Књиге и литература

Друга прича пројекта „Умрежавање књижевношћуˮ

22. новембар 2021. Књиге и литература
Фото галерија Коментари
3351 речи, ~15 минута читања

0%

Драги читаоци, пред вама је друга прича пројекта „Умрежавање књижевношћуˮ. Њу пише осамнаест тимова из редова ученика, студената и наставника. Сваког дана прича ће бити богатија за нових пет стотина речи. Завршетак ове приче очекује се 8. децембра у Недељи Департмана за србистику.

1.

Пробудила га је хладноћа. Бранко је још једно јутро дочекао наслоњен на сто. Није се сећао како је ту завршио и када је заспао. Поглед на празну флашу ракије дао је делимичан одговор. „Досадно је усамљеном човеку. Свакако, ово ми опет није требалоˮ. Устао је, са старог искривљеног чивилука узео капут, отресао прашину с њега и обукао га. Окренуо се према својој старој соби, ту живи од рођења. На столу су биле празне чаше, на поду пар флаша, пепељара пуна опушака заударала је у одавно непроветреној соби. Дим цигарета оставио је трагове на зидовима, пожутели су одавно. Кревет је био ненамештен, на полицама је било много прашине и тек понека успомена која је остала од мајке и давно преминулог оца. Погледао је ка замагљеном огледалу у ходнику и није му се допао одраз. Изборано лице пуно ожиљака, седи бркови пожутели од пушења, коса коју је одавно требало ошишати. Неиспеглана кошуља жуљала га је испод очевог капута, тражио је погледом по соби чисту или макар чистију од оне коју је тренутно носио, није је било. Обуо је своје црне, похабане, по ко зна који пут закрпљене чизме. Кренуо је ка вратима а затим се сетио да мора да нахрани мачка. У кухињи је отворио креденац и извукао конзерву. „Мораћу да купим још хране, ваљда данас нећу заборавитиˮ. Није могао ни да претпостави да се ту никада више неће вратити. Уз шкрипу врата изашао је у ходник зграде. Док је ходао степеницама гледао је графите. Прошао је поред стана у коме је живела досадна, усамљена комшиница. Надао се да овог пута неће провирити у потреби да разговара са било ким. Срећом, није.

Болела га је глава. Знао је пут до оне хладне канцеларије у којој га је чекао још хладнији поглед уредника. Гледао је у плочник да би избегао радознале погледе пролазника и сећао се како је последњег пута када је тражио аванс за књигу било непријатно. Тај надобудни младић у фотељи уредника рекао му је „Последњи пут Бранко, све ово радим зато што ти је отац био поштен човек и добар писац. Од данас књига, па тек онда новацˮ. Новац му је био потребан. Истовремено, осећао је нелагоду. „Ово је већ пети аванс, а књигу још нисам ни почеоˮ. Није могао да разуме како је раније писао тако добро и тако брзо. Чак му је књига била у ужем избору за НИН-ову награду! Мада, морао је да призна себи да је веза са цвећарком утицала на то. Био је срећан тих неколико недеља. Човек се изгуби и заборави на своје обавезе. Ужива у тренуцима којих ће се касније сећати, не размишља о будућности, новцу, чак ни о ручку. Као да је свет стао. „Она је отишла, ја сам остао опет сам, али сада не могу да пишем. Тај свет страве о коме сам писао као да је нестао када се она појавила. Унела је светлост у мрачну собу, а мој свет се заснивао на тами. Уништила је то. Уништила је и мене.ˮ

2.

   Сатима је седео у хладној канцеларији док се канта са гомилом нашкрабаних папира пунила. Размишљао је о идејама које у његовој глави чак и нису постојале, aли његове мисли нису биле на том листу папира. Биле су на цвећарки, на стану чију кирију не може да исплати, на мачку коју не може да прехрани и на будућност која за њега више не постоји. Куцање сата постајало је све гласније. Одавало је утисак као да му беспотребно пролази време и иако је знао да је то истина, то га је убијало. Посматрао је сунце које је лагано залазило. Небо је кренуло увелико да мења боје из плаве у наранџасту, а његове идеје још увек су биле где и пре – на почетку.

        Прегазио је разбацане папире по поду и изашао из канцеларије. Док је ишао напоље учинило му се да је чуо нечији глас, можда глас његовог уредника. Али то тада није било важно. Ништа више није било важно. Његова будућност свела се на његову садашњост, а његова садашњост више није постојала.

       Иако је журио није сасвим знао куда иде. По навици је полетео ка свом стану, али знао је да тамо не сме отићи. Вероватно би га сачекала цедуљица од станодавца заједно са празном торбом и његовим стварима (ако би њих уопште и било). Отишао је тамо где је једино могао, где се једино осећао сигурно и где је једино проналазио своју утеху – у кафану. Ту је време пролазило нешто брже. Заправо, осетио је као да времена и није било. Није био сигуран како се на крају нашао у својој згради.

       Чуо је кораке иза себе, али није их препознао све док се пред њим није осликала фигура досадне комшинице са његовом мачком у рукама.

        „Чула сам да те је господин Драгојевић избацио. Жао ми је. Ако ти је потребно место да преспаваш, добродошао си у мој стан.ˮ, рекла је благо поруменевши.

        Гледао ју је испразним погледом. Иако је изгледао као да је размишљао, у његовим мислима није ничег било. Негде у њему још увек су биле цвећаркине последње речи, али услед јефтиног алкохола и трулих цигарета и оне су почеле да бледе. Све је почело да бледи. Осмотрио је још једном своју околину, свој похабан капут који га подсећа на оца и мачку која је једина остала у његовом животу. Није био свестан себе и својих одлука. Осећао се као да неко други сада господари његовим телом. Можда његова душа више не постоји, можда му ју је одузела цвећарка, а можда је и потонула у празној флаши ракије. Није знао, није желео да зна. Није више ни било важно.

      Бледо је поново бацио поглед на комшиницу и неколико тренутака зурио у њене продорне зелене очи. Устао је, клинмуо главом и кренуо за њом.

3.

У полумрачној соби, осветљеној треперавим пламеном мирисних свећа, пијан и преморен, сручио се на похабану фотељу. Несносну главобољу појачавао му је мирис темпера у непроветреном дневном боравку. Мирис цимета допирао је из суседног угла собе, где су се на поду поред насумично поређаних књига налазиле црвене свеће. Издалека, тврди повез књига деловао му је однекуд познато. Плава боја корица узбуркала је ток његових мисли, што га је натерало да снажно зажмури и протрља очи. Када је још једном погледао око себе, схватио је да је окружен гомилом слика. Погледом је пратио кривудаве линије без јасног значења. Међу кубистичким контурама, на тренутке, запажао је обрисе црног мачка који се сада налазио у рукама комшинице.

Њене црте лица деловале су му замагљено. Није могао јасно да одреди боју њених очију и косе. Зелена боја очију преливала се у плаву, а кестењасти праменови попримали златну боју. Постепено му се јављао лик обожаване цвећарке Јасмине. Одједном, нежни плави увојци вољене жене преобратили су се у неуредну пунђу која је држала кестењасте коврџе на месту, изузев неколико праменова који су јој крадом падали преко лица. Била је то комшиница Чарна на чијој одећи су се могле назрети разнобојне флеке, производ неуморног сликања и благе немарности. Поглед жене пред њим указивао је на то да од њега очекује одговор. Благо искривљен осмех и поглед ка чашама на трпезаријском столу открио му је њену намеру. „Црно вино би ми пријало“, замишљено је узвратио. Упутио се ка столу и крајичком ока спазио конзерве хране за мачке на поду поред судопере. Били су то само неки од знакова боравка ове животиње у њеном стану. Док је Чарна отварала флашу вина, поглед му се спустио на беличасто цвеће, повезано украсним плавим папиром цвећаре „Јасмина“. Талас сећања које је у њему пробудило ово име прекинула је Чарна са флашом вина у руци.

 Након што је разговор накратко заживео, Чарна се осмелила да му помене слику на коју је нарочито била поносна, а коју још увек крије од јавности. Када је упитао о чему је реч, она га је узела за руку и нежно повела за собом. У мрачној соби, на штафелају, стајала је слика прекривена платном умазаним бојама. Један покрет открио је импресионистички пејзаж који је био у контрасту са њеним осталим кубистичким сликама. Био је то приказ усамљене воденице ушушкане под једном стеном, окружене с једне стране густом шумом, с друге стране каменитом обалом вијугаве реке. Пејзаж са слике изазвао је осећај нелагоде у њему – био му је познат од раније. Пред њим се налазила слика старе воденице, тачно онакве какву ју је описао у свом првом роману. Учинило му се да може да чује жубор реке док је нетремице гледао у њу. Призор је постајао реалност за коју је он некада једино знао. Међу дрвећем и реком указала му се аветињска прилика јунака. Пружио му је руку.

4.

‒ Честитам!

Иако се пред аветима ћути, желео је да успостави тај контакт.

‒ Нико никад није тако проницљиво и са таквом инспирацијом писао о мом роману као Tи.

Одавно је мислио да испитивач књижевности мора бити на сличном нивоу луцидности, маштовитости и духовитости као и дело о којем пише. Он је, по ономе што се могло читати у његовим критикама, управо био такав истраживач. То је разлог што је хтео да сврати његову пажњу на још један роман у којем је био сигуран да ће уживати.

‒ Мој последњи роман... – заустио је Бранко.

‒ Потпуно је немаштовит, досадан. Зар ви писци немате други начин да искажете емоције? Таленат твог оца је само његов, није нешто што се преноси генима или што је могао оставити у наследство. Од њега ти је остао само тај дотрајали капут у чијим џеповима није остало ни трунке талента, а, морам приметити, ни љубави.

‒ Љубави, љубави...

Као да су се налазили у неком понору који је гутао сам себе, једнако настајући и нестајући. Простором је одзвањао строги глас критичара. Одједном му је читава прилика пред очима била црна, можда и безбојна. Зажмурио је и протрљао очи.

‒ Љубави!

Зачуо се други познати глас, који је у њему будио једнаку нелагоду, страх и панику, али од ког није желео да побегне, већ да се у њему настани. Отворио је очи и сусрео се са плавим локнама. Никада му нису изгледале тако златно као када је испред себе имао црну, маглом обгрљену прилику авети. Дланови су почели да му се зноје, осећао је потрес читавог тела, срце је убрзано лупало и више није био сигуран да ли је то због авети, Јасмине или новог романа. Прозирне очи лутале су по његовом лицу гледајући кроз њега тужно и са чежњом.

Испружио је руку ка њој, бујица мисли сударала се у јединој реченици коју је хтео да изусти: Убила си писца у мени!, повикао је, али уместо речи зачуо се само мјаук. Ударао је снажно ногом о под вичући најгласније што је умео. Мјаукање је било све гласније.

Нелагоду и узнемиреност које су га све време пратиле почео је да осећа другачије: као птичије перо које се помера од десне руке ка рамену, затим преко рамена све ближе врату. Тада се тргао, поскочио и нашао се на дну степеништа. Више никога није било око њега осим мачка. Опет смо остали сами – помислио је. Усне су му се савиле у благи осмех који је више личио на грч. У тренутку се сетио свега што је сањао. Од  сусрета са Чарном на ходнику до покушаја разговора са Јасмином све је изгледало као дуг, напоран дан. Обрисао је капут од прашине, исправио погужвану и испрљану кошуљу, узео мачка у наручје и кренуо ка излазу.

‒ Добро је, то је био само сан – помислио је. Био је свестан парадоксалности исказа да је све што је осетио само сан. – То ми је од лошег спавања, човек који спава на степеништу, сигурно неће сањати да трчи кроз поље маслачка – покушао је да утеши себе.

5.

Изашао је из зграде, а напољу га је сачекао отрежњујуће хладан ваздух који га је штипао за образе и подсетио на то да је сада поново у реалности. Док је бесциљно корачао улицом, у мислима му је била слика воденице под стеном на коју га је подсетила комшиничина слика из сна. Зашто баш сада, толико година након што је написао свој први роман и заувек напустио пределе који су га подстакли на то да уопште пише? Из мисли га је тргао звук аутобуса баш број 10. Будући да није имао куда да иде и где да се врати, тај аутобус му се чинио као последња могућност да дође до одговора на питања која су га мучила и поново пронађе једину верзију себе на коју је иоле био поносан.

Док је гледао кроз прозоре аутобуса, чији је усамљени путник био, чинило му се као да пролази кроз слике комшинице Чарне. Како је мрак падао, а месечина са неба сливала се као потезима четкице разливена, пејзажи су се низали, а доминантне боје на њима смењивале се као на палети од светлих и топлих ка тамнијим и хладнијим тоновима. Хладноћа са пејзажа прелази и на њега, те при самој помисли на слику воденице, која га је подстакла на путовање, језа пролази његовим телом. У непрестаном смењивању слика и боја у његовој глави, из мисли га трже звук врата аутобуса која се отварају на последњој станици.

Село његовог оца, чији сваки кут је познавао и у коме би се снашао и затворених очију, у овом сумраку деловало му је страно. Кренуо је улицом за коју је претпостављао да води до центра села. Његова интуиција испоставила се као исправна и калдрмисана улица довела га је до велике раскрснице, директно пред сеоску кафану. Овај призор почео је да буди сећања у њему, будући да су пред његовим очима управо искрсли људи који су остали као скамењени у времену, јер су и пре много година седели на истом месту.

Један од мештана, познат по томе да познаје све становнике и дешавања у више села около, бацио је поглед на Бранка и одмах га препознао.

„О, писац! Мислио сам да те више никада нећемо видети овде.”

„И мени је драго што тебе видим.”

Не обазирући се на упитне погледе осталих који су седели за столовима пуним флаша и чаша, нити на позиве да са њима попије које пиће, Бранку је на уму била само једна мисао:

„Је л’ деда Миша још увек у својој воденици?”

„И даље мислиш о тој воденици… Наравно да је још тамо.”

Као што су и рекли, воденица је била на истом месту, сакривена штитом који је правила густа шума, а њен положај одавали су једино звуци немирне планинске реке и великог каменог точка који се вртео у устаљеном ритму, неуморно опонашајући круг људског живота.

Неочекивани посетилац приближи се познатом дрвеном здању и опрезно отвори прашњава врата. Иако окренут леђима, чим је Бранко крочио у унутрашњост воденице, деда Миша познатим гласом рече:

„Знао сам да ћеш да се вратиш.”

Аутори:

1. Тим „Врањеˮ

Ивана Јовановић је ученица  четвртог разреда  Гимназије „Бора Станковићˮ у Врању. Похађала је ОШ „Вук Караџићˮ, такође у Врању. Учествовала је на рецитаторском такмичењу, али није победила, што је њој мање битно јер се води геслом:  „Важно је учествовати, а не победитиˮ. Воли да чита  и пише. До сада је написала више песама које нису објављиване, за сада. Што се тиче  учествовања у писању, овај пројекат јој је први у биографији, али, каже, сигурно не и последњи.

Емилија Трајковић ученица је четвртог разреда Гимназије „Бора Станковићˮ у Врању. Похађала је ОШ „Бора Станковићˮ у селу Тибужде (околина Врања). Велику љубав гаји према писању и књижевности. Међутим, никада није имала храбрости да било шта објави. Учествовала је на многим рецитаторским такмичењима и на „Књижевној олимпијадиˮ.

И Владица Тасић ученик је четвртог разреда Гимназије „Бора Станковићˮ у Врању. У слободно време воли да пише. Једна његова песма је објављена. Неколико пута је учествовао на такмичењима рецитатора и два пута освојио прво место.

Ментор:

Нела Димитријевић је професор српског језика и књижевности у Гимназији „Бора Станковићˮ у Врању. Рођена је 1969. године у Трстенику. Основну школу и Гимназију завршила је у Врању, а потом Филозофски факултет у Нишу, 1994. године. Првих 20 година радила је у два локална електронска медија, као новинар, лектор и уредник, а у периоду од 2014. до 2016. године била градски већник за културу, информисање и вере. Од 2016. године ради у Гимназији „Бора Станковићˮ у Врању. Аутор је књиге „Трагови историјеˮ, настале на основу циклуса телевизијских историјских емисија 2006. године и коаутор књиге „Знамените личности врањске Гимназијеˮ објављене 2021. године.

2. Тим „Сумњива Лицаˮ

Лука Цветковић (25. 2. 2004) је ученик четвртог разреда Медицинске школе у Ћуприји. Након година свакојаких искустава, било опипљивих или мисаоних, схвата како свако ко иоле има другачији приступ било којој сфери живота, па и књижевности, бива осуђен на осуду. Свестан да се налази у свету интереса, и сам прихвата неке стеге модерног доба, али и даље са границом моралности, ужасаван свакодневним стереотипним призорима.

Петра Јеремић (23. 6. 2003) је ученица четвртог разреда Медицинске школе у Ћуприји. Похађала је основну школу „Љубиша Урошевићˮ у Рибару. У слободно време кроз лирику и писање испољава своје најдубље емоције. Иза себе има неколико необјављених љубавних, рефлексивних и родољубивих песама.

Теодора Живковић (22. 1. 2004) је ученица четвртог разреда  Медицинске школе у Ћуприји. Учествовала је у такмичењу „Књижевна олимпијадаˮ и у основној и у средњој школи и постигла значајне успехе. После много година тражења  себе, схватила је да у будућности жели да постане лекар због своје пожртвованости.

Ментор:

Биљана Бошковић-Мутавџић је професор српског језика и књижевности у Медицинској школи у Ћуприји и ОШ „Ђура Јакшићˮ у Ћуприји . Рођена је 1978. године у Београду. Основну школу је завршила у Јагодини. Била је ученик Медицинске школе у Ћуприји , а потом је студирала на Филозофском факултету у Нишу од 1997. године. У просвети ради од 2003. Велики је заљубљеник у свој позив и максимално се труди да љубав према књижевности и матерњем језику пренесе ученицима. Своју креативност и иновативност у раду остварује кроз организовање различитих радионица.

 

3. Тим „Чувари будућностиˮ

Дуња Соколовић

Млађана Живадиновић

Јована Величковић

Сара Стојановић

Студенти смо треће године Србистике Филозофског факултета у Нишу. Симболика имена нашег тима лежи у томе што је сваки члан свестан одговорности коју доносе ове студије, а то је неговање књижевне и културне традиције. Док Млађана и Дуња посебну инспирацију налазе у изучавању књижевних предмета, Сара и Јована имају више склоности ка језичким предметима. Наша група се непрекидно развија – делимо своја интересовања и сазнања из различитих србистичких области. Жеља нам је да једног дана нађемо своје место у сфери књижевности, просвете или лектуре. Round Robin пројекат писања заједничке приче пружио нам је прилику да љубав према писању искористимо на креативан начин и тиме дамо пример талентованим младим људима.

4. Tим „Вјештице”

Катарина Миленковић (21. 1. 1997), Александра Пејић (26. 4. 1997) и Мирјана Митровић (28. 12. 1997) студенткиње су Србистике на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Љубав према уметности одвела их је најпре на студије, чиме су отвориле врата другачијем типу уживања у књижевности и образовању, а потом се уткала и у све остале аспекте живота. Слободно време најрадије проводе читајући, пишући, уживајући у музици, друштву, дугим шетњама и разговорима.

Ментор:

Кристина Митић доктор је књижевних наука и универзитетски наставник српске и компаративне књижевности.

5. Тим „Без лимита”

Сања Стевановић, Никола Михајловић и Душан Петровић су студенти Србистике и део редакције Електронског часописа „Без лимита”, по ком њихов тим и носи назив. Разлог да се прикључе овом пројекту проналазе у томе што он руши лимите, чиме се подудара са мисијом самог часописа. Иако имају различите књижевне афинитете, овакав пројекат је доказ да различитости могу да изнедре компактну целину.

 

Round Robin fikcija ,

Фото галерија

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.


Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.


600/600