Драги читаоци, пред вама је прва прича пројекта „Умрежавање књижевношћуˮ. Њу пише осамнаест тимова из редова ученика, студената и наставника. Сваког дана прича ће бити богатија за нових пет стотина речи. Завршетак ове приче очекује се 9. децембра у Недељи Департмана за србистику.
1.
Остаће онаква, сасвим довољна
Дан је био свеж и сунчан, један од оних који просто терају човека да изађе напоље, ухвати зраке Сунца, осети поветарац на образима – да се радује животу. Таквим данима Ијан Ливерс није посећивао паркове и зоолошке вртове Линдздауа, већ је више волео да само бесциљно лута дугачким улицама, посматра трамваје како долазе, одлазе и пролазе, диви се излозима књижара и бојама неонских знакова. Тако се и тог дана млади кустос музеја кретао познатом стазом загрнут зеленим мантилом. Ипак, нешто га је вукло да тог дана скрене са свог уобичајеног пута и да зађе иза угла у уску, дугачку, непрометну улицу, знатижељан да упозна и тај део великог града.
Закорачивши у улицу, опазио је да се једна за другом нижу и неправилно смењују отворене и затворене продавнице препуне различитих ствари. У некима је било много светла, цвећа, украсних предмета, којима су власници мамили муштерије, док се баш поред једне такве налазила и празна просторија излепљена различитим плакатима, разбијеног излога, у чијој су унутрашњости пролазници могли да примете тек неколико преврнутих гајби разбацаних по поду локала. Неки други случајни пролазник можда би и зажалио што је, скренувши из Улице слободе, ушао у једну овакву помало хаотичну улицу, која чак није имала ни истакнуто име, кажем неки други, али не и Ијан. Он је истинско уживање проналазио заправо у свим тим ситним детаљима, које је ова улица поседовала и одушевљавао се њима много више него монотоним распоредом клупа и стабала у улицама којима је иначе шетао.
С друге стране, оно на шта је прво помислио јесте то да му у овој улици недостаје цвећа и зеленила, али и та мисао брзо би разбијена, након што је после пар корака набасао на велику цвећару. Знајући да нигде не жури ушао је унутра, без жеље да нешто заиста купи, већ тек онако, да га запахне тај карактеристични мирис цвећарске радње. Ушавши, провлачио се около загледајући притом различите биљке око себе и одлучио да на крају ипак купи једну од многобројних љубичастих орхидеја које су заузимале велики део полице поред улаза, између сукулената и бенџамина. Ијану је орхидеја одмах привукла пажњу када је бацио поглед на полицу, јер је поред јарких, крупних цветова имала сјајну, зелено-плаву камену саксију, коју је могао сјајно да уклопи са бојама намештаја у свом дневном боравку. Изабравши биљку, младић приђе пулту за којим је стајала црнокоса, благо насмејана цвећарка.
– Дивно, господине – рекла је цвећарка – ко би рекао да данас још увек постоје џентлмени који купују цвеће. Знате, људи данас воле букете, али то је цвеће које је и само на самрти, које брзо свене, а саксијске биљке остају годинама и имају сентименталну вредност.
– Да, да, и ја исто мислим, хвала Вам, довиђења. – одврати Ијан, не могавши да објашњава како је цвеће купио сам себи.
Ипак, изашавши из цвећаре, осетио је нешто чудно, али није био сигуран шта, само га је неки недефинисани осећај пратио попут сенке. Наставио је да корача чврстим, одлучним корацима и притом још чвршће да стеже управо купљену орхидеју.
2.
Дупло закључан стан на савршеној позицији у згради скривао је многе тајне овог господина. Кад би зидови могли да причају да ли би се уопште усудили да проговоре? Бели зидови одличне температуре; лети хладни, зими топли, ко зна какве су трауме доживљавали и чега се све нису нагледали. Окретање кључа у брави прекида тишину уског ходника трећег спрата.
– Ко би рекао да данас још увек постоје џентлмени који купују цвеће – одзвањало је у Ливерсовој глави док је спуштао нову саксију међу мноштво других. Почешао се по глави док је посматрао своју колекцију. Нервозно пали цигарету и даље обучен у свој дугачки капут. Прилази сточићу крај велике старе лампе и узима телефон са бројчаником. Окреће …7288, гунђа, не испуштајући перфектно смотану цигарету из уста. Телефон звони, али нико не подиже слушалицу.
– Дођавола! – изговори Ијан, агресивно угасивши цигарету у пепељару поред телефона. Подиже поглед на своје биљке, које стоје поред малог дрвеног прозора окруженог пожутелим тапетама. Примећује да је запоставио стан. Влага у ћошковима била је много већа него што памти. Са плаве, плишане фотеље узео је актовку, обрисао дланом прашину с ње, и ужурбаним кораком кренуо ка излазим вратима. Извадио је рђав кључ из дубоког капутног џепа, закључао врата и тромо се савио, стављајући кључ испод отирача. Био је већ у приземљу, довољно далеко да не чује звоњаву телефона.
– Добар дан, цвећара Финопита. Шарлота крај телефона, изволите? Најда, Ви сте? Тако ми је драго што Вас чујем. Имала сам диван љубичасти цвет за Вас...и саксија је била врло лепа. Привлачно је мирисао...мора да је то привукло господина који је управо купио. Како сте? Не, не знам ко је он. Први пут сам га данас видела. Још увек не можете да ходате? Да, сећам се његовог лика. Био је висок; тамног тена, црне косе и густих обрва. Човек средњих година. То је све што сам приметила. И да, из џепа се видела салвета са логом Кеики кафеа. Тамо га можете пронаћи. Не, не захваљујте ми – рекла је Шарлота и спустила слушалицу. Најдино размишљање о биљци прекинуо је Бенџаминов улазак у стан. Донео је све што је тражила; ставио је пуну кесу ствари на ноћни сточић.
– Хвала ти, сине, могу ли да те замолим за још једну ствар? Желим да изађем из стана. Некада сам уживала шетајући споредним улицама нашег града. Сада је сва та лепота смештена у ових неколико квадрата.
Из сањарења старицу је пренуо бели мачор, који јој је скочио у крило. Нежних руку, попут латица њеног цвећа, помазила је мачка и са муком села у своја колица. После толико година, из прашњавог ормара извадила је црвени капут и свој омиљени шешир. Спремна, једва је чекала да поново види улице свог града. – Бенџамине, сине, да ли знаш где је? – запитала се старица иако је наслућивала да је кафе близу.
Из баште кафеа, спорим кораком изашао је Ијан. Запутио се ка познатој адреси. Неочивани налет ветра је Ијану спустио шешир испред ногу. Невољно се савио и подигао га са земље. Избледела боја и старинска машна повеле су га особи која се приближавала. Пажљиво је пружио шешир који је прихватила Најдина наборана рука.
3.
Узевши шешир из руке господина, Најда га одмери, благо се осмехну и љубазно захвали. Ијан, размишљајући о важном задатку који га чека, само настави напред.
Уским стазама хитрим кораком до ,,Финопитеˮ жури млада Пенелопа. Бесним погледом Шарлота посматра задихану колегиницу, која видно касни. Пенелопа свој огртач од кашмира мења наранџастом униформом и наставља да услужује нестрпљиве муштерије уместо Шарлоте, која љутито одлази.
– За моју унуку желим ево баш ону орхидеју. Тамо! – изговара старији човек показујући прстом на орхидеју беле боје. Пенелопа, прелетевши погледом преко полице с орхидејама, примећује да нема зелено-плаве камене саксије. У тренутку занеме, а лице јој поприми боју орхидеје.
Након што је обећао да ће се вратити, Бенџамин излази из кафеа и оставља Најду. Пре него оде код друге старице, свраћа у пекару по наручену штрудлу с маком.
Најди, смештеној у углу кафеа, прилази конобар и поздравља је веселим гласом.
– Једну кафу, молим Вас. Да ли знате нешто о оном човеку који је малопре изашао одавде?
– Госпођо, заиста нисам сигуран на кога мислите, овде дневно прође много људи.
– Па, он је веома висок, тамнопут и има црну косу, а носио је, да, носио је... зелени мантил.
– Извините, стварно не знам, данас ми је први радни дан овде. Да ли Вам треба још нешто?
– Имао је и кожну актовку... Ма сто посто сте га видели!
– Не, не, стварно не знам, госпођо, извините.
Ричард, власник кафеа, који је седео за шанком и посматрао новајлију, тада одлучи да приђе столу. Гледајући најпре у конобара, а затим у старицу, упита их да ли постоји неки проблем.
– Ма нема никаквих проблема, него ме је госпођа само питала за неког човека са актовком који је био наш гост, и ја сам јој...
Звоно телефона прекиде правдање конобара.
– Извините ме, госпођо – говори Ричард и одлази.
– Где је Ијан? Чекам га већ пола сата – говори добро познати глас из слушалице.
– Зар није већ стигао? Нека жена се распитује о њему. Добро знаш да ја грешке не праштам! – бесно одговори Ричард.
Док чека своју кафу, Најда окреће Пенелопу, која, када види ко је зове, опет пребледе и баци поглед ка згради преко пута и спази да старице нема на прозору.
– Хало, Пенелопа, је л’ си ми сачувала ону орхидеју?
-Да, да... Ту је.
– У зелено-плавој каменој саксији?
– Да, јесте, јесте.
– Је л’ је све у саксији?
Одједном, Најда осети врелину кафе на свом колену и рефлексно устаде, али се брже-боље спусти у колица и почиње да виче на конобара желећи да прикрије своју грешку. Конобар се извињава. Не знајући шта да каже, пита да ли треба да донесе другу кафу. Пенелопа користи ситуацију и прекида везу.
Ијан, стигавши на место договора, затиче свог партнера Харолда Стивенсона.
– Зашто ми се ниси јавио? Мислио сам да ћеш да ме чекаш испред кафеа – пита Ијан.
– Позвао сам те одмах након, а онда ти мени ниси одговорио. Газда је бесан, они чекају, а нека жена те тражи. Ко те је то видео?
4.
Враћао је своје мисли уназад и није му било јасно коме је могао бити сумњив када се кретао устаљеним путевима. Да ли је било могуће да ће безазлена шетња неком забаченом и начичканом улицом променити његове планове. Присетио се оног чудног осећаја који му се јавио приликом изласка из цвећаре. У глави му је одзвањала реченица: „Ко би рекао да данас постоје џентлмени који купују цвећеˮ. Није се сматрао привлачним за женско око, па га је коментар младе цвећарке изненадио. Једино је на њу помислио у том тренутку. Изненада, потпуно сулудо паде му на памет питање када је последњи пут љубио жену. Ијанове очи су бљеснуле и на углу његових усана указао се осмех. Помисли како је људски мозак савршенство које увек нађе начин да се одбрани, да у форми бесмислених размишљања постави бедем страшној мисли, у питању је људски живот.
Харолд га је посматрао као да пред њим стоји лудак и очекивао је одговор који ће разјаснити ситуацију. Изненада ветар је почео дувати и наносити тмурне облаке и јесење лишће. Из оближње улице чуо се звук поломљеног стакла. За пар тренутака крупне капи кише почеле су квасити тло.
Садржај актовке био је изузетно тежак у његовој руци, иако се радило о само неколико папира.
Срећом „Кеики кафеˮ је био близу и они журно уђоше у њега. Ијан погледом потражи Ричарда, али у углу кафеа налазио се само један заљубљени пар.
Нису ни претпостављали да је Ричард само неколико минута раније заједно са Најдом напустио кафе. Док су Ричардовим аутом прелазили нови градски мост на путу ка Најдиној кући, гдје ју је љубазни власник возио у знак извињења за незгоду у кафеу, она је била љута на себе, јер је дозволила да потез једног неспретног конобара доведе у питање године њеног планирања и жртвовања.
Ијан и његов партнер седоше за сто близу шанка. Он се почео правдати Харолду за претходну ситуацију, али њихов разговор прекиде изненадан улазак задиханог, покислог младића који је избезумљено тражио своју мајку. Младић приђе шанку и обрати се конобару:
– Да ли сте видели куда је отишла госпођа која је седела за десним столом у углу поред прозора?
– Господине, заиста нисам сигуран на кога мислите. – рече незаинтересован конобар бришући чаше.
– Сигурно је се сећате, били смо овде заједно пре пар сати, ја сам њен син. Имала је на себи црвени капут и шешир.
Конобар застаде, подиже главу па рече:
– Јао, да! Била је овде, али десила се незгода, па ју је газда одвезао.
– Каква незгода? О чему причате? Јесте ли сигурни?
– Није, господине, ништа озбиљно, данас ми је први дан на послу и неспретан сам. Ненамерно сам просуо кафу у крило Ваше мајке.
Збуњено, Бенџамин се само окренуо и отишао из кафеа. Напољу се полако стишавало невреме, а у његовој глави се тек формирала олуја бескрајних питања које је желео поставити мајци.
– Немојте нам, молим Вас, ово узети за зло. Тешка су времена и тешко је пронаћи спретног конобара. Сматрајте да сте увек добродошли у „Кеики кафеˮ. Баш сам непристојан, реците ми ваше име, госпођо – рече Ричард отварајући врата своје лимузине да старица изађе.
– Најда Журж…
Одјек њеног презимена распарао му је мозак...
5.
Унутрашњост простране собе осветљавао је само тињајући камински пламен. Две силуете седеле су једна наспрам друге одавајући људскост само одлучним искрама у погледима.
– Плејада младих људи са сличним потенцијалом твоме покушала је прићи овом циљу не бирајући средства, без успеха. Кукавички одустајеш након толико заједничког одрицања и напора.
– Становишта сам да компромис између личне користи и општег добра јесте каткад оправдан. Међутим, наше скорашње делање превршило је границу сваке људскости. Најда, ово мора стати.
Кораци младог Ричарда нису превазилазили праг чулности Најдине и Херијеве помућене свести. Чувши име непознате жене изговорене од стране свог оца, детиње интересовање је било приграбљено. Претворио се у ухо.
Најдино лице попримило је тамноцрвену боју, што због ватре која га је осветљавала, што због пламтећег беса који је извирао из дубине њеног бића, а бивао тек делом изражен њеним непријатним изразом.
– Знаш ли ти колико сам новца уложила у твоја бесциљна трагања, од којих се само једно испоставило вредним труда?
– Нисам ни слутио да би злоупотребила моја открића. Човечанство ће очувати љубав, лепота и снага. Тиме је мој циљ испуњен.
– Схватам да себе сматраш круцијалним елементом у мом плану, али освести своју заменљивост!
Овим речима беше завршена бурна расправа између двоје некадашњих савезника. Жамор оштрих речи заменио је тутањ нечијих корака. У том тренутку дечак схвати своју сувишност и хитро побеже.
То је био последњи пут да је Ричард чуо свог оца.
***
Ричарда прожме неко недефинисано осећање страха и огорчености. Ово исто осећање спречило га је да предузме нужне потезе у циљу проналаска истине о породичној трагедији која га је задесила још у детињству.
Најда, без увида у идентитет свог возача, продужи ка добро познатој цвећари.
Када Пенелопа угледа Најду, усплахири се. Знала је да ће последице њене лажи бити кобне, али није знала да ће овако брзо доћи.
– Добар дан, Пенелопа – рече Најда одсечно.
– Могу ли ипак да видим своју орхидеју ?
Пенелопина сналажљивост сада је постала њена последња нада. Дотрчала је до прве саксије орхидеја са маском љубазности и сталожености кроз коју чак ни проницљива Најда није могла пронићи. Донела је зелено-плаву камену саксију са бујним белим орхидејама у пуном цвату. Најда је зграбила цвет и, за разлику од просечног љубитеља цвећа, његову вредност прво је проверила у земљи у којој је био засађен. За жену њеног сталежа заиста је било непримерено да копа по саксијсој земљи са толиким ишчекивањем, али је ово није ни мало обесхрабрило. Убрзо, са земљом и цвећем расутим по тлу судбоносне цвећаре, уследио је скандалозан призор: Најда, избезумљена од беса, заборавила је на своју тајну и хитро устала из колица.
– Поверила сам ти нешто велико. Маленкост твоје патетичне личности никада није била достојна ни способна да преузме величину смисла коју сам твом животу покушала да подарим, требало је то да претпоставим раније. Мислиш да већ нисам знала за твоју лаж!? Доводиш у питање довитљивост и моћ Најде Журж? Желела сам само да проверим твоје поштење и лојалност. Сети се само шта сам урадила Херију Мајклсону…
6.
Тренутак пре тога био је врисак у корену дана, грмљавина која не престаје, као најава коначног краја и почетка нечега у исто време. Хери је већ био на другом крају света, људи су се почели распитивати да ли је под окриљем овоземаљског неба.Сваки човек на другачији начин разматра шта урадити треба. Једном кад утонемо у утопију без рационалног размишљања и ивица, велике су шансе пропадања.На месту са којег је изашао врисак, стајала је жена.
Али тамо горе истовремено неко се распадао на хиљаду комада, као кристални лустер што се откачи са плафона и састане са бетонским прсима пода па се разлије као страх у сваки кутак собе, сипајући оштре делове сентименталне душе никад да се састану у оно што су били.
„Тај неко је био Хери” – присети се Најда.
Али одговора с друге стране није било, Пенелопа је само стајала не изговарајући ни реч. Иако је град био бучан,нека нема песничка сета била је његов одраз.
Улице су биле пуне, а људи празни. Они што су чули, махом као да нису. Једни су рекли да мора да је нека пијана будала, други се смејали као лошем вицу, трећи се уплашили и склонили у страху да ће нешто да им науди из густога мрака.
– Договор између нас две је одувек био да све велике разговоре водимо са стране, пренесеним говором, као да генерализујемо постојање и живот, као да причамо о нечему што се не дешава али би некада некако могло.
Па је онда лакше и дати савет и поверити се без да си рањив пред копљем. Имаш се иза чега сакрити, чиме оградити, имаш сигурност, имаш и блискост без ризиковања да откријеш ишта.
Али иако је пред њима стајала иста жена, Пенелопа и Хери никада нису видели исту персону. Њему није био потребан њен опрост,он је њу и после свега волео јако.
– Враг би га знао да ли смо се икада волели,или је страна њеног срца била оптичка варка замагљена у мојим очима.
Све је моје боре узорала са мном, сваку ми седу спустила на усне. дала ми је смисао и сврхе Обесмислила патњу. Рашчистила пут. Била моја дестинација и мој тихи сапутник. Била и мотив и била ми утеха. Била ми слава, била ми пораз, и мирна тишина у самачком дану. Све моје почела и на све моје ставила тачку.
Иако је њена тачка сакрила сву чистоћу папира, Најда је била сматрана за најсветлију тачку његовог зивота.Све је то она знала и значај придавала није.
– Верујем да су ваши преци били добрим делом спаљивани на ломачи,јер никако не могу разјаснити себи одакле вам толико мрачне енергије, одвратила јој је Пенелопа након дуге мудре тишине.
– Осим ако је то било баш оно сто сам мислила. Да ли је та саксија била од правих моћних кристала? Немогуће је да је била само тако магично лепа.
Дошао је коначно и тај дан године, задаци су били подељени младим научницима. Леонард Артур је поседовао најтежи задатак. Морао је да ископа најстарије трагове најчуднијих творевина из темеља и корена. Али је познавао само једно прикладно место.
Била је летња августовска ноћ прошле године, када је последњи пут био у тој књижари, а сада нигде у граду нема трагова њеног постојања. Раније је сваког јутра пре свитања одлазио тамо само да би посматрао колекцију књига и плоча, и завирујући тамо иза књига поређаних на полици,нашао је једном примерак романа са крвавом мрљом на насловној страни. Извукао је једину ствар коју није смео да дира. Од те вечери када је написана, нико је није читао јер је нико није ни тражио. Можда је судбина да је он први завирио иза полице и тамо нашао најбоље чувану тајну.Морао је по сваку цену открити ста се десило са тим местом.
Небо над никад није било толико ведро. У даљини су промицала светла града и звуци саобраћаја, а пар корака иза њега једва приметан налет ветра, а Леонард шапатом нестао у ноћ.
7.
Hије могао да слути да га је у свим тренуцима посматрала власница књижаре коју је посећивао. Име овог младића и научника у успону за Најду Журж некада ништа није значило. Она је њега познавала само као једног од чешћих посетилаца њене старе књижаре. Сви су је сматрали за једну фину и пријатну особу, која је често своје време проводила међу књигама. Нико није слутио, да је међу зидовима те књижаре, само једна књига заиста вредна. Наизглед само мало дебља укоричана свеска, ова књига крила је тајне, ни мање ни више, него мистичних кристала који представљају извор, не било какве особине, већ вечне младости. Један обичан научник, Леонард се можда до сада и највише приближио откривању те тајне, али га је опрезна и нимало лаковерна Најда, предухитрила и спречила у томе. Од тада Леонард није више виђен у Линдздалу, а књижара затворена.
– Своју радозналост понеси са собом у гроб – Најда покуша да објасни својој саговорници, благо претећим тоном – прича о кристалима је исувише дуга и компликована за неког попут тебе. Најбоље за обе би свакако било да се више не замараш том идејом. Ако знаш шта је добро за тебе, ти ме тако нешто више никад нећеш питати. Не заборави, мртве тајне су сигурније од заборављених, а пијуни лако заменљиви.
Пенелопа, до малопре спремна да се распитује, нагло заћута и само, престрашена, климну главом, свесна Најдиних способности.
***
Ијан и Харолд су губили стрпљење чекајући на Ричарда, седећи у ,,Кеики кафеуˮ.
– Где је он до сад? – Ијан рече изнервирано, док је киша упорно падала добујући по прозорима Кафеа.
У том тренутку, Ричард се појављује на вратима, ужурбано скидајући свој покисли мантил престрављено гледајући испред себе. Утом га из мисли прене Харолдов глас.
– Било је време, Ричарде, зашто ти је толико требало?
– Донео сам потребна документа – рече Ијан, отварајући своју актовку, док је Ричард прилазио њиховом столу. – Да ли би, молим те, што пре могао да изнесеш оно о чему смо причали?
– Наравно, наравно, извините што оволико касним, дошло је до непредвиђених незгода, ено га иза шанка, одговори му Ричард.
Утом се Ричард појави са свежњом пожутелих листова у руци. Деловали су старо и трошно, а Ијан је одмах приметио да је први лист умрљан избледелом крвљу.
– Ако мене питате, то су чисте бајке, рече Ричард објашњавајући садржај испретураних остатака књиге – Али сваку шансу да зарадим нешто од ђубрета мог оца, могу да примим раширених руку!
– Кустосу као што сам ја, и књиге о некаквим ,,мистичним кристалимаˮ могу пуно значити – рече Ијан захваљујући Ричарду што је испунио свој део договора.
– Да, да, Ијане, чим сам чуо да је овај кафић некада био стара књижара, знао сам да ће те занимати! – поносно одговори Харолд свом пријатељу.
– Задовољство је наше, Ричарде, а ти само потпиши ова документа о предавању својина, па да можемо да се разилазимо, већ је касно, а и киша се смирује – рече Ијан пружајући коверту новца свом послодавцу.
8.
Узевши свежањ који је, судећи по мрљи која није могла остати незапажена, крио многе тајне, Ијан се у тмурно и кишно предвечерје упутио ка свом, пуном влаге и, као и увијек, празном стану. Док је корачао улицама Линдздауа размишљао је о историји пожутјелих листова које је држао у руци. Кроз главу му се вртјело питање каквом ли га трагу ово води.
Када је закорачио у дневни боравак ни крајичком ока не примијети ништа неуобичајено. Док је сједао на своју плаву, већ одавно изблиједјелу и прашњаву, софу, поглед му паде на дрвену полицу поред које запази трагове чудне, као ноћ црне и растресите земље. Знајући да не посједује кућног љубимца и да ти трагови нису узрок промаје, нешто му постаде сумњиво. На километар је препознао боју тресетнице која је, несумњиво, тог јутра била у саксији плаве орхидеје. Пажњу му скрену чињеница да је све остало у стану било нетакнуто, баш онако како је и оставио. Ко зна зашто, сјетио се своје давно умрле баке са којом је сваке године, у рано прољеће, мијењао земљу њеним надалеко чувеним орхидејама. Плава орхидеја права је метафора за уникатност, младост и, баш како то у овом тренутку није изгледало, невиност. И даље збуњен, Ијан узе стару метлу и покупи остатке земље расуте по поду. Трудећи се да заборави на необична вечерња дешавања, вртио се по кревету до касно у ноћ и негдје далеко, далеко иза поноћи, пред саму зору, заспао кошмарним сном.
Најду је пробудило гласно звоно на вратима. Како је то вече преспавала сама у стану, устала је и сјела у своја колица, вративши се у своју добро уиграну улогу непокретне старице. Још поспана, врата отвори без дубљег размишљања. Испред свог прага не затече никога сем три папира на којима су се слова само назирала иза слојева блата, као да су ишчекивала неки одговор. Расани се чим прочита прве ријечи на страницама старе хартије. Овакав потез личио је само на једну особу, на некога ко јој се и даље осјећао дужним. Многа имена су јој прожимала мисли, али име бившег сарадника одзвањало је најгласније. Узевши папире, вратила се у своја четири зида.
Ијанов сан није дуго потрајао. Пробудила га је анксиозна мисао. По глави су му се вртјела питања. Био је то зачарани круг размишљања коме се крај није назирао.
Зашто орхидеја? Ко је она цвјећарка? Ко ме је тражио онога дана у кафеу? Шта је нечији мотив?
Устао је и нервозно кренуо да претражује сваку просторију. Преврнуо је сваки предмет који му се нашао близу. Ништа необично није пронашао. Свака, па и она најмања, ствар у стану била је на мјесту. Усплахирен, на бројчанику окреће добро познат број телефона. Брзо прекиде везу након што закључи да му Ричард неће помоћи, све и да нешто зна. Ипак, остави му говорну поруку.
Напрасно, сјетио се ријечи своје баке које су му некада давно остале урезане у памћење: „Има много орхидеја на овом свијету, али мораш пронаћи ону једну, своју. Само тако ћеш остати вјечно млад”.
10.
[Док су му у глави одзвањале речи његове баке, трудећи се да среди хаос који је сам направио тражећи било који знак провале, из једног старог и похабаног роковника испала је фотографија његове мајке из младости, по којој је само и памти, јер других прилика није имао. Колико год посматрао ову фотографију и насмејано лице ове жене, никада неће успети да попуни празнину у свом срцу и онај недостатак топлине и љубави за којом је увек чезнуо. Одједном постаде бесан, јер откад зна за себе покушава да попуни ту празнину, а живот пролази мимо њега. Таман кад је хтео да одустане од свега и остави прошлост за собом, покопавши фотографију дубоко у таму, где је и била, поглед му се заледи на углу фотографије где је стајао лого угледне организације научника.
„Како да то никада до сада нисам приметио, како то да сам имао истину пред очима све време, а она ми је упорно измицала. Моја мајка је радила са њима, са људима који су ми убили оца и одвојили ме од ње. Цео живот тражим повезаност између њих и моје породице док ми је одговор био пред носем.ˮ
Није ни приметио како је време летело док је он као заробљена животиња ходао од зида до зида свога стана. Док је слагао делове слагалице у својој глави, ноћ је опет почела да пада. Схватио је да мора да се сабере, приставио је воду за чај и изнео штрудлу са маком, готово једино сећање на време проведено са мајком. Одлучно је сео за радни сто, узео књигу умрљану крвљу убеђен да последњи део слагалице лежи у њој. Ноћ је била дуга, тешка и ванвременска. У његовој глави слили су се страх, неизвеснот, нада и наводили су га на све дубље размишљање о овековеченој тајни. Ијанова рука додиривала је књигу умрљану крвљу. Тренуци су делили тог кустоса од коначне истине. Одједном, његова четири зида гушила су га, а истина поче да га стеже око врата док му кожа постаје тесна. Срце је играло у ритму дисања, а капљице зноја су, једна за другом, падале на књигу и почеле да нагризају скорелу крв. Да ли је заиста био спреман за оно што се налази пред њим? Као да додирује новорођенче, његови прсти су прелазили преко мемљивих и трулих листова књиге. Његове очи су прелетале преко тих древних текстова, кад се наједном заковаше.
„Не, то није могуће...ˮ, изговори у бунилу. На листовима налазила се слика њему добро познатог предмета. Шиљате ивице кристала прекрише читаве стране, и као да овог пута осети њихов убод, моћ и јачину. Међутим, нешто друго заинтригира његов поглед. У доњој десној ивици листа налазио се цртеж умрљан мастилом. Тек када се боље загледа, на њему се назире жена, извајаног тела, са венчићем око главе, у дугој белој хаљини. У десној руци држала је бакљу, у којој је горео вечни пламен живота. Сада је Ијану, историчару, било јасно. У његовим хаотичним мислима, тачке се спојише. Била је то Хеба, грчка богиња вечне младости, стваралац кристала вечне младости. ]
9.
Ричард отвара говорну поруку у којој је Ијан рекао: ,,Хеј, нешто се чудно десило, можемо ли да се видимо?ˮ Ијан, сав узнемирен, ужурбано се спрема и излази из свог стана. Излазећи на прагу примети мистериозни папирић поред кога је стајала латица беле орхидеје. Дрхтавом руком подиже папирић на коме пише: ,,Улица Розембергова, код Пешачког моста, у 19 часова.ˮ Он гужва папирић и ставља га у дубоки џеп свог зеленог капута, а латицу понесе са собом. На путу до посла загледа се у миришљаву латицу орхидеје, док му је у глави одзвањала реченица његове баке: „Има много орхидеја на овом свету, али мораш пронаћи ону једну, своју. Само тако ћеш остати вечно млад.ˮ Идући ка послу, размишљао је о папирићу и латици и није имао представу ко би могао да му остави такву поруку, зашто би се он виђао са неким ко њега не познаје и ко му је провалио у стан? Цео дан није био фокусиран и посвећен послу, јер су му се та питања стално вртела по глави. Како се приближавало 19 часова Ијан се све више двоумио да ли да посети Роземергову улицу ли не, с обзиром на то да није знао ко или шта га очекује тамо.
Ијан у току дана добија позив од Ричарда.
– Хеј, друже, преслушао сам твоју гласовну поруку. Можемо се видети у 17 часова у мом кафићу. – рече Ричард.
– Важи, ускоро завршавам са послом. Видимо се. – рече Ијан.
Напољу је владало неко сивило, дан је био мрачан и кишовит. Када је Ијан завршио са послом изашао је из канцеларије и схватио је да је заборавио кишобран у свом апартману. Констатовао је да му је баш чудан дан. Суђено му је да покисне и да проведе време у мистерозном расположењу. Надао се да Ричард има одговора на његова питања. Брзим кораком одлази до кафића, где га очекује Ричард. Ијан, сав покисао, улази у кафић и угледа Ричарда који је седео за шанком.
– Здраво, Ијане! – узвикнуо је Ричард.
–Ћао, Ричарде. Нећеш веровати шта ми се десило! – рекао је Ијан забринуто – Излазивши из свог апартмана пред вратима сам затекао мистериозну поруку и латицу беле орхидеје. У поруци је писало ,,Улица Розембергова, код Пешачког моста, у 19 часова.ˮ Не знам ко је то написао, али очито жели да се нађемо. Не знам кога нити шта да очекујем ако се тамо појавим. Двоумим се да ли уопште да одем или не. Шта ти мислиш о томе?ˮ – Ијан исприча шта му се десило и упита Ричарда за помоћ.
– Па не знам, можда би требало да одеш, видећеш ко је та особа која ти је оставила поруку. Можда је то лопов. – рече Ричард.
– У реду, друже, можда си у праву. – Ијан се одлучи да ипак оде на место састанка.
Ијан напушта кафић, у чудном расположењу, збуњен и уплашен. Он стиже у свој апартман, спрема се за састанак и упути се ка одредишту.
У међувремену Најда се спрема за састанак. Она је добила исту поруку.
11.
На путу до Пешачког моста, збуњенијем него икада, мисли почеше да тумарају ка магловитој прошлости. Обавијена велом тајни, деловала му је страно и недокучиво. Деловала му је као једна обесмислена слагалица којој недостају они најкључнији делови. Делићи које је успео прикупити, били су скица одговора на питања која му нису давала мира. Највећу празнину срчaне коморе, представљало је одсуство његовог оца, кога је прерано изгубио.
Црни облаци бацали су сенку над градом, затамњујући његове умршене мисли апстракције. На коловоз почеше падати оловне кишне капи, кап по кап. Добовање кише подсећало га је на откуцаје поноћног сата, чије било му освести мисао на све ближе време састанка. Он убрза.
На другој страни града Најда је отресито отворила свој кишобран наоблачених олујних боја. Језа тмурног кишобрана била је утопљена у тамносиво небо. Ветровит мирис кише доносио је сећања на онај дан – дан који јој је променио живот у сржи. Чињеница да мора да се врати на место тог злочина, изазвала је немир у Најди. Све је било исто као и тог кобног дана. Како се приближавала мосту, сцене прошлости су се смењивале пред њеним очима. Исто време, исте мрачне улице, исти мост. Једина тајновита разлика била је њено незнање ко и шта је овај пут тамо чека.
Претходни сусрет Најде и дана налик овом, био је сусрет стиска њене хладне шаке, која је вукла све конце. Шаке чија рука је хладнокрвно гурнула човека за ког је мислила да је љубав њеног живота. Човека који је некад за њу представљао само вредност кристала, на крају је постао много више. Њихова љубав била је нежна попут јутарњих латица пурпурне орхидеје. Кад се брзо расцвета, љубав још брже увене. У тренутку кад је његово тело одвукао немилосрдни вир реке, Најда је осећала нему празнину. Знала је – осуђује дечака на живот без оца. Тог дечака срела је пре неколико дана испред „Кеики кафеа”. Само што он више није дечак, већ врло високи човек у отменом капуту чије би држање препознала свуда. Није било ни најмање сумње да је то био син човека кога је убила. Његово лице, његов поносни ход, његов проницљив поглед, неодољиво су је подсећали на његовог оца. Угледавши га срце и дах следише се у магновењу. На тренутак је поново осетила присуство Олдама, своје прве и последње љубави – Ијановог оца. Да би потврдила своје сумње, кренула је да га прати. Убрзо је сазнала где живи. Видевши његову силуету како напушта зграду, уграбила је прилику и обила му стан. Најзад, нашла је оно за чиме је годинама трагала, у саксији са орхидејом. Након што је победоносно извукла кључ вечне младости, чинило јој се да су се све недаће исплатиле. Отресавши земљу са кристала, за тренутак застаде, дивећи се лепоти његове прозрачности.
У садашњост ју је вратио удар грома у даљини. Након што је погледала око себе схватила је да је стигла на мост.
***
Ијан је трком дошао до моста, схвативши да касни. Сачекао га је стравичан призор – старичино беживотно тело. Подигао је поглед и угледао познато лице из давне прошлости.
12.
Мада то више није било оно мило, доброћудно лице кога се сећао из дечачких дана, већ само блед, измучен дух који се као пара дизао изнад воде, знао је да је то он: његов давно озгубљени отац Милутин. Древне словенске легенде које му бака препричаваше док је био дечак, јавише му се у том тренутку у његовом духу, као нека слутња: утопљеник кога водењаци увуку у њихов вир вечног проклетсвав и лутања постаје један од њих, осуђен да вечно лута хладним, мрачним дубинама.
Фигура која тад већ стајаше близу Ијана не проговоривши ни реч. Нем је. Гледа Ијана право у очи као да очекује да ће га овај препознати.
Ијан, мук и скамењен од страха који му је ледио крв у жилама, гледа право као хипнотисан.
Дух и даље само лебди, не говори.
Ијан се сети да у оној драми у којој је млади принц срео дух убијеног оца : дух не могавше да говори док му се син не обрати.
Одједном, Ијан проговори:
– Милутине! Оче! Ако си то ти, а не неко створење из пакла, говори ако за Бога знаш! Шта радиш овде међу смртницима, ти који си вечно проклет да пловиш уклетим дубинама!?
Дух као да не слуша шта му син говори, окреће се према Најдином лешу и претвара га у чудовиште. Најда се буди, постаје свесна ситуације у којој се обрела. Као хипнотисана одлази до воде у којој чим спази свој одраз, слуђена призором, баци се у реку и нестаје у дубини хладне, мутне воде. Милутин се окреће ка сину, не проговоривши ни реч. Настаде тајац. Потпуно престрављен, наш јунак се окреће оцу и запрепашћено упита:
– Шта жели од мене?! Зашто си овде?
На све то Милутин не одговара, већ устреми погледом ка сину. Неколико тренутка су се само гледали, не проговоривши ни реч. Ноћ је постајала све хладнија а вода испод њих се чинила све дубљом. Одједном, Милутин поче да говори:
– Сине,… рече отац промуклм гласом пуним горчине.
Тој жени, Најди, вечни живот бејаше драг.
Тражећи начин да га добије
Устаде на Бога и прирду
Грех смртни почини тад
Зато кажњена мораде бити
Мораде да плати тсвој дуг
А за њеног џелата
бејах изабран ја –
Утопљеник Милутин, сада водени дух.
Вечну младост хтеше
А заузврат монструма лик доби
Претворих је у оно
што највише је мрзила она
Тад њено унутрашње зло
На површини се показа.
Ијан, као омађијан стајаше гледајући оца. Није знао шта да каже, мислио је да је та фантастична авантура само чудан сан из кога ће га петлови и први зраци Сунца пробудити. Ипак, ту је био само Месец који је сипао своје хладно сребнро по Ијановом лицу. Стајао је непомичан не знајући шта да каже ни куда да се упути. Ноге као да су му биле приковане за мост.
Први петлови се огласише у даљини. Дух поче да бледи и да нестаје у ноћ. Пре него што потпуно нестаде, обрати се по последњи пут сину:
Пази се, сине мој.
Као несрећна Најда
И ти си закорачио
У свет мртвих.
А то може скупо да те кошта.
И још једно не заборави,
Твоје име није Ијан,
Већ Бранко.
Уз треће оглашавање петлова дух нестаде а наш јунак настави да стоји сам на раскрћу моста.
13.
Бели Гром
Ијан или Бранко, сам у дилеми око своје личности... свог идентитета, осећао се малено на мосту који је у његовој глави постајао све већи. Наизглед несносну тишину пореметило је брујање у даљини, које долази из правца тока реке и постаје све гласније. Заједно са буком приближавале су се и две светле тачке. Хипнотисан страхом, зурио је у сада већ заслепљујућа светла која су личила на фарове. Из тог стања пробудио га је пљусак речне воде на лицу. Изненадна шкрипа оборила га је са ногу, док се око њега формирао густ облак дима који је одавао мирис запаљене гуме. Када је Бранко дошао себи, спознао је фигуру белог голфа двојке, прекривеног цветовима како лебди изнад реке.
Апсолутно збуњен приметио је два необјашњива створа, ланцима прикована за аутомобил. Скоро потпуно црни ентитети огромних крила очерупаног перја, као силуете са спиралом на лицу, чучали су на огради моста погнутих глава. Дим, који је Бранку до сада пекао очи, разишао се откривајући призор мрачног, занемелог града. Једино светло били су фарови оронулог аутомобила, чија су се возачка врата отворила, а из њих на мост ступио старац. Високи, погрбљени старац, бледе прљаве коже и масне косе протегао се испред Бранка, не обазирући се на њега. Док је закопчавао капут, из његове урасле браде назирали су се пупољци орхидеја.
Бранко је само немо седео на поду, гледајући у старца. Старац дубоко удахне, и као да осети неки мирис, протрља нос и упути се ка Најдином капуту, који је још био на месту на коме је малопре лежало њено тело. Бранко га је погледом пратио док се кретао ка капуту. Старац се савио и узео га. Извадивши кристале из џепа капута, бацио га је у реку. Досадашњу монотоност брујања мотора почели су да разбијају све гласнији и гласнији крици створова који су ишчекивали старца са великим нестрпљењем. Дошавши до њих, старац је испружио руке и кристалима их нахранио. Док су узимали кристале и усисавали их у наизглед бесконачне рупе на њиховим лицима, крици су се стишавали, а створења смиривала. Старац, отворивши задња врата голфа, коначно се окренуо ка Бранку.
– Нису они за вас – промрља себи у браду.
Погледавши у старчеве крупне очи, чудан осећај обузео је Бранка. Осећао се као гост у свом телу. Не могавши да га контролише, устао је. Старац гестом показа на задња врата и даље не скидајући поглед са Бранка.
Хтеде да побегне, али сопствено тело се одупирало вољи. Улазио је у аутомобил, док му је суза клизила низ образ, због сада већ и превише неизвесне судбине.
Након што се старац нађе на возачевом месту, Бранко постаде свестан топлине седишта и због мириса орхидеја, које расту по целом аутомобилу, осећао се сигурније.
Старац фијукну и два бића скочише и разапеше своја огромна крила. Бранко је осетио снажан трзај и схватио да су се винули у небо.
Погледао је кроз прозор и видевши тмину града његова прошлост у тренутку постала је бледа. Гледао је кроз шофершајбну ка небу, одједном обасјаном зрацима који су га додатно смиривали. Зачуђен својом смиреношћу, упитао је старца:
– Водиш ли ме у смрт?
14.
Поставивши питање, истог тренутка у Бранку се јавила подвојеност. Ни сам више није разумео какав је одговор прижељкивао да чује. Преплашен судбином која га може задесити, уколико се икада врати нормалном земаљском животу, кобна будућност је нешто што би могло напокон окончати мизерију у којој се тренутно налази. Мисли му прекиде осмех који му је старац упутио. Бранково срце закуца брже него икада. Дисао је дубоко, готово да је и сам помислио да му је последњи час. Као опијен, клонуо је у углу аутомобила, решено помирен са хаотичним дешавањима. Ка старцу је устремио презрив поглед. Пређашњи смех га је револтирао, не могавши да измами никакву гримасу, сем оне циничне. На тренутак је помислио да искочи напоље, али га је потреба да добије одговор све више мучила. Тло под њима изгедало је сада већ далеко; губило се у јутарњем смогу. Од измаглице се мало шта назирало, сем старчеве силуете. Безвољан да ишта изусти, главом су му јездиле тешке мисли о већ извесној смрти. Упозорење његовог оца није вредело сада када је заиста закорачио у свет мртвих.
– Бојим се тмине; надвила се као олуја по модром своду. Хладни су ројеви сребрних петокраки, хладни и далеки; воде ме тамо где ничег мојег није остало да тиња. Упамти, самица је печал, жал што се за живота не одагна, само се уз биће пришије и влада, попут заноса, попут порока. Сви су шумови дубље осетни и носе поруку с висина, тешко докучиве знаке, али ја се и њих бојим. У овој мрачној ноћи трепере зверски погледи, па се коче и стреме на блиској дистанци.
– Кристали ти неће помоћи, Бранко, само ће те довести до лавиринта из кога нисмо изашли твој отац и ја. Кажи ми, да ли стварно желиш тако нешто? Некад помислим да је твоја мајка имала више среће од нас. Умрети је спас у односу на проклетво која проживљавам. Сузе и смех су ми одавно страни. Ништа ме не зна ни увеселити, нити унесрећити. Вечна младост је вечна варка.
Волео сам Милутина, пријатеља коме сам све поверио. Био је један од ретких који се залагао за моје идеје. Кристали су ме фасцинирали; помисао на вечност; изум који све мења; невиђено и незамисливо као бескрајна могућност. Нисам имао права на очекивање да целог себе подреди мојим амбицијама. Лишио сам се овоземаљских ужитака, посвећен вишем циљу, али он, као и сваки човек, заволео је биће, пре него тежњу и замисао. Заљубио се у твоју мајку; с њом су наишли немири којих смо се принципијелно одрицали. Грешка је била што није умео да разграничи, да је држи по страни када је реч о нашим идеалима. Лагаћу ако кажем да га није волела, али је из себичности починила огроман грех. Због ње сам изгубио најбољег пријатеља, а ти био осуђен на одрастање без оца.
Зидине некадашње књижаре крију многе тајне. Уколико желиш да пронађеш одговоре на сва питања, упути се тамо. Више од тога ти не смем рећи. Избор је твој.
15.
Бранков зелени капут бејаше већ потпуно мокар, док је он неспокојно корачао ка кафеу, не би ли се сусрео са Ричардом. Халапљива олуја која је харала градом; била је неупоредива у односу на ону која је владала његовим мислима. Поред толико питања која су морила његов разум, знао је једино да мора да разговара са Ричардом.
– Ијане! забринуто је узвикнуо Ричард, видевши Бранка на вратима „Кеики”
кафеа”.
То име, које је до јуче припадало њему, сада одјекује у његовој глави и буди осећај туђине, нечега што представља само лаж, обману и ништа више.
– Не, то није моје име! Бранко рече огорчено. – Стрпљиво! Све ћу ти објаснити.
Седи!
У густом мраку, Ричард је са чуђењем слушао причу која му је помутила ток мисли. Због свега што је чуо, није могао да не помисли да је кустос потпуно полудео.
– Да ли ти чујеш шта говориш? – Ричардово питање пресекло је сабласну тишину,
која је завладала након Бранкове последње изговорене речи.
– Како не разумеш? Старац, орхидеје, кристали, мртва Најда…
На спомен Најде Журж, Ричард се сетио свог преминулог оца и тренутка када га је последњи пут видео. Тог момента, све што је Ричарду личило на апсурд, могло је постати истинито.
– Помоћи ћу ти да нађеш одговоре, ако се уопште крију у овом кафеу.
Са собом је понео књигу, коју је добио од Ричарда, у нади да ће у њој пронаћи још неки траг. Док је листао пожутеле странице исписане древним текстом, застао је на истом месту. Слика грчке богиње Хебе поново му је била пред очима и деловала му је једнако стварно као и шољица кафе коју је испијао. У углу окрњене и избледеле странице, уочио је призор који му је био застрашујуће познат. То су била два мрачна створа, чији крици су му остали вечно урезани у памћење.
Са сваким откуцајем казаљке часовника, вишесатна потрага се чинила све узалуднијом. Празне шољице кафе биле су једини показатељ проласка времена, док су капљице кише упорно добовале по окнима прозора кафеа. Спознаја коначне истине могла се крити иза ћошка. Бранко је знао да је истина на дохват руке, али је никако није могао дохватити. У налету беса и разочарања, из све снаге бацио је шољицу кафе о зид, која се распрсла у парампарчад. Већ одавно стара, црвена тапета расцепала се и пред њима су се указала слова – имена:
Олдам: Милутин
Ијан: Бранко
Хери:Немања
Ричард: Душан
Поред написаних имена на мемљивом зиду, била је залепљена порука: „Душане, сине, вечна младост је варка!”
– Шта све ово треба да значи? Ко смо заправо ми? – изговорио је Ричард, док је
забринуто кружио собом, као да ће тако разазнати значење редова исписаних на зиду у поруци.
Жустрим покретом руке скинуо је поруку са зида, и на њеној полеђини угледао слику свог оца и још двоје људи. Његово исцрпљено тело прожмела је језа када је спазио лик родитеља кога је прерано изгубио. Бранко примети Ричардово растројство и оте му слику из руку.
– Па ово су моји родитељи! Овај човек поред њих изгледа исто као старац са
моста!
– Ијане… То је мој отац…
16.
Након што је Ричард то рекао, Бранко пада.
Буди се у болничкој соби, пар дана касније.
На столу поред кревета, налазиле су се беле орхидеје. Свежина латица је временом лечила сваку рану на души, али ум је полако венуо. Бранко се, након вишебројних ноћи, диже из кревета. Његов очајнички поглед обасјава врата болничког улаза. На степеништу седи бели мачак. Радозналих жутих очију, зури у њега. Лаганим корацима, Бранко несвесно почиње да га прати.
Пут је дуг и напоран. Кад мачак застане, стаје и Бранко. Кад замјауче, Бранко начуљи уши – чује гласове. „Хајде, где си одлутао? Где је нестао...ˮ
Модре нијансе неба постепено тамне. Небо се осуло звездама које, упркос тмурним облацима, задржавају свој првобитни сјај. Блатњави траг похабаних чизама и ситних шапа, обликује дугачку линију дуж стазе.
„Близу смо.ˮ
Освануло је следеће јутро. Крик петла га упућује на то да је стигао. Бранко се више не осврће на мачка који сад одлучно лови петлове. Више му поглед не привлаче њиве, краве ни пластови сена. Усредсредио се на једино место које му је у том тренутку било познато. Последњи призор који му не излази из ума – стари мост.
Нежно кретање обалом реке не узнемирава околину препуну живота. Ведри поветарарац му набацује додатну снагу опирући се чизмама које се безвољно вуку по земљи. Срдачне нијансе сунца нежно обливају простор изнад облака. Небо се црвени, па полако жути.
Хладно, уз мелодични цвркут птица, Бранко пролази поред насипа и зауставља се на самој ивици моста. Зури у огледало речне површине. Одраз обликује многобројна лица у којима не препознаје сопствено.
Прво је лице као платно пуно боја. Река цвета.
17.
Oдједном површина реке се узбуркала. Бранко је непомично стајао осећајући чудну слутњу. Из воде се лагано подигоше лелујаве прилике речних вила. Виле му се приближише и пружише му кристале.
– Господару, сви су на броју!
Бранко узе кристале и у тренутку осети како му се враћају сва сећања. Коначно је био испуњен, сада зна тачно ко је. Кристали почеше да враћају снагу и младост његовом телу и уму.
– Да ли смо ти још потребне, господару? – упиташе виле.
– Не, за сада не! – одговори Бранко.
***
Коначно је све било на свом месту. Месец дана је прошло од догађаја на мосту. Уживао је у осећају да му се испуњава свака помисао. Кристали су показивали своју моћ. Једне вечери му се изненада јавила мисао која му се у први мах учинила необичном, али је каснија имала све више смисла: кристали морају бити на месту недостижном људској руци... људи су одвише слаби и непоуздани.
Већ следећег тренутка нашао се на железничкој станици. Ушао је у први воз на који је наишао и запутио се ка купеу. Отворио је врата купеа и угледао на седишту крај прозора младу жену која је имала књигу у рукама. Кроз прозор је ушао зрак светлости и обасјао корице књиге на којима се налазила бела орхидеја. Бранко се осмехнуо у себи, ушао сигурним кораком и сео преко пута путнице. Закаснели зрак сунца је све јаче ударао о умазани прозор купеа.
– Изненађен сам што у данашње време видим жену која чита – рече он.
Путница климну главом и пажљиво га одмери уз речи:
– И ја сам изненађена што неко лети носи дугачак зелени капут!
Погледи су им се сусрели и он је на тренутак видео нешто познато у њеним очима. Пружио јој је руку и представио се:
– Бранко!
Она је прихватила руку и с осмехом рекла
– Најда, драго ми је.
18.
– Најда – збуњено, разрогачених очију, поновио је њено име.
Поглед му се залепио за њено лице и тамне увојке који су јој давали неку вилинску благост, а у стаклу прозора купеа почеше да се мрешкају, као у огледалу реке, лица прошлости. Ричард се развија у обрисе Олдама, Душан у Милутина, Најдина сенка титра поврх свега. Назире се и обрис старца са брадом која цвета орхидејама, а он, Бранко – Ијан не зна да ли је прошао трен или већ сатима зури у Најдино лице.
Лепота стварности ниче на нестварноме. Чуо је негде ту реченицу. Била је то реплика коју је говорио неко њему знан или је, пак, прочитао, а читао је много тога и одавно се више не сналази у плетиву својих снова, мисли, прича које теку и преплављују га преводећи га из сна у јаву и обрнуто, без могућности да са сигурношћу утврди у којој је равни сада.
Тешко је прихватити догађаје и догађаје који настају против наше воље, а само такви чине живот или сан у коме обитава, самује, трага и спознаје. Проклетство је то, камен о врату који може да одвуче на дно, али та река, која га носи, иста је она, чију неухватљивост и непоновљивост хвата Хераклит.
– Неухватљиво се може ухватити, а несхватљива тмина расветлити.
Сасвим разговетно говори му неки глас који такође зна, али га не може повезати са препознатљивим ликом или га је, можда, овога часа сам осмислио.
– Јесте ли добро? – љубопитљиво га погледа Најда.
Кроз Бранкове мисли у тренутку севну хиљаду слика и споји се у овде и сада, а поглед му паде на страницу књиге са давно осушеном бакарном мрљом.
– Одувек желим да искусим читање у четири руке. Да ли бисте...
Најда не рече ништа, али се помери у лево и направи место до себе уз поглед одобрења и осмех.
Сати путовања пролетеше као бљесак светлости у који је стала река речи о заједничким склоностима и интересовањима. Душе су се препознале и лелујале лако и природно.
Игром случаја изашли су на истој станици. Потом се Бранко – Ијан џентлменски понудио да отпрати Најду до куће и понесе њен пртљаг.
На улазу га заголица мирис орхидеја из Најдиног раскошног дома. Још једна случајност или знак, помисли Бранко, и то му измами осмех.
***
Десет година после сусрета у купеу Бранко нервозно лупкајући ногом, у цвећари трага за савршено плавом орхидејом и белом катлејом . Услужује га русалка дуге косе.
Након дугог просматрања, уочио је и из мноштва цветне раскоши издвојио баш оно што је хтео.
– То су те! Баш ове желим! – рекао је са усхићењем.
Ушао је готово бешумно, али је Најда осетила његово присуство и створила се пред њим.
– За твоју колекцију! – пружио јој је савршено плаву орхидеју.
– Имам и ја нешто за тебе! – рече Најда.
На њеном длану блистао је опал.
– А за мене? – зацвркутала је петогодишња Катлеја.
– Имам и за тебе нешто, – рече пружајући јој белу катлеју.
– Ти ћеш јој подарити плаветнило. На тебе је ред.
Аутори:
1. Тим „Вељко Петровићˮ
Jана Голубовић рођена је 6. 1. 2005. године и живи у Сомбору од рођења. Ученица је трећег разреда друштвено-jезичког смера Гимназије ,,Вељко Петровић” у Сомбору. Слободно време проводи слушајући музику и дружећи се са породицом и пријатељима, као и читајући. Себе воли да опише као комуникативну, истрајну, врло дружељубиву, али и тврдоглаву особу.
Предраг Ђуришић рођен је 25. 8. 2004. године, а настањен је у Црвенки. Ученик је друштвено-језичког смера Гимназије „Вељко Петровићˮ у Сомбору. Воли да чита, повремено пише и ужива у томе, а до сада је учествовао на неколико конкурса. Поред тога, воли да путује и учи стране језике.
Сташа Мајсторовић рођена је 29. 11. 2004. у Сомбору, где је такође ученица трећег разреда друштвено-језичог смера Гимназије „Вељко Петровићˮ. Воли да чита и пише и већ се опробала на неколико литерарних конкурса. Поред школе бави се и одбојком коју тренира већ осам година. Спорт и одбојка је чине срећном и испуњеном.
Мика Маријана Угрица рођена је 8. 2. 2005. године. Живи у Црвенки. Ученица је трећег разреда друштвено-језичког смера Гимназије „Вељко Петровићˮ у Сомбору. Воли да чита и учи нове језике, а за сада говори енглески, немачки и јапански. Ове активности је опуштају и увек ужива у њима.
Ментор:
Лидија Неранџић Чанда, доктор филолошких наука, научни сарадник, просветни саветник-сарадник, педагошки саветник, професор Српског језика и књижевности у Гимназији „Вељко Петровићˮ у Сомбору. Аутор тридесетак научних радова, сарадник на три научна пројекта Одсека за славистику Карл-Франц универзитета у Грацу. Добитник многобројних покрајинских, републичких, међународник награда и признања за остварене резултате у образовно-васпитном раду.
2. Тим „Достлукˮ
Мина Станковић
Лара Киш
Теона Јовановић
Нађа Комленић
Ментор:
Весна Антић
3. Тим „Ад Финесˮ
Даница Леповић рођена је 29. 10. 2004. у Прокупљу. Основно образовање стекла је у ОШ ,,Дринка Павловић” у Куршумлији. Награђена је дипломом ,,Вук Караџић”. Током основне школе учествовала је на бројним такмичењима, а посебно истиче Републичко такмичење из Техничког и информатичког образовања. Сада је ученица трећег разреда Гимназије у Куршумлији, природно-математички смер. Волонтерка је Црвеног крста Србије и чланица активистичког тима младих Еxito. У плесном клубу „Ragnarokˮ изражава своју љубав према плесу и подучава млађе плесаче. Своју креативност испољава у изради декоративних предмета од разних врста папира. Уредница је школског часописа ,,Арго Артˮ. Тренутно се усавршава на пољу дизајна и видео-монтаже. Кинематографија је нешто што јој привлачи велику пажњу.
Ангажовања на Филозофском факултету
На Департману за Србистику при Филозофском факултету у Нишу је стекла вештине креативног писања. Учествовала је на Међународном научно-стручном скупу „Учење у пандемији – summa утисака” Филозофског факултета у Нишу. Ауторка је песме на тему „Русија мојим очима”, која је објављена у Зборнику литерарних радова на Одсеку за Славистику Филозофског факултета у Новом Саду.
Снежана Радоичић рођена је 18. јула 2004. у Прокупљу. Завршила је Основну школу ,,Дринка Павловићˮ у Куршумлији, као носилац дипломе ,,Вук Караџићˮ. Ученица је трећег разреда Гимназије природно-математичког смера. Чланица је драмског клуба ,,Оно као глумаˮ у Куршумлији, чланица рецитаторске секције, а такође се бави и писањем. Течно говори енглески језик, служи се руским и француским. Полазница је лингвистичког курса и тренутно се бави научним истраживањем у области дијалектологије под менторством предавача САНУ у НОКЦ ,,Вук Караџић” у Тршићу. Такође је волонтерка Црвеног крста Србије, као и полазница осме генерације Европске школе дебате 2021/2022. године. Њена кратка прича под називом ,,Авлија” нашла је своје место у Антологији савремених кратких књижевних форми, након учествовања на међународном фестивалу у организацији Института за науку, алтернативу, културу и уметност ИНАКУ у Скопљу.
Филозофски факултет – конкурси, радионице и скупови
Завршила је програм усавршавања креативног писања за средњошколце на Департману за србистику при Филозофском факултету у Нишу. Ауторка је једног од радова на тему ,,Русија мојим очимаˮ, објављеног у Зборнику литерарних радова на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Новом Саду. Учествовала је на Међународном научном скупу ,,Учење у пандемији – summa утисакаˮ Филозофског факултета у Нишу.
Ментор:
Јасмина Рочкомановић (Живковић) рођена је 10. 3. 1979. године у Прокупљу. Основну школу и Гимназију завршила је у Куршумлији, а затим завршава Филозофски факултет у Нишу, смер Српски језик и књижевност. Удата је, мајка је троје деце и живи у Нишу. Тренутно је запослена управо у школи коју је и сама похађала, Гимназији у Куршумлији, а такође је и наставник Српског језика и књижевности у Економско- техничкој школи у Куршумлији. Добитник је многих републичких награда за остварене резултате на такмичењима из књижевности.
4. Тим „Вукова дјецаˮ
Анабела Бајић, рођена 12. 2. 2003. године, ученица четвртог разреда Економске школе у Добоју. Долази са подручија општине Станари. У слободно вријеме воли да се дружи, чита књиге, слика и борави у природи. У природи проналази инспирацију, како за сликање, тако и за писање.
Дајана Јовић, рођена 4. 2. 2003. године у Добоју. Воли дружење и доста свог слободног времена проводи са породицом и у кругу пријатеља. Испуњава је писање поезије, цртање и читање књига. Инспирацију налази у природи и путовањима.
Виолета Станић, рођена 2. 4. 2003. године, ученица четвртог разреда Економске школе у Добоју. Своје слободно вријеме воли да проводи у дружењу са пријатељима и породицом. Воли да путује, упознаје нова мјеста и људе. У своје хобије убраја пјевање, свирање гитаре, писање пјесама, читање књига и фолклор.
Николина Илкић, рођена 7. 10. 2003. године. Ученица четвртог разреда Економске школе у Добоју. Воли културу нашег народа и труди се да поштује наше обичаје и традицију. Тренирајући фолклор ипуњава своју жељу да традиционалну игру чува од заборава.
Ментор:
Жељка Дамјановић, професор српског језика и књижевности у Економској школи у Добоју. Коаутор андроид апликације „Џепни правопис и граматика српског језикаˮ и чет бота „Србоˮ. Прошлогодишњи добитник Светосавске награде.
5. Тим „Причољупциˮ
Огњен Ђурђевић, Јелена Ловрић и Марина Фелбаб, матуранти другог одељења IV разреда Гимназије „Душан Васиљевˮ у Кикинди, који похађају друштвено-језички смер и своју љубав према књижевности желели су да овековече учешћем на такмичењу које ће оставити простора испољавању неспутане креативности и о њиховом досадашњем школовању оставити живописно сведочанство, и др Наташа Иветић, професорка Српског језика и књижевности.
Ментор:
др Наташа Иветић, професорка Српског језика и књижевности
6. Тим „Wall of Rossesˮ
Миљана Стојановић и Радмила Динић долазе из Прве нишке гимназије „Стеван Сремацˮ и Угоститељско-туристичке школе у Нишу.
Ментор:
Маја Милосављевић Стојановић, професор Српског језика и књижевности
7. Тим „Јахачи маштеˮ
„Јахачи маштеˮ је тим окупљен око луче лепих речи. Маштовитост и креативност у писању ујединиле су ученице 3. разреда Гимназије „Светозар Марковићˮ из Ниша да „разиграјуˮ Roud Robin причу.
Са великим ентузијазмом приступиле смо креирању приче, градиле карактере јунака, трудиле се да не пореметимо ток претходних прича, а с друге стране да инспиришемо следбенички тим.
Аутори:
Уна Станковић рођена је 8. 12. 2004. године у Нишу, где похађа билингвално – енглеско одељење. Занима се за различите врсте уметности и ужива у свим облицима стваралаштва.
Анђела Ћурковић рођена је 28. 1. 2005. године у Нишу и похађа билингвално – енглеско одељење. Интересују је дигитална уметност и креативност.
Маша Настић је рођена у Лесковцу 15. 3. 2004. године. Живи у Нишу и ученица је специјализованог одељења за физику. Поред физике и других природних наука ужива у књижевности и бави се плесом.
Софија Стајић је рођена у Нишу 11. 10. 2004. године. Ученица је билингвално – енглеског одељења. Воли да чита, црта, пева и свира гитару у слободно време.
Ментор:
Неда Гашовић, рођена 13. 9. 1983. године у Нишу, где је завршила Гимназију „Светозар Марковићˮ и Филозофски факултет, одсек Књижевност и српски језик. Посвећена је свом позиву и активно, дидактичким методама, међу својим ученицима шири љубав према књижевности. Наставнички позив види као мисију, стално усавршава наставничке компетенције и труди се да их на иновативан начин имплементира у настави. Мајка је троје деце и врло је упућена у изазове при процесу учења. Стога, пажљиво бира наставне методе како би сфере свог предмета што више приближила својим ученицима. О успешности наставничке мисије говоре освојене награде на литерарним конкурсима и такмичењима из области књижевности, српског језика и језичке културе.
8. Тим „Плетисанкеˮ
„Плетисанкеˮ су ученице првог разреда гимназије у Средњошколском центру „Милорад Влачићˮ у Власеници, градићу занимљиве историје на истоку Републике Српске.
Александра Лазић, страствени кувар и бициклиста, велики љубитељ цвијећа и путовања, рођена је 15. 4. 2006. године.
Наталија Сушић, љубитељ књига и аматерски фотограф, рођена је 5. 7. 2006. године.
Николина Пустивук, поклоник природе и сликарства, рођена је 20. 9. 2006. године.
Хелена Стевановић, обожавалац моде и филмске умјетности, рођена је 12. 4. 2006. године.
„Плетисанкеˮ су добри познаваоци граматике и књижевности, а посебно поезије. Испуњавају их дружење, путовања и музика. Увијек су спремне за разговор и сарадњу. Први пут учествују у једном оваквом пројекту и надају се да неће бити и посљедњи.
Ментор:
Да заједно исплету ову причу окупила их је њихов професор српске књижевности и језика Татјана Голијанин. Ментор „Плетисанкиˮ, за сада, успјешно обједињује своје двије велике љубави: новинарство и професорски позив и осим у свом кабинету, тренутно је и главни и одговорни уредник Радио Власенице и сарадник више медија. Од свега, најпоноснија је на једну мудрицу Софију, која је њеном животу дала смисао.
9. Тим „Слова из бајкеˮ
Јована Милетић, рођена је 1. 10. 2005. године. Ученица је другог разреда Средње школе „Прокоповићˮ, смер: физиотерапеутски техничар. Доследна, комуникативна, стрпљива и самопоуздана. Слободно време проводи уз музику, филм и у лаганој шетњи. Хоби јој је дружење и изласци са пријатељима.
Филип Марковић, рођен је 6. 5. 2004. године. Ученик је трећег разреда Средње школе „Прокоповићˮ, смер: економски техничар. У слободно време је волонтер, активиста, координатор активистичког тима „Екзитоˮ у Нишу. Љубитељ добре музике и књига. Слободно време проводи са пријатељима. Професионално се бави моделингом и веб дизајном.
Анђела Миленовић рођена је 4. 10. 2003. године у Нишу, где похађа Средњу школу „Прокоповићˮ, смер: зубни техничар. Једна од њених највећих страсти јесте писање и бављење фитнесом.
Теодора Војиновић, рођена је 29. 4. 2003. године, живи у Нишу. Ученица је четвртог разреда Средње школе „Прокоповићˮ у Нишу. Веома је одговорна, истрајна, пажљива, радознала, дисциплинована, поуздана и воли тимски рад. Воли дружење, спорт и музику. У слободно време воли да чита и вози бицикл.
Ментор:
Миљана Петрић, наставник српског језика и књижевности, је ментор овим младим, дивним људима. Запослена је у Средњој школи „Прокоповићˮ од 2014. године. На почетку своје каријере основала је литерарну секцију која се окупља на почетку сваке школске године. Циљ секције је подстицање ученика на креативан и стваралачки рад, као и развијање њихових интересовања за интелектуално размишљање, посматрање и истраживање у појединим областима. У оквиру рада литерарне секције одвијала се креативна настава српског језика и књижевности, што је укључивало и интересни рад са појединцима. Међутим, ова секција је прерасла у нешто више, прерасла је у једну малу дружину која је била спремна да ради, истражује и учествује у свим видовима смотри, такмичења и конкурса.
10. Тим „Власотиначке музеˮ
Тим „Власотиначке музеˮ чине ученице трећег разреда – Милица Станковић, Анастасија Костић и Марија Глишић Гимназије „Стеван Јаковљевићˮ у Власотинцу. Иако похађају природно-математички смер, спојила их је љубав према књижевности, па су заједно са својим професорком српског језик и књижевности, Драганом Хаџи-Ђокић, решиле да се придруже овом лепом и креативном пројекту Филозофског факултета у Нишу.
11. Тим „Борциˮ
Лука Делетић рођен је 4. 4. 2003. године у Врању. Ученик је одељења природно-математичког смера Гимназије „Бора Станковићˮ у Нишу. Осим писања, велики је љубитељ фудбала.
Мина Стојановић рођена је 14. 10. 2003. године у Нишу. Похађа Гимназију „Бора Станковићˮ, одељење природно-математичког смера. Поред књижевности интересују је филмска уметност, музика и природне науке.
Анђела Голубовић рођена је 10. 06. 2003. године у Нишкој Бањи. Ученик је Гимназије „Бора Станковићˮ у Нишу, где похађа природно-математички смер. Заљубљеник је у биолошке науке, као и књижевност, сликарство и музику.
Анђа Нушић рођена је 28. 10. 2003. године у Нишу. Ученица је Гимназије „Бора Станковићˮ природно-математички смера. Воли читање, свирање гитаре, сликарство и филмове.
Ментор:
Марија Станчић Михајловић, професор Српског језика и књижевности
12. Тим „Прејака речˮ
Тим „Прејака речˮ чине љубитељи поезије Бранка Миљковића: Наташа, Мирољуб и Естебан, студенти мастер и докторских студија Филологије.
Наташа Лујић Новић је рођена 26. 06. 1994. у Добоју у Републици Српској. Звање дипломираног професора француског језика и књижевности стекла је на Филолошком факултету у Бањој Луци а потом уписала мастер студије из Дидактике на Универзитету у Поатјеу у Француској и била стипендијста Владе Француске. На Филозофском факултету у Нишу уписује мастер студије из Француског језика и књижевности, опција: француска књиженост. Тренутно ради као професор француског и српског језика као страног. Бави се писањем, књижевношћу, музиком, воли да чита али и да гледа штреберске филомове. Наташа воли природу и животиња али и да упознаје нове људе. Нека од њених пјесама и приповједака објављене су како у зборницима на територији Србије тако и у интернационалним збиркама.
Мирољуб Милутиновић је рођен 18. 12. 1996. године у Прокупљу. Основну и средњу школу је завршио у Куршумлији. Гимназију је завршио као добитник Вукове дипломе. Дипломирани је филолог романиста. Студент мастер студија на Филозофском факултету у Нишу. Од детињства је показивао интересовање и таленат за музику и стране језике. Свира клавир и пише композиције за позоришне комаде.
Естебан Телије је професор француског језика и студент докторских студија на Филозофском факултету у Нишу. Рођен је 4. септембра 1995. у Рошфору у Француској. Нема толико слободну времена али се бави језиком, учи српски и мало чита. Мало му је досадно када ствари иду очекивано, и више када чита књиге.
Ментор: доц. др Владимир Ђурић
Владимир Ђурић је рођен у Београду 1986. године где је завршио основну школу и гимназију. У Београду уписује Филолошки факултет 2005. године на Катедри за француски језик и књижевност, где стиче и диплому професора француског језика и књижевности 2010. године. На истом факултету је 2011. године одбраниo мастер рад под насловом Теме љубави и пријатељства у Ла Бријеровим Карактерима и исте године уписује прву годину докторских студија. Бави се проучавањем компаративне књижевности, посебно истраживањем српске књижевности коју су писале жене у контексту савремене француске компаратистике (имагологија, интертекстуалност) и француске књижевности и културе. Од 2012. учествује у раду пројекта Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 2015. године где је објавио два чланка за два броја електронског часописа Књиженство. Учествовао је на разним конференцијама, семинарима и научним скуповима у земљи и иностранству. Неки од тих скупова су: IV и V научни скуп младих филолога у Крагујевцу (Савремена проучавања књижевности), међународне конференције у Нишу (Језик, књижевност, маргинализација 2013, Језик, књижевност, дискурс 2014), Будимпешти, Београду (Културе, нације, аутофикције 2014), и др. Учествовао је на међународној школи обуке за рад на глобалној бази података Women Writers in History у Хагу, као и у краткој научној мисији у Познању (Пољска) под менторством проф. Магдалене Кох (2013. године). Од фебруара 2015. године ради као асистент за француску књижевност на Департману за француски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу. Докторирао је на Филолошком факултету у Београду 2017. године са темом Стваралаштво српских списатељица прве половине ХХ века у контексту француске књижевности и културе. Од 2019. године ради у звању доцента.
13. Тим „Корњаче”
Ученици двојезичног одељења Гимназије „Бора Станковић”:
Тијана Голубовић
Лука Живковић
Сава Јовановић
Тамара Цвејић
Ментор:
Марија Станчић Михајловић
14. Тим „Хамлетовштинаˮ чини група ученика Гимназије „Светозар Марковићˮ из Ниша.
Мина Комадина
Илија Тотев-Јовић
Андреј Виденовић
Теодора Митровић
– Бити или не бити?
– Бити!
Успели смо да се за један дан упознамо, осмислимо и реализујемо идеју!
Ментори:
Маја Димитријевић и Марија Станчић Михајловић, проф. предмета Српски језик и књижевност Гимназије „Светозар Марковићˮ у Нишу.
15. Тим „Свициˮ
Мина Јовановић је ученица четврте године енглеско-билингвалног одељења Гимназије „Светозар Марковићˮ. У слободно време воли да путује, чита и проводе време с пријатељима.
Анастасија Шћекић је ученица четврте године енглеско-билингвалног одељења Гимназије „Светозар Марковићˮ. Поред књижевости, има интересовања за биологију и воли да путује и упознаје нове крајеве.
Софија Станојевић је ученица друге године француско-билингвалног одељења Гимназије „Светозар Марковићˮ. У слободно време воли да чита класике, свира клавир и јаше коње. Интересују је биологија и хемија.
Ментори:
Маја Димитријевић и Марија Станчић Михајловић, професори предмета Српски језик и књижевност Гимназије „Светозар Марковићˮ у Нишу.
16. Тим „Баснословциˮ
Лара Тајем, ученица друге године природно-математичког смера Гимназије ,,Бора Станковићˮ у Нишу. Аутор је научног рада на тему ,,Хасанагиница – марионета патријархалног друштва”. Полазник је овогодишњег Лингвистичког курса одржаног у Тршићу. У слободно време воли да чита, путује и учи стране језике.
Ива Марковић, ученица другог разреда природно-математичког смера Гимназије ,,Бора Станковиц” у Нишу. Свира гитару и путује. Слободно време користи за учење страних језика и упознавање нових култура.
Никола Анђелковић, ученик друге године рачунарског смера Гимназије ,,Бора Станковић” у Нишу. У слободно време се бави дигиталним цртањем и илустрацијама. Испробао се у писању прича.
Димитрије Голубовић, ученик друге године рачунарског смера Гимназије ,,Бора Станковић” у Нишу. У слободно време воли да чита.
Ментори:
Нађа Ђорђевић и Данијела Петровић, професори српског језика у Гимназији „Бора Станковићˮ у Нишу.
17. Тим „Рониоци”
Лазар Костић, ученик треће године природно-математичког смера Гимназије „Светозар Марковић” у Нишу. Највише воли књижевност, биологију и хемију. Амбициозан је и непредвидив, оптимистичан и увек спреман да учествује у друштвеним активностима.
Наталија Милосављевић, ученица треће године природно-математичког смера Гимназије „Светозар Марковић” у Нишу. Бави се плесом.. Слободно време проводи са пријатељима и ужива у читању књига.
Дуња Цекић, ученица треће године природно-математичког смера Гимназије „Светозар Марковић” у Нишу. Ужива да слуша музику, слика и повремено пише. Једна од њених песама налази се у књизи „Сто младих талената нишавског округа”. Изражава велико интересовање за биологију и хемију. Свира виолину.
Милица Јовић, ученица треће године природно-математичког смера Гимназије „Светозар Марковић” у Нишу. Екстровертна, дружељубива и амбициозна. Учесница многих научних фестивала и размена ученика. У слободно време воли да чита, црта и да се дружи са пријатељима.
Ментор:
Бранкица Вељковић, професор српског језика и књижевности у Гимназији „Светозар Марковић” и ЕТШ „Никола Тесла” у Нишу. Аутор збирке песама „Пупољак трешње у срцу”, објављивала поезију у разним књижевним часописима. Члан редакције веб магазина „Инсп.”. Поред редовних активности водила је и драмску секцију Гимназије „Светозар Марковић”. Подстиче критичко мишљење и креативност код својих ученика. У педагошкој пракси одани је следбеник идеја приказаних у књизи „Слободна деца Самерхила”.
18. Тим „Економско пероˮ
Емилија Маринковић – ученица трећег разреда Економске школе. Учествује у многим школским активностима, бави се активизмом, предузетништвом и члан је литерарне секције. Има широка интересовања, а у слободно време је заокупљена креативним радом. Воли уметност и програмирање. Интересују је друштвене науке и језици. Људи је често описују као доброг говорника.
Исидора Милошевић – ученица је трећег разреда Економске школе у Нишу смер економски техничар. Чланица је литерарне и новинарске секције. У слободно време воли да црта, слика, кува и учи енглески језик.
Милица Вељковић – ученица треће године општег смера Економске школе у Нишу. Чланица је литерарне и драмске секције која у слободно време воли да чита, путује и учи стране језике.
Наталија Јовановић – ученица трећег разреда Економске школе у Нишу, смер економски техничар. Чланица је литерарне и новинарске секције. У слободно време воли да путује и проводи време у природи и са својим пријатељима. Ужива да чита књиге из области психологије и истражује о вербалној и невербалној комуникацији.
Тијана Ђорђевић – ученица је првог разреда Економске школе у Нишу. Чланица је литерарне секције. У слободно време воли да црта, чита, пише и учи о новим стварима. Пише песме и приче. Учесница је бројних литерарних конкурса и добитница многих похвала и награда. Најдраже међу њима су јој диплома и златна медаља на конкурсу Народне библиотеке из Ниша.
Ментор:
Оливера Аризановић је наставница Српског језика и књижевности у Економској школи у Нишу. У раду са својим ученицима остварила је бројна национална и међународна признања и награде. Сарађивала је и координирала у више националних и међународних пројеката у области предузетништва и образовног лидерства, аутор је неких од њих. Аутор је и програма стручног усавршавања. Водитељ и модератор бројних догађаја, књижевних вечери, трибина и радионица; аутор књижевних текстова и текстова књижевне критике; сарадник на изради неколиких монографија; аутор веб страница… Била је један од уредника студентског алманаха Срицање узлета, који је био публикација Групе за српски језик и југословенске књижевности Филозофског факултета у Нишу.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
