генерације која је почела да живи и мисли још у Првом светском рату и пролазећи кроз период великих прелома емоционалне, личне и филозофске природе остала доследна тражењу истине о животу и човеку. Има две речи које сам после оног рата веома дуго понављао. То су „тотални проблемˮ, то јест универзални проблем човека од кога су произишли сви остали. Доба нашег ступања у живот било је доба великих ломова. Рат је померио све устаљене норме. Читава грађанска култура била је изгубила свој смисао. Једина нада била је социјална револуција. Ми смо дубоко веровали у њу. Ту веру и тражење наше генерације унео сам у „Багдалуˮ.
– Једном сте рекли: „Поезија је вечита свежина светаˮ. Да ли бисте хтели да нам подробније објасните ту мисао?
– Кад кажем „вечита свежина светаˮ мислим на генерације које долазе и пролазе кроз литературу и понављајући је – обнављају. Не верујем да је и једна мисао ако се другачије каже иста мисао. Наше теме су вечите јер је и оно суштинско у човеку вечито. Али тенденције живећи под специфичним условима друкчије посматрају ствари, друкчије из изражавају. А то „друкчијеˮ је баш та „вечита свежина светаˮ о којој говоримо. Но, не само да свака генерација доноси нову поезију, него чини измене и у гледањима на стару.
Ја мислим да свака генерација има свога Шекспира, јер га свака друкчије чита. Због тога не постоји само: ренесансни, романтичарски Хамлет, већ Хамлет XIX, XX века, Хамлет сваке генерације. У богатству интерпретација које даје, у бескрајности надограђивања, у могућности да буде сагледана под разним светлостима и са различитих углова лежи снага, значај и универзалност једног уметничког дела.
– Колико видим по концертима, позориштима (да и не помињемо биоскопе) чини ми се да је интересовање младих за уметност веома велико, али да би било и веће и масовније када би млади имали услова и могућности за посећивање претстава. Чуо сам да неки студенти желећи да оду у позориште или биоскоп често продају бон за ручак или вечеру. А то, неоспорно, показује итекако дубоко и снажно интересовање за уметност.
– По мом мишљењу уметност припада омладини... говори тихим, одмереним гласом, живо пропраћајући сваку реч мимиком или гестом. – Требало би све учинити да концертне и позоришне претставе буду приступачне радничкој и школској омладини. Мислим да би ту требало ићи линијом давања посебних појевтињених представа за младе. У материјалном пословању, то не би био велики губитак. Уметност и наклоности формирају се веома рано и о томе би требало да се води рачуна ако постоји жеља да се створи стална концертна и позоришна публика.
– Овде је било речи само: млади – позоришна уметност. Да ли бисте хтели да нам кажете нешто и на тему: млади – литература?
– Ту је тешко утврдити било шта. Продаја књига може бити једно од мерила али не и коначно. Забавна литература се чита много више од књига истинске вредности. Али ни ту не би требало бити песимиста. Велика дела зраче свој утицај и на оне који их не читају као и на писце лаких романа. То подиже ниво литературе и публике. Мало ко је читао Џемс Џојсовог „Улисаˮ, али ни Фокнер, ни многи други модерни писци не би се могли замислити без његовог утицаја...
– Зашто, по вашем мишљењу, нема савремене домаће драме?
– Ми мислимо да све морамо да имамо. Треба се ослободити илузије да једна национална литература у тренутку свог пуног развоја изгледа непотребна без свих књижевних жанрова. Осаманести век француске литературе – нема лирике, XIX век у Немачкој – нема романа, Енглеска после Шекспира – нема драму. Чак ми се и понекад чини да велика уметничка остварења остављају неку празнину иза себе. А затим: случај да ми немамо савремене драме најбоља је чињеница да није довољно богатство тема, нити потреба за драмским штивом, већ је неопходна и појава једног драмског темперамента – ствараоца који те теме осећа, а има снаге и да их пренесе у литературу. Књижевност је строго условљена. У њој не можемо рачунати на појаву неке Пиранделове „Мадам Пачеˮ... верујем да ће се драма развити код сасвим младих људи, а онда: убеђен сам да је за драмске писце неопходно да живе у атмосфери позоришта. То доказује и чињеница да су сви велики драмски писци (Ибзен, Шекспир, Молијер, Шо) живели или у позоришту или у његовој непосредној близини.
– Шта мислите о младим позоришним радницима и у коликој мери сте задовољни њиховим стваралачким напорима?
– Верујем да ће млађи редитељи који сада студирају бити баш она генерација која ће оживети наше позориште. То исто важи за наше глумце. Са више занатског знања, али са дубљим концепцијама они ће моћи да остваре савремену сцену. То се већ види и по смелости по којој они још као студенти раде. Код нас је веома жив позоришни живот, али можда би се он могао обогатити разним сценским покушајима: отворено позориште, камерно, рецитативне вечери...
– Шта мислите о утицајима страних литература на нашу? Да ли они помажу њен развој или коче?
– Могу набројати хиљаде песника који су један од другога узимали понешто. На нас утиче само оно чега већ има у нама. Иначе, како би се могла објаснити појава да једне уметничке личности утичу на једне, друге на друге. На мене је много утицао Жид. У њему сам нашао нечега од себе. Он ми је помогао да у себи разјасним многе ствари које су биле мутне и спорне.
Ти утицаји су неопходни за развој и континуитет литературе. Код нас се сада мешају француски и англоамерички. Утицаја и прожимања било је увек, у свим земљама и свим временима. Велика руска литература XIX века изашла је под утицајем Балзака и Стендала. Наивна је концепција да постоје „чисти ствараоциˮ.
– Како примате струјања савремене поезије?
– Када не би било разноликости, требало би је измислити. Све те струје имају права да постоје и свима треба дати прилике да се развију. Сваки покушај да се нека форма прогласи апсолутном је немогућа. Разниликост ће ипак да се пробије. Богатство и живот поезије углавном зависе од тога. Струјања код нас су само пут ка великој светској литератури. Да уђемо у њу, имамо прилично услова јер смо управо на раскршћу Истока и Запада. Не само у политичко-друштвеном смислу, већ и у језичко-културном...
...Што се тиче сукоба оне или ове струје (конкретно: реализам–модернизам) оптимиста сам. У баналном смислу не верујем у смену генерација и сукоб између њих. Ту има само неког контрапункта. Свака нова генерација која долази доноси собом и своје проблеме тако да се чини да сукоби и раскораци нису ни постојали. Супротни полови ранијих поколења: Русо–Волтер, Пурст–Жид, Бранко–Његош, њој изгледају само као различити али неопходни делови једне огромне грађевине.
Сукоби и групације су код нас нормални. Оно што бих замерио је нетрпељивост, примитивизам и крајња зaштреност односа различитих табора. Уосталом, и о једним и о другим говориће само њихова дела јер она су оно што остаје кад се прашина слегне а заборав покрије лажне идоле.
– Слажете ли се са оценама савремене критике?
– Не баш сасвим. Оно што ми највише смета је став критике која је ствари довела до те мере да изгледа као да писци постоје само да би полагали испит. Не волим критику ради критике као ни уметност ради уметности сем онда када је то једини начин да се писац бори против неправди друштва у коме се налази. Ја сам за стваралачку критику, која у делу тражи његову развојну линију, и непристрасно просуђује ствари. Каткада ми се чини да је још најлуциднија и најсавеснија критика самих стваралаца (Павловић, Константиновић, Тошовић).
– Шта мислите о најмлађој књижевној генерацији?
– Мислим да је много писменија и књижевно образованија него низ младих генерација пре ње. О многима о њих не може се више говорити само као о надама. Радовић, Ликић, Христић, Тимотијевић дали су по неколико песама које би могле ући у сваку антологију.
– Шта мислите о публици као литерарном фактору?
– И писац је пре него што то постане део публике. Он излази из ње и враћа јој се. Дилема у којој се многи од писаца често налазе је баш проблем публике : да ли постати писац каквог публика тражи или писац који открива оно што она у себи још није нашла самим тим доживети неразумевање и непопуларност. Публика је важан књижевни фактор јер може да буде и покретач и кочница стваралачке снаге у писцу. Али ни публика није јединствена. Требала би већ једном рашчланити тај појам – „публикаˮ. Сви писци немају исту публику нити говоре истој публици. Они имају свој час. Неки буду одмах сваћени а неки после смрти. Време писања једног дела не мора да буде и време његовог пријема и живота у публици. Типичан случај: Стендал, Пруст, Џемс Џојс.
– У последње време слабије се јављате прозним прилозима. Да ли то значи престанак рада на томе пољу?
– Не, баш сад довршавам један роман.
– Можемо ли сазнати његов наслов и проблематику?
– Зашто да не! Зове се „Коцка је баченаˮ. Сав је саткан од питања: ко сам, ко смо? Не доказује ништа. Истинита је повест једног живота и тражења смисла тог живота.
Гроздана ОЛУЈИЋ
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
