Књиге и литература

Прва прича пројекта „Умрежавање књижевношћуˮ

22. новембар 2021. Књиге и литература
Коментари
3817 речи, ~17 минута читања

0%

Драги читаоци, пред вама је прва прича пројекта „Умрежавање књижевношћуˮ. Њу пише осамнаест тимова из редова ученика, студената и наставника. Сваког дана прича ће бити богатија за нових пет стотина речи. Завршетак ове приче очекује се 9. децембра у Недељи Департмана за србистику.

1.

Остаће онаква, сасвим довољна

      Дан је био свеж и сунчан, један од оних који просто терају човека да изађе напоље, ухвати зраке Сунца, осети поветарац на образима – да се радује животу. Таквим данима Ијан Ливерс није посећивао паркове и зоолошке вртове Линдздауа, већ је више волео да само бесциљно лута дугачким улицама, посматра трамваје како долазе, одлазе и пролазе, диви се излозима књижара и бојама неонских знакова. Тако се и тог дана млади кустос музеја кретао познатом стазом загрнут зеленим мантилом. Ипак, нешто га је вукло да тог дана скрене са свог уобичајеног пута и да зађе иза угла у уску, дугачку, непрометну улицу, знатижељан да упозна  и тај део великог града.

      Закорачивши у улицу, опазио је да се једна за другом нижу и неправилно смењују отворене и затворене продавнице препуне различитих ствари. У некима је било много светла, цвећа, украсних предмета, којима су власници мамили муштерије, док се баш поред једне такве налазила и празна просторија излепљена различитим плакатима, разбијеног излога, у чијој су унутрашњости пролазници могли да примете тек неколико преврнутих гајби разбацаних по поду локала. Неки други случајни пролазник можда би и зажалио што је, скренувши из Улице слободе, ушао у једну овакву помало хаотичну улицу, која чак није имала ни истакнуто име, кажем неки други, али не и Ијан. Он је истинско уживање проналазио заправо у свим тим ситним детаљима, које је ова улица поседовала и одушевљавао се њима много више него монотоним распоредом клупа и стабала у улицама којима је иначе шетао.

      С друге стране, оно на шта је прво помислио јесте то да му у овој улици недостаје цвећа и зеленила, али и та мисао брзо би разбијена, након што је после пар корака набасао на велику цвећару. Знајући да нигде не жури ушао је унутра, без жеље да нешто заиста купи, већ тек онако, да га запахне тај карактеристични мирис цвећарске радње. Ушавши, провлачио се около загледајући притом различите биљке око себе и одлучио да на крају ипак  купи једну од многобројних љубичастих орхидеја које су заузимале велики део полице поред улаза, између сукулената и бенџамина. Ијану је орхидеја одмах привукла пажњу када је бацио поглед на полицу, јер је поред јарких, крупних цветова имала сјајну, зелено-плаву камену саксију, коју је могао сјајно да уклопи са бојама намештаја у свом дневном боравку.  Изабравши биљку, младић приђе пулту за којим је стајала црнокоса, благо насмејана цвећарка.

      – Дивно, господине – рекла је цвећарка – ко би рекао да данас још увек постоје џентлмени који купују цвеће. Знате, људи данас воле букете, али то је цвеће које је и само на самрти, које брзо свене, а саксијске биљке остају годинама и имају сентименталну вредност.

      – Да, да, и ја исто мислим, хвала Вам, довиђења. – одврати Ијан, не могавши да објашњава како је цвеће купио сам себи.

      Ипак, изашавши из цвећаре, осетио је нешто чудно, али није био сигуран шта, само га је неки недефинисани осећај пратио попут сенке. Наставио је да корача чврстим, одлучним корацима и притом  још чвршће да стеже управо купљену орхидеју.

 2.

Дупло закључан стан на савршеној позицији у згради скривао је многе тајне овог господина. Кад би зидови могли да причају да ли би се уопште усудили да проговоре? Бели зидови одличне температуре; лети хладни, зими топли, ко зна какве су трауме доживљавали и чега се све нису нагледали. Окретање кључа у брави прекида тишину уског ходника трећег спрата.

– Ко би рекао да данас још увек постоје џентлмени који купују цвеће – одзвањало је у Ливерсовој глави док је спуштао нову саксију међу мноштво других. Почешао се по глави док је посматрао своју колекцију. Нервозно пали цигарету и даље обучен у свој дугачки капут. Прилази сточићу крај велике старе лампе и узима телефон са бројчаником. Окреће …7288, гунђа, не испуштајући перфектно смотану цигарету из уста. Телефон звони, али нико не подиже слушалицу.

– Дођавола! – изговори Ијан, агресивно угасивши цигарету у пепељару поред телефона.  Подиже поглед на своје биљке, које стоје поред малог дрвеног прозора окруженог пожутелим тапетама. Примећује да је запоставио стан. Влага у ћошковима била је много већа него што памти. Са плаве, плишане фотеље узео је актовку, обрисао дланом прашину с ње, и ужурбаним кораком кренуо ка излазим вратима. Извадио је рђав кључ из дубоког капутног џепа, закључао врата и тромо се савио, стављајући кључ испод отирача. Био је већ у приземљу, довољно далеко да не чује звоњаву телефона.

– Добар дан, цвећара Финопита. Шарлота крај телефона, изволите? Најда, Ви сте? Тако ми је драго што Вас чујем. Имала сам диван љубичасти цвет за Вас...и саксија је била врло лепа. Привлачно је мирисао...мора да је то привукло господина који је управо купио. Како сте? Не, не знам ко је он. Први пут сам га данас видела. Још увек не можете да ходате? Да,  сећам се његовог лика. Био је висок; тамног тена, црне косе и густих обрва. Човек средњих година. То је све што сам приметила. И да, из џепа се видела салвета са логом Кеики кафеа. Тамо га можете пронаћи. Не, не захваљујте ми – рекла је Шарлота и спустила слушалицу. Најдино размишљање о биљци прекинуо је Бенџаминов улазак у стан. Донео је све што је тражила; ставио је пуну кесу ствари на ноћни сточић.

– Хвала ти, сине, могу ли да те замолим за још једну ствар? Желим да изађем из стана. Некада сам уживала шетајући споредним улицама нашег града. Сада је сва та лепота смештена у ових неколико квадрата.

Из  сањарења старицу је пренуо бели мачор, који јој је скочио у крило. Нежних руку, попут латица њеног цвећа, помазила је мачка и са муком села у своја колица. После толико година, из прашњавог ормара извадила је црвени капут и свој омиљени шешир. Спремна, једва је чекала да поново види улице свог града. – Бенџамине, сине, да ли знаш где је? – запитала се старица иако је наслућивала да је кафе близу.

Из баште кафеа, спорим кораком изашао је Ијан. Запутио се ка познатој адреси. Неочивани налет ветра је Ијану спустио шешир испред ногу. Невољно се савио и подигао га са земље. Избледела боја и старинска машна повеле су га особи која се приближавала. Пажљиво је пружио шешир који је прихватила Најдина наборана рука.

3.

Узевши шешир из руке господина, Најда га одмери, благо се осмехну и љубазно захвали. Ијан, размишљајући о важном задатку који га чека, само настави напред. 

Уским стазама хитрим кораком до ,,Финопитеˮ жури млада Пенелопа. Бесним погледом Шарлота посматра задихану колегиницу, која видно касни. Пенелопа свој огртач од кашмира мења наранџастом униформом и наставља да услужује нестрпљиве муштерије уместо Шарлоте, која љутито одлази.

– За моју унуку желим ево баш ону орхидеју. Тамо! – изговара старији човек показујући прстом на орхидеју беле боје. Пенелопа, прелетевши погледом преко полице с орхидејама, примећује да нема зелено-плаве камене саксије. У тренутку занеме, а лице јој поприми боју орхидеје.

Након што је обећао да ће се вратити, Бенџамин излази из кафеа и оставља Најду. Пре него оде код друге старице, свраћа у пекару по наручену штрудлу с маком.

Најди, смештеној у углу кафеа, прилази конобар и поздравља је веселим гласом.

– Једну кафу, молим Вас. Да ли знате нешто о оном човеку који је малопре изашао одавде?

– Госпођо, заиста нисам сигуран на кога мислите, овде дневно прође много људи.

– Па, он је веома висок, тамнопут и има црну косу, а носио је, да, носио је... зелени мантил.

– Извините, стварно не знам, данас ми је први радни дан овде. Да ли Вам треба још нешто?

– Имао је и кожну актовку... Ма сто посто сте га видели!

– Не, не, стварно не знам, госпођо, извините.

Ричард, власник кафеа, који је седео за шанком и посматрао новајлију, тада одлучи да приђе столу. Гледајући најпре у конобара, а затим у старицу, упита их да ли постоји неки проблем.

– Ма нема никаквих проблема, него ме је госпођа само питала за неког човека са актовком који је био наш гост, и ја сам јој...

Звоно телефона прекиде правдање конобара.

– Извините ме, госпођо – говори Ричард и одлази.

– Где је Ијан? Чекам га већ пола сата – говори добро познати глас из слушалице.

– Зар није већ стигао? Нека жена се распитује о њему. Добро знаш да ја грешке не праштам! – бесно одговори Ричард.

Док чека своју кафу, Најда окреће Пенелопу, која, када види ко је зове, опет пребледе и баци поглед ка згради преко пута и спази да старице нема на прозору.

– Хало, Пенелопа, је л’ си ми сачувала ону орхидеју?

-Да, да... Ту је.

– У зелено-плавој каменој саксији?

– Да, јесте, јесте.

– Је л’ је све у саксији?

Одједном, Најда осети врелину кафе на свом колену и рефлексно устаде, али се брже-боље спусти у колица и почиње да виче на конобара желећи да прикрије своју грешку. Конобар се извињава. Не знајући шта да каже, пита да ли треба да донесе другу кафу. Пенелопа користи ситуацију и прекида везу.

Ијан, стигавши на место договора, затиче свог партнера Харолда Стивенсона.

– Зашто ми се ниси јавио? Мислио сам да ћеш да ме чекаш испред кафеа – пита Ијан.

– Позвао сам те одмах након, а онда ти мени ниси одговорио. Газда је бесан, они чекају, а нека жена те тражи. Ко те је то видео?

4.

Враћао је своје мисли уназад и није му било јасно коме је могао бити сумњив када се кретао устаљеним путевима. Да ли је било могуће да ће безазлена шетња неком забаченом и начичканом улицом променити његове планове. Присетио се оног чудног осећаја који му се јавио приликом изласка из цвећаре. У глави му је одзвањала реченица: „Ко би рекао да данас постоје џентлмени који купују цвећеˮ. Није се сматрао привлачним за женско око, па га је коментар младе цвећарке изненадио. Једино је на њу помислио у том тренутку. Изненада, потпуно сулудо паде му на памет питање када је последњи пут љубио жену. Ијанове очи су бљеснуле и на углу његових усана указао се осмех. Помисли како је људски мозак савршенство које увек нађе начин да се одбрани, да у форми бесмислених размишљања постави бедем страшној мисли, у питању је људски живот.

Харолд га је посматрао као да пред њим стоји лудак и очекивао је одговор који ће разјаснити ситуацију. Изненада ветар је почео дувати и наносити тмурне облаке и јесење лишће. Из оближње улице чуо се звук поломљеног стакла. За пар тренутака крупне капи кише почеле су квасити тло.

Садржај актовке био је изузетно тежак у његовој руци, иако се радило о само неколико папира.

Срећом „Кеики кафеˮ је био близу и они журно уђоше у њега. Ијан погледом потражи Ричарда, али у углу кафеа налазио се само један заљубљени пар.

Нису ни претпостављали да је Ричард само неколико минута раније заједно са Најдом напустио кафе. Док су Ричардовим аутом прелазили нови градски мост на путу ка Најдиној кући, гдје ју је љубазни власник возио у знак извињења за незгоду у кафеу, она је била љута на себе, јер је дозволила да потез једног неспретног конобара доведе у питање године њеног планирања и жртвовања.

Ијан и његов партнер седоше за сто близу шанка. Он се почео правдати Харолду за претходну ситуацију, али њихов разговор прекиде изненадан улазак задиханог, покислог младића који је избезумљено тражио своју мајку. Младић приђе шанку и обрати се конобару:

– Да ли сте видели куда је отишла госпођа која је седела за десним столом у углу поред прозора?

– Господине, заиста нисам сигуран на кога мислите. – рече незаинтересован конобар бришући чаше.

– Сигурно је се сећате, били смо овде заједно пре пар сати, ја сам њен син. Имала је на себи црвени капут и шешир.

Конобар застаде, подиже главу па рече:

– Јао, да! Била је овде, али десила се незгода, па ју је газда одвезао.

– Каква незгода? О чему причате? Јесте ли сигурни?

– Није, господине, ништа озбиљно, данас ми је први дан на послу и неспретан сам. Ненамерно сам просуо кафу у крило Ваше мајке.

Збуњено, Бенџамин се само окренуо и отишао из кафеа. Напољу се полако стишавало невреме, а у његовој глави се тек формирала олуја бескрајних питања које је желео поставити мајци.

– Немојте нам, молим Вас, ово узети за зло. Тешка су времена и тешко је пронаћи спретног конобара. Сматрајте да сте увек добродошли у „Кеики кафеˮ. Баш сам непристојан, реците ми ваше име, госпођо – рече Ричард отварајући врата своје лимузине да старица изађе.

– Најда Журж…

Одјек њеног презимена распарао му је мозак...

5.

            Унутрашњост простране собе осветљавао је само тињајући камински пламен. Две силуете седеле су једна наспрам друге одавајући људскост само одлучним искрама у погледима.         

– Плејада младих људи са сличним потенцијалом твоме покушала је прићи овом циљу не бирајући средства, без успеха. Кукавички одустајеш након толико заједничког одрицања и напора.

– Становишта сам да компромис између личне користи и општег добра јесте каткад оправдан. Међутим, наше скорашње делање превршило је границу сваке људскости. Најда, ово мора стати.

Кораци младог Ричарда нису превазилазили праг чулности Најдине и Херијеве помућене свести. Чувши име непознате жене изговорене од стране свог оца, детиње интересовање је било приграбљено. Претворио се у ухо.

Најдино лице попримило је тамноцрвену боју, што због ватре која га је осветљавала, што због пламтећег беса који је извирао из дубине њеног бића, а бивао тек делом изражен њеним непријатним изразом.

– Знаш ли ти колико сам новца уложила у твоја бесциљна трагања, од којих се само једно испоставило вредним труда?

– Нисам ни слутио да би злоупотребила моја открића. Човечанство ће очувати љубав, лепота и снага. Тиме је мој циљ испуњен.

– Схватам да себе сматраш круцијалним елементом у мом плану, али освести своју заменљивост!

Овим речима беше завршена бурна расправа између двоје некадашњих савезника. Жамор оштрих речи заменио је тутањ нечијих корака. У том тренутку дечак схвати своју сувишност и хитро побеже.

То је био последњи пут да је Ричард чуо свог оца.

***

Ричарда прожме неко недефинисано осећање страха и огорчености. Ово исто осећање спречило га је да предузме нужне потезе у циљу проналаска истине о породичној трагедији која га је задесила још у детињству.

Најда, без увида у идентитет свог возача, продужи ка добро познатој цвећари.

Када Пенелопа угледа Најду, усплахири се. Знала је да ће последице њене лажи бити кобне, али није знала да ће овако брзо доћи.

– Добар дан, Пенелопа – рече Најда одсечно.

– Могу ли ипак да видим своју орхидеју ?

Пенелопина сналажљивост сада је постала њена последња нада. Дотрчала је до прве саксије орхидеја са маском љубазности и сталожености кроз коју чак ни проницљива Најда није могла пронићи. Донела је зелено-плаву камену саксију са бујним белим орхидејама у пуном цвату. Најда је зграбила цвет и, за разлику од просечног љубитеља цвећа, његову вредност прво је проверила у земљи у којој је био засађен. За жену њеног сталежа заиста је било непримерено да копа по саксијсој земљи са толиким ишчекивањем, али је ово није ни мало обесхрабрило. Убрзо, са земљом и цвећем расутим по тлу судбоносне цвећаре, уследио је скандалозан призор: Најда, избезумљена од беса, заборавила је на своју тајну и хитро устала из колица.

– Поверила сам ти нешто велико. Маленкост твоје патетичне личности никада није била достојна ни способна да преузме величину смисла коју сам твом животу покушала да подарим, требало је то да претпоставим раније. Мислиш да већ нисам знала за твоју лаж!? Доводиш у питање довитљивост и моћ Најде Журж? Желела сам само да проверим твоје поштење и лојалност. Сети се само шта сам урадила Херију Мајклсону…

Аутори:

1. Тим „Вељко Петровићˮ

Jана Голубовић рођена је 6. 1. 2005. године и живи у Сомбору од рођења. Ученица је трећег разреда друштвено-jезичког смера Гимназије ,,Вељко Петровић” у Сомбору. Слободно време проводи слушајући музику и дружећи се са породицом и пријатељима, као и читајући. Себе воли да опише као комуникативну, истрајну, врло дружељубиву, али и тврдоглаву особу.

Предраг Ђуришић рођен је 25. 8. 2004. године, а настањен је у Црвенки. Ученик је друштвено-језичког смера Гимназије „Вељко Петровићˮ у Сомбору. Воли да чита, повремено пише и ужива у томе, а до сада је учествовао на неколико конкурса. Поред тога, воли да путује и учи стране језике.

Сташа Мајсторовић рођена је 29. 11. 2004. у Сомбору, где је такође ученица трећег разреда друштвено-језичог смера Гимназије „Вељко Петровићˮ. Воли да чита и пише и већ се опробала на неколико литерарних конкурса. Поред школе бави се и одбојком коју тренира већ осам година. Спорт и одбојка је чине срећном и испуњеном.

Мика Маријана Угрица рођена је 8. 2. 2005. године. Живи у Црвенки. Ученица је трећег разреда друштвено-језичког смера Гимназије „Вељко Петровићˮ у Сомбору. Воли да чита и учи нове језике, а за сада говори енглески, немачки и јапански. Ове активности је опуштају и увек ужива у њима.

Ментор:

Лидија Неранџић Чанда, доктор филолошких наука, научни сарадник, просветни саветник-сарадник, педагошки саветник, професор Српског језика и књижевности у Гимназији „Вељко Петровићˮ у Сомбору. Аутор тридесетак научних радова, сарадник на три научна пројекта Одсека за славистику  Карл-Франц универзитета у Грацу. Добитник многобројних покрајинских, републичких, међународник награда и признања за остварене резултате у образовно-васпитном раду.

2. Тим „Достлукˮ

Мина Станковић

Лара Киш

Теона Јовановић

Нађа Комленић

Ментор:

Весна Антић

3. Тим „Ад Финесˮ

Даница Леповић рођена је 29. 10. 2004. у Прокупљу. Основно образовање стекла је у ОШ ,,Дринка Павловић” у Куршумлији. Награђена је дипломом ,,Вук Караџић”. Током основне школе учествовала је на бројним такмичењима, а посебно истиче Републичко такмичење из Техничког и информатичког образовања. Сада је ученица трећег разреда Гимназије у Куршумлији, природно-математички смер. Волонтерка је Црвеног крста Србије и чланица активистичког тима младих Еxito. У плесном клубу „Ragnarokˮ изражава своју љубав према плесу и подучава млађе плесаче. Своју креативност испољава у изради декоративних предмета од разних врста папира. Уредница је школског часописа ,,Арго Артˮ. Тренутно се усавршава на пољу дизајна и видео-монтаже. Кинематографија је нешто што јој привлачи велику пажњу.

Ангажовања на Филозофском факултету

На Департману за Србистику при Филозофском факултету у Нишу је стекла вештине креативног писања. Учествовала је на Међународном научно-стручном скупу „Учење у пандемији – summa утисака” Филозофског факултета у Нишу. Ауторка је песме на тему „Русија мојим очима”, која је објављена у Зборнику литерарних радова на Одсеку за Славистику Филозофског факултета у Новом Саду.

Снежана Радоичић рођена је 18. јула 2004. у Прокупљу. Завршила је Основну школу ,,Дринка Павловићˮ у Куршумлији, као носилац дипломе ,,Вук Караџићˮ. Ученица је трећег разреда Гимназије природно-математичког смера. Чланица је драмског клуба ,,Оно као глумаˮ у Куршумлији, чланица рецитаторске секције, а такође се бави и писањем. Течно говори енглески језик, служи се руским и француским. Полазница је лингвистичког курса и тренутно се бави научним истраживањем у области дијалектологије под менторством предавача САНУ у НОКЦ ,,Вук Караџић” у Тршићу. Такође је волонтерка Црвеног крста Србије, као и полазница осме генерације Европске школе дебате 2021/2022. године. Њена кратка прича под називом ,,Авлија” нашла је своје место у Антологији савремених кратких књижевних форми, након учествовања на међународном фестивалу у организацији Института за науку, алтернативу, културу и уметност ИНАКУ у Скопљу.

Филозофски факултет – конкурси, радионице и скупови

Завршила је програм усавршавања креативног писања за средњошколце на Департману за србистику при Филозофском факултету у Нишу.  Ауторка је једног од радова на тему ,,Русија мојим очимаˮ, објављеног у Зборнику литерарних радова на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Новом Саду. Учествовала је на Међународном научном скупу ,,Учење у пандемији – summa утисакаˮ Филозофског факултета у Нишу.

Ментор:

Јасмина Рочкомановић (Живковић) рођена је 10. 3. 1979. године у Прокупљу. Основну школу и Гимназију завршила је у Куршумлији, а затим завршава Филозофски факултет у Нишу, смер Српски језик и књижевност. Удата је, мајка је троје деце и живи у Нишу. Тренутно је запослена управо у школи коју је и сама похађала, Гимназији у Куршумлији, а такође је и наставник Српског језика и књижевности у Економско- техничкој школи у Куршумлији. Добитник је многих републичких награда за остварене резултате на такмичењима из књижевности.

4. Тим „Вукова дјецаˮ

Анабела Бајић, рођена 12. 2. 2003. године, ученица  четвртог разреда Економске школе у Добоју. Долази са подручија општине Станари. У слободно вријеме воли да се дружи, чита књиге, слика и борави у природи. У природи проналази инспирацију, како за сликање, тако и за писање.

Дајана Јовић, рођена 4. 2. 2003. године у Добоју. Воли дружење и доста свог слободног времена проводи са породицом и у кругу пријатеља. Испуњава је писање поезије, цртање и читање књига. Инспирацију налази у природи и путовањима.

Виолета Станић, рођена 2. 4. 2003. године, ученица четвртог разреда Економске школе у Добоју. Своје слободно вријеме воли да проводи у дружењу са пријатељима и породицом. Воли да путује, упознаје нова мјеста и људе. У своје хобије убраја пјевање, свирање гитаре, писање пјесама, читање књига и фолклор.

Николина Илкић, рођена 7. 10. 2003. године. Ученица  четвртог разреда Економске школе у Добоју. Воли културу нашег народа и труди се да поштује наше обичаје и традицију. Тренирајући фолклор ипуњава своју жељу да традиционалну игру чува од заборава.

Ментор:

Жељка Дамјановић, професор српског језика и књижевности у Економској школи у Добоју. Коаутор андроид апликације „Џепни правопис и граматика српског језикаˮ и чет бота „Србоˮ. Прошлогодишњи добитник Светосавске награде. 

 

5. Тим „Причољупциˮ

Огњен Ђурђевић, Јелена Ловрић и Марина Фелбаб, матуранти другог одељења IV  разреда Гимназије „Душан Васиљевˮ у Кикинди, који похађају друштвено-језички смер и своју љубав према књижевности желели су да овековече учешћем на такмичењу које ће оставити простора испољавању неспутане креативности и о њиховом досадашњем школовању оставити живописно сведочанство, и др Наташа Иветић, професорка Српског језика и књижевности.

Ментор:

др Наташа Иветић, професорка Српског језика и књижевности

Round Robin fikcija ,

Коментари

Andjelka Pavlović
24.11.2021. 07:00


Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.


Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.


600/600