Драги читаоци, пред вама је друга прича пројекта „Умрежавање књижевношћуˮ. Њу пише осамнаест тимова из редова ученика, студената и наставника. Сваког дана прича ће бити богатија за нових пет стотина речи. Завршетак ове приче очекује се 8. децембра у Недељи Департмана за србистику.
1.
Пробудила га је хладноћа. Бранко је још једно јутро дочекао наслоњен на сто. Није се сећао како је ту завршио и када је заспао. Поглед на празну флашу ракије дао је делимичан одговор. „Досадно је усамљеном човеку. Свакако, ово ми опет није требалоˮ. Устао је, са старог искривљеног чивилука узео капут, отресао прашину с њега и обукао га. Окренуо се према својој старој соби, ту живи од рођења. На столу су биле празне чаше, на поду пар флаша, пепељара пуна опушака заударала је у одавно непроветреној соби. Дим цигарета оставио је трагове на зидовима, пожутели су одавно. Кревет је био ненамештен, на полицама је било много прашине и тек понека успомена која је остала од мајке и давно преминулог оца. Погледао је ка замагљеном огледалу у ходнику и није му се допао одраз. Изборано лице пуно ожиљака, седи бркови пожутели од пушења, коса коју је одавно требало ошишати. Неиспеглана кошуља жуљала га је испод очевог капута, тражио је погледом по соби чисту или макар чистију од оне коју је тренутно носио, није је било. Обуо је своје црне, похабане, по ко зна који пут закрпљене чизме. Кренуо је ка вратима а затим се сетио да мора да нахрани мачка. У кухињи је отворио креденац и извукао конзерву. „Мораћу да купим још хране, ваљда данас нећу заборавитиˮ. Није могао ни да претпостави да се ту никада више неће вратити. Уз шкрипу врата изашао је у ходник зграде. Док је ходао степеницама гледао је графите. Прошао је поред стана у коме је живела досадна, усамљена комшиница. Надао се да овог пута неће провирити у потреби да разговара са било ким. Срећом, није.
Болела га је глава. Знао је пут до оне хладне канцеларије у којој га је чекао још хладнији поглед уредника. Гледао је у плочник да би избегао радознале погледе пролазника и сећао се како је последњег пута када је тражио аванс за књигу било непријатно. Тај надобудни младић у фотељи уредника рекао му је „Последњи пут Бранко, све ово радим зато што ти је отац био поштен човек и добар писац. Од данас књига, па тек онда новацˮ. Новац му је био потребан. Истовремено, осећао је нелагоду. „Ово је већ пети аванс, а књигу још нисам ни почеоˮ. Није могао да разуме како је раније писао тако добро и тако брзо. Чак му је књига била у ужем избору за НИН-ову награду! Мада, морао је да призна себи да је веза са цвећарком утицала на то. Био је срећан тих неколико недеља. Човек се изгуби и заборави на своје обавезе. Ужива у тренуцима којих ће се касније сећати, не размишља о будућности, новцу, чак ни о ручку. Као да је свет стао. „Она је отишла, ја сам остао опет сам, али сада не могу да пишем. Тај свет страве о коме сам писао као да је нестао када се она појавила. Унела је светлост у мрачну собу, а мој свет се заснивао на тами. Уништила је то. Уништила је и мене.ˮ
2.
Сатима је седео у хладној канцеларији док се канта са гомилом нашкрабаних папира пунила. Размишљао је о идејама које у његовој глави чак и нису постојале, aли његове мисли нису биле на том листу папира. Биле су на цвећарки, на стану чију кирију не може да исплати, на мачку коју не може да прехрани и на будућност која за њега више не постоји. Куцање сата постајало је све гласније. Одавало је утисак као да му беспотребно пролази време и иако је знао да је то истина, то га је убијало. Посматрао је сунце које је лагано залазило. Небо је кренуло увелико да мења боје из плаве у наранџасту, а његове идеје још увек су биле где и пре – на почетку.
Прегазио је разбацане папире по поду и изашао из канцеларије. Док је ишао напоље учинило му се да је чуо нечији глас, можда глас његовог уредника. Али то тада није било важно. Ништа више није било важно. Његова будућност свела се на његову садашњост, а његова садашњост више није постојала.
Иако је журио није сасвим знао куда иде. По навици је полетео ка свом стану, али знао је да тамо не сме отићи. Вероватно би га сачекала цедуљица од станодавца заједно са празном торбом и његовим стварима (ако би њих уопште и било). Отишао је тамо где је једино могао, где се једино осећао сигурно и где је једино проналазио своју утеху – у кафану. Ту је време пролазило нешто брже. Заправо, осетио је као да времена и није било. Није био сигуран како се на крају нашао у својој згради.
Чуо је кораке иза себе, али није их препознао све док се пред њим није осликала фигура досадне комшинице са његовом мачком у рукама.
„Чула сам да те је господин Драгојевић избацио. Жао ми је. Ако ти је потребно место да преспаваш, добродошао си у мој стан.ˮ, рекла је благо поруменевши.
Гледао ју је испразним погледом. Иако је изгледао као да је размишљао, у његовим мислима није ничег било. Негде у њему још увек су биле цвећаркине последње речи, али услед јефтиног алкохола и трулих цигарета и оне су почеле да бледе. Све је почело да бледи. Осмотрио је још једном своју околину, свој похабан капут који га подсећа на оца и мачку која је једина остала у његовом животу. Није био свестан себе и својих одлука. Осећао се као да неко други сада господари његовим телом. Можда његова душа више не постоји, можда му ју је одузела цвећарка, а можда је и потонула у празној флаши ракије. Није знао, није желео да зна. Није више ни било важно.
Бледо је поново бацио поглед на комшиницу и неколико тренутака зурио у њене продорне зелене очи. Устао је, клинмуо главом и кренуо за њом.
3.
У полумрачној соби, осветљеној треперавим пламеном мирисних свећа, пијан и преморен, сручио се на похабану фотељу. Несносну главобољу појачавао му је мирис темпера у непроветреном дневном боравку. Мирис цимета допирао је из суседног угла собе, где су се на поду поред насумично поређаних књига налазиле црвене свеће. Издалека, тврди повез књига деловао му је однекуд познато. Плава боја корица узбуркала је ток његових мисли, што га је натерало да снажно зажмури и протрља очи. Када је још једном погледао око себе, схватио је да је окружен гомилом слика. Погледом је пратио кривудаве линије без јасног значења. Међу кубистичким контурама, на тренутке, запажао је обрисе црног мачка који се сада налазио у рукама комшинице.
Њене црте лица деловале су му замагљено. Није могао јасно да одреди боју њених очију и косе. Зелена боја очију преливала се у плаву, а кестењасти праменови попримали златну боју. Постепено му се јављао лик обожаване цвећарке Јасмине. Одједном, нежни плави увојци вољене жене преобратили су се у неуредну пунђу која је држала кестењасте коврџе на месту, изузев неколико праменова који су јој крадом падали преко лица. Била је то комшиница Чарна на чијој одећи су се могле назрети разнобојне флеке, производ неуморног сликања и благе немарности. Поглед жене пред њим указивао је на то да од њега очекује одговор. Благо искривљен осмех и поглед ка чашама на трпезаријском столу открио му је њену намеру. „Црно вино би ми пријало“, замишљено је узвратио. Упутио се ка столу и крајичком ока спазио конзерве хране за мачке на поду поред судопере. Били су то само неки од знакова боравка ове животиње у њеном стану. Док је Чарна отварала флашу вина, поглед му се спустио на беличасто цвеће, повезано украсним плавим папиром цвећаре „Јасмина“. Талас сећања које је у њему пробудило ово име прекинула је Чарна са флашом вина у руци.
Након што је разговор накратко заживео, Чарна се осмелила да му помене слику на коју је нарочито била поносна, а коју још увек крије од јавности. Када је упитао о чему је реч, она га је узела за руку и нежно повела за собом. У мрачној соби, на штафелају, стајала је слика прекривена платном умазаним бојама. Један покрет открио је импресионистички пејзаж који је био у контрасту са њеним осталим кубистичким сликама. Био је то приказ усамљене воденице ушушкане под једном стеном, окружене с једне стране густом шумом, с друге стране каменитом обалом вијугаве реке. Пејзаж са слике изазвао је осећај нелагоде у њему – био му је познат од раније. Пред њим се налазила слика старе воденице, тачно онакве какву ју је описао у свом првом роману. Учинило му се да може да чује жубор реке док је нетремице гледао у њу. Призор је постајао реалност за коју је он некада једино знао. Међу дрвећем и реком указала му се аветињска прилика јунака. Пружио му је руку.
4.
‒ Честитам!
Иако се пред аветима ћути, желео је да успостави тај контакт.
‒ Нико никад није тако проницљиво и са таквом инспирацијом писао о мом роману као Tи.
Одавно је мислио да испитивач књижевности мора бити на сличном нивоу луцидности, маштовитости и духовитости као и дело о којем пише. Он је, по ономе што се могло читати у његовим критикама, управо био такав истраживач. То је разлог што је хтео да сврати његову пажњу на још један роман у којем је био сигуран да ће уживати.
‒ Мој последњи роман... – заустио је Бранко.
‒ Потпуно је немаштовит, досадан. Зар ви писци немате други начин да искажете емоције? Таленат твог оца је само његов, није нешто што се преноси генима или што је могао оставити у наследство. Од њега ти је остао само тај дотрајали капут у чијим џеповима није остало ни трунке талента, а, морам приметити, ни љубави.
‒ Љубави, љубави...
Као да су се налазили у неком понору који је гутао сам себе, једнако настајући и нестајући. Простором је одзвањао строги глас критичара. Одједном му је читава прилика пред очима била црна, можда и безбојна. Зажмурио је и протрљао очи.
‒ Љубави!
Зачуо се други познати глас, који је у њему будио једнаку нелагоду, страх и панику, али од ког није желео да побегне, већ да се у њему настани. Отворио је очи и сусрео се са плавим локнама. Никада му нису изгледале тако златно као када је испред себе имао црну, маглом обгрљену прилику авети. Дланови су почели да му се зноје, осећао је потрес читавог тела, срце је убрзано лупало и више није био сигуран да ли је то због авети, Јасмине или новог романа. Прозирне очи лутале су по његовом лицу гледајући кроз њега тужно и са чежњом.
Испружио је руку ка њој, бујица мисли сударала се у јединој реченици коју је хтео да изусти: Убила си писца у мени!, повикао је, али уместо речи зачуо се само мјаук. Ударао је снажно ногом о под вичући најгласније што је умео. Мјаукање је било све гласније.
Нелагоду и узнемиреност које су га све време пратиле почео је да осећа другачије: као птичије перо које се помера од десне руке ка рамену, затим преко рамена све ближе врату. Тада се тргао, поскочио и нашао се на дну степеништа. Више никога није било око њега осим мачка. Опет смо остали сами – помислио је. Усне су му се савиле у благи осмех који је више личио на грч. У тренутку се сетио свега што је сањао. Од сусрета са Чарном на ходнику до покушаја разговора са Јасмином све је изгледало као дуг, напоран дан. Обрисао је капут од прашине, исправио погужвану и испрљану кошуљу, узео мачка у наручје и кренуо ка излазу.
‒ Добро је, то је био само сан – помислио је. Био је свестан парадоксалности исказа да је све што је осетио само сан. – То ми је од лошег спавања, човек који спава на степеништу, сигурно неће сањати да трчи кроз поље маслачка – покушао је да утеши себе.
5.
Изашао је из зграде, а напољу га је сачекао отрежњујуће хладан ваздух који га је штипао за образе и подсетио на то да је сада поново у реалности. Док је бесциљно корачао улицом, у мислима му је била слика воденице под стеном на коју га је подсетила комшиничина слика из сна. Зашто баш сада, толико година након што је написао свој први роман и заувек напустио пределе који су га подстакли на то да уопште пише? Из мисли га је тргао звук аутобуса баш број 10. Будући да није имао куда да иде и где да се врати, тај аутобус му се чинио као последња могућност да дође до одговора на питања која су га мучила и поново пронађе једину верзију себе на коју је иоле био поносан.
Док је гледао кроз прозоре аутобуса, чији је усамљени путник био, чинило му се као да пролази кроз слике комшинице Чарне. Како је мрак падао, а месечина са неба сливала се као потезима четкице разливена, пејзажи су се низали, а доминантне боје на њима смењивале се као на палети од светлих и топлих ка тамнијим и хладнијим тоновима. Хладноћа са пејзажа прелази и на њега, те при самој помисли на слику воденице, која га је подстакла на путовање, језа пролази његовим телом. У непрестаном смењивању слика и боја у његовој глави, из мисли га трже звук врата аутобуса која се отварају на последњој станици.
Село његовог оца, чији сваки кут је познавао и у коме би се снашао и затворених очију, у овом сумраку деловало му је страно. Кренуо је улицом за коју је претпостављао да води до центра села. Његова интуиција испоставила се као исправна и калдрмисана улица довела га је до велике раскрснице, директно пред сеоску кафану. Овај призор почео је да буди сећања у њему, будући да су пред његовим очима управо искрсли људи који су остали као скамењени у времену, јер су и пре много година седели на истом месту.
Један од мештана, познат по томе да познаје све становнике и дешавања у више села около, бацио је поглед на Бранка и одмах га препознао.
„О, писац! Мислио сам да те више никада нећемо видети овде.”
„И мени је драго што тебе видим.”
Не обазирући се на упитне погледе осталих који су седели за столовима пуним флаша и чаша, нити на позиве да са њима попије које пиће, Бранку је на уму била само једна мисао:
„Је л’ деда Миша још увек у својој воденици?”
„И даље мислиш о тој воденици… Наравно да је још тамо.”
Као што су и рекли, воденица је била на истом месту, сакривена штитом који је правила густа шума, а њен положај одавали су једино звуци немирне планинске реке и великог каменог точка који се вртео у устаљеном ритму, неуморно опонашајући круг људског живота.
Неочекивани посетилац приближи се познатом дрвеном здању и опрезно отвори прашњава врата. Иако окренут леђима, чим је Бранко крочио у унутрашњост воденице, деда Миша познатим гласом рече:
„Знао сам да ћеш да се вратиш.”
6.
„Знао си?ˮ ‒ одсутно га упита Бранко, док су му се очи привикавале на унутрашњост старе воденице коју је начео зуб времена. Опрезно се наслонивши леђима на оронуо довратник, погледом је тражио добро познате обрисе који су израњали у полумраку. Као да је вријеме стало у оном зупчанику прашњавог зидног сата који свеједнако меље свакодневицу. Као да никада није ни напустио ово мјесто које му је улијевало мир и спокој који су давно напустили његово тијело у потрази за чистијим обрисом људскости. Знао је да кад тад мора доћи пред воденицу у чијој се рици слапова губио Јанин врисак који га годинама ноћу прогања као што смртни снови море грешна човјека и не дозвољавају тијелу да отпусти душу. Навријеше сјећања попут бујице након обилних киша, попут крви у набреклим мишицама, облише га крупне грашке зноја и оросише чело потамњело од страшне тегобе која се извила попут лука између сљепоочица, браздајући кожу наборима. Несвјесно се намрштио спојивши густе обрве у два туробна терета над упалим очима које су се једва назирале под шкртим свјетлом петролејске лампе. Да није таванице изнад њега, помислио би да се небеско пространство спустило у својој помрчини и притисло му тјеме, сабијајући га тежином, савијајући му врат ка напријед у намјери да га обујми невидљивим рукама и стегне до црнила. Дисао је тешко, и са сваким издахом из њега се отимао све гласнији звук који је испуњавао простор, и од којега се воденица пунила до тада непознатим немиром који призива страх и слутњу за савезнике у тешком обрачуну са животом који не мази и не подилази. Успореним покретом забаци главу уназад и ухвати трачак мјесечеве свјетлости кроз расушени дашчани кров. Благи презир заигра око усана, а очи се подругљиво скупише у крајевима:
„Сви сте против менеˮ, готово хукну, исправивши се уз довратак док се рукама придржавао. „Све је овдје стало онога дана откако се смрт уселила у мене. Није Јана умрла, стариˮ, окрену се Миши, „ја сам умро.“ „Не знам, да ли живим зато да би она живјела кроз мене или сам заиста и ја умро, па ми се чини да још жив-мртав ходам како бих њу испаштао?ˮ
Миша га уплашено погледа и учини му се да је Бранково лице попримило онај злокобни израз патника који на раскршћу одлуке стоји одлучно.
„Бранко, ниси могао да претпоставиш...и није Твоја кривица. Њена је одлука, Бог да јој душу прости... Моја Смиља је била са њом након Твога одласка, када...ˮ
„Прекиниˮ, оштро га пресјече Бранков измијењени глас. „Реци ми само, да ли Ти је Смиља икада рекла да је Јана од мене добила писмо?ˮ
„Јестеˮ, готово прошапута Миша. „И то Твоје писмо у којем си написао да ћеш доћи по Јану да је поведеш у град понијела је са собом у смрт и...ˮ
„Достаааа!!!ˮ, загрми Бранко, разбивши задњу Мишину илузију да ће овај прихватити Јанину смрт као несрећан случај, као одлуку коју је донијела у процјепу немоћи, предајући се вртлогу црних водених кругова у које је повукла и Бранков овоземни свијет, натоваривши му бреме гријеха које га је довело до воденице.
7.
Деда Миша слегну раменима и потонуло окрену леђа Бранку и настави са послом, а Бранко у бесу напусти воденицу и залупи вратима за собом. Сам са својим мислима, Бранко је бесциљно лутао мрачном шумом, не би ли побегао од сећања на Јану, од којих никада није успео да се сакрије. Шта год радио, где год био, никада није успео да је заборави. ,,Зашто? Шта сам ја згрешио да њу изгубим?ˮ, питао се Бранко пре него што се неочекивано спотакао о камен и упао у јаругу. Бесан и сада потпуно поражен, једино што је желео било је да се врати у свој дом и заборави на данашње догађаје. Али знао је да му нема помоћи, јер дом није имао. Није био свестан тренутка у ком су сузе прекриле његово прљаво лице, али је тада схватио да је остао потпуно сам. Више није имао снаге да се нада бољој будућности, садашњости није свестан, а једино чему се изнова враћао била је његова мрачна и тужна прошлост. Као да су његове мисли постале јавне, одједном зачу пријатни глас, који му се однекуд учини познат.
„Бранко, зашто плачеш?ˮ, упита глас који је он јасно чуо, али није видео прилику која говори.
„Како знаш моје име? Ко си ти? Шта желиш од мене?ˮ, тек што се придигао са земље, почео је да се осврће око себе не би ли пронашао прилику која га је дозивала.
,,Ево ме, овде самˮ, бљештава бела светлост одједном се створи пред њим и прилика која га је дозивала пружи му руку. Бранко заслепљен светлошћу прекри очи једном руком, док је другу бојажљиво пружао ка жени која му је деловала све више познато.
,,Немој плакати, сада сам ја ту, ниси самˮ, Бранко препозна жену која је успела да га умири, али изгледала је другачије, није онаква какву ју је памтио. Њена светлост обасјавала је готово читаву шуму, а Бранко заслепљен њоме одједном није имао више ниједну мисао у глави, као да му је она одагнала сву таму и сету којом је био преплављен свих ових година.
,,Како да не плачем, од када те нема у мом животу све је кренуло наопако. Ја више немам ништа, немам ниједан разлог да на овом свету останем. Немам своје место и немам више разлога да се радујем.ˮ
,,Бранко, моја одлука није твој грех да га носиш. Мораш опростити себи, јер сам ја опростила теби. Буди срећан, јер само тако живим и ја.ˮ, додаде сјајна прилика пред њим.
Језа га је прожимала док је слушао ове речи, одједном је осетио хладноћу. Без размишљања је пошао ка оним што је видео пред собом. Желео је да је још једном, макар послењди пут, загли, али она ишчезну. Шума је попримила свој првобитни, тамни облик. Он остаде да непомично стоји још неколико тренутака. Чинило му се да све време није дисао. Најзад скупи довољно снаге да настави своје лутање, али је сада, по први пут након много времена, знао у ком правцу да иде. Не знајући колико времена је прошло, стиже до сеоског пута и упути се у град.
8.
ИСТИНА КОЈА ЛЕДИ КРВ У ЖИЛАМА!
ПИШЧЕВЕ МИСЛИ ПОСТАЛЕ ЈАВНЕ!
ПОВРАТАК ТВОРЦА РОМАНА ТАЈНА ЈЕЗИВОГ ВРИСКА
Након романа који је помутио ум читаоцима, БРАНКО већ дуги низ година није издао ни једно дело. Ексклузивно за КУРЗИВ открива каква се тајна крије иза његовог вишегодишњег ћутања.
KУРЗИВ: Зашто сте се одрекли свог првог романа?
БРАНКО: Морао сам да се разрачунам са неразрешеним местимa. Изгубио сам себе желећи да задовољим сваки лик. Иако сам знао да без мене сви ови јунаци не би ни постојали, чинило ми се, из приче у причу, да су се окретали против мене.
KУРЗИВ: Можете ли то да објасните нашим читаоцима?
БРАНКО: Имао сам осећај да су моји ликови толико живи да сам их видео, разговарао и руковао се са њима. Због тога сам осећао кривицу кад сам укинуо лик Јане. Ликови су почели да ми се обраћају као своме Творцу, што је у мени будило осећај све веће моћи која ме је на крају и сломила, а Јану гурнула у непостојање, што је она разумела као сопствену смрт.
KУРЗИВ: Какво значење за Вас имају село и воденица?
БРАНКО: Место дешавања романа представља мој завичај, а воденица симболизује круг који се врти у устаљеном ритму, неуморно опонашајући ритам људског живота. У исто то село нисам отишао од детињства, а роман ме је до те мере окупирао да сам био у стању да осетим земљу под ногама, јарак у који упадам, мирис четинарске шуме. Сваки пут када сам размишљао о роману готово да сам чуо јунаке који ми говоре: „Знали смо да ћеш се вратити!”
KУРЗИВ: Зар то није подстицајно за писање?
БРАНКО: Иако тако звучи, не можете замислити какав притисак стварају личности самих јунака. Јесте ли се запитали како је то када не можете да одлучите ко води причу, писац или јунаци?! Није проблем што ми је преотимају, не схватите погрешно, проблем је у томе што сам и даље мислио да нешто зависи од мене.
KУРЗИВ: Како сте то разрешили?
БРАНКО: Сама Јана ми је рекла. Када сам из њених уста чуо да је то ипак њена одлука, престао је мој грех. Схватио сам да аутономија јунака не мора бити угрожавајућа за писање. Уколико се прихвати – постаје ослобађајућа.
KУРЗИВ: Шта се дешавало са Вашим приватним животом за све то време?
БРАНКО: Патио је због преоптерећености романом. Дане сам проводио у свом стану покушавајући да решим тајну Јанине смрти. Али сада знам где сам. Враћам се у град.
9.
Толико се сладио у сопственим пројекцијама ствари које тако дуго није имао да је умало промашио аутобуску станицу. Био је суочен са и те како стварном муком. Наиме, није имао кров над главом, тако да је маштање о славној будућности могло још да сачека.
Ушао је у зграду као и хиљаду пута раније, као да је још увек била његова. Где почети са решавањем таквог проблема? „Чарна!ˮ, прошаптао је као за себе, чудећи се како ју је тако лако сметнуо с ума. Носећи не само своју, већ и сву тежину својих мисли од којих се никако није могао одвојити, лагано се вукао уз степенице до њеног стана на трећем спрату. Већ задихан, навалио се на звоно као да ту живи. Истог секунда му је отворила. „Ааа, Бранко, видим да…ˮ. „Могу ли опет код тебе да преспавам?ˮ, прекинуо ју је. „Опет?ˮ, збунила се. Иако изненађен њеном реакцијом, тренутно је имао већих брига на уму. „Извини, погубљен сам, хтео сам…ˮ. „Можеш, наравно!ˮ, дочекао га је спреман одговор. Улетео је унутра, само колико да остави ствари, и потонуо у прву слободну фотељу. „Дооброˮ, рекла је Чарна, и додала, „пустићу те да се мало одмориш, ако сам ти потребна, бићу у кухињи – прва врата лево, одмах до купатилаˮ. Бранко је није слушао, а и она је била свесна тога.
Јуче пропали писац, данас бескућник. Наизглед његово стање се стрмоглаво сручило низ оно исто степениште уз које се успео долазивши до јединог места где је могао да се склони. Али, напротив! Од две жене које га нису остављале у тренуцима самоће, једна је сада пронашла своје вечно почивалиште. Лик Јане остаће тамо где је и створен – у његовој глави. А друга половина његове опсесије, од крви и меса сачињена, Јасмина, још је била тамо негде, жива, окружена цвећем, замена за оно што је годинама покушавао сам изградити пером и мастилом.
„Остао ми је пасуљ од ручка, хоћеш ли да ти подгрејем мало?ˮ, зачуло се из кухиње. На моменат је поразмислио о предлогу. „Мислим да ћу ипак само да се истуширам“. Пешкири су ти у… Није успела ни да заврши реченицу, а Бранко је већ залупио врата купатила.
Није било топле воде. Полако је осећао да све оно зујање које му је надимало главу лагано отиче са водом која је са њега капала. Све се то губило у оном малом вртлогу који је окупирао сливник. Његова силуета је бдила на бушној завеси у купатилу. Ту је препознао своје тело. Ни сам није знао колико је некада био леп човек, јер је све те године пропио у друштву њему вољеног алкохола мислећи о разним стварима којих се сада ни не сећа.
У дневну собу је ушао само са пешкиром на себи: „Чарна, где су ти слике?ˮ
10.
Не окрећући се, Чарна се запутила ка црвеним вратима на крају ходника. Ушли су у собу претрпану сликама. Бранко је застао. Импресионирале су га разноврсне слике сликане различитим техникама. У средини собе се налазио штафелај са сликом коју Бранко није могао да види јер је била прекривена избледелим чаршавом. Зидове су испуњавале слике закачене без икаквог реда које су му својим јарким бојама задавале главобољу. Упутио је упитан поглед Чарни, која се осмехнула и рекла: „Желим да ти покажем нешто.ˮ
Одшетала је до прекривене слике и глатким покретом руке склонила чаршав са ње. Белину избледелог чаршава заменио је живописни пејзаж који је из Бранка измамио уздах изненађења. Лаганим корацима пришао је слици, али се није усудио да пружи руку, плашећи се да ће се, ако додирне слику, вратити у реалност и избрисати познати призор воденице. Његове воденице из детињства. Баш оне воденице која је одвела Јану у смрт, а са њом и писца у њему.
Хитро се окренуо ка Чарни, која га је гледала са чудном мешавином стрепње и радости. „Шта мислиш?ˮ, упитала га је.
Бранко није могао да нађе праве речи које би описале емоције у њему. Као писац, увек је знао да пронађе бар неколико речи које би објасниле сваку ситуацију, али сада је само могао да стоји, занемео и без речи, као права љуска бившег писца. Знајући да неће моћи ништа паметно да каже, Бранко се поново окренуо ка слици.
Приметио је да му се Чарна приближила тек након што је рекла, са разочарењем у гласу: „Не свиђа ти се?ˮ
Бранко је изненађено трепнуо, способан да каже само: „Морам да идем.ˮ
Чарна га је збуњено и тужно гледала док је напуштао собу, али се Бранко није ни осврнуо да је поздрави. Обукавши се, затворио је врата Чарниног стана за собом и упутио се ка једином месту које је имало све одговоре на његова питања.
Ван зграде га је пресекла хладноћа у ваздуху, разбистривши му ум који је до тада био тмуран као небо над њим. Знао је где треба да иде.
Из мисли га је тргао продорни звук звончића закачених на вратима библиотеке. Пажњу му је привукла љубичаста орхидеја у јарко плаво-зеленој саксији на пулту. Библиотекарке није било на видику. Већ упознат са распоредом полица, одлучно је кренуо ка оној која му је била најпотребнија. Пред њим се простирао наизглед бесконачан ред полица, али га то није зауставило. Крочивши испред полице у забаченом углу просторије који је ретко био посећиван, пружио је руку испред себе.
Прсти су му се склопили око добро познате кичме већ оронуле књиге. Пажљиво ју је извукао. Загледао се у своје презиме на корици књиге која га је својом тежином подсећала на детињство.
Као дете проводио је много времена у воденици са оцем, пишући дечје басне док је његов отац тражио инспирацију у околном пејзажу. Исто то је као одрастао човек и Бранко радио, несвесно имитирајући свог оца и заувек се скривајући у његовој сенци.
11.
Уместо тишине, воденични точак је однекуд упорно клопарао.
Милион мисли. Преслишава себе. Као учаурен лептир коме постају преуске стене, завлачи се између редова књига тражећи своје место, кутак таме и самоће. Осетио је неиздрживо пулсирање у глави.
Млински камен је равномерно и упорно добовао по пшеници.
Отвара књигу са својим презименом, али у њој нема никаквог текста. Листа странице и све што види су Чарнине слике на сабласној белини.
,,Она мора да је кључ. Она је моја пропаст или мој спас. Она и њене слике.ˮ
И више не зна како, а није ни битно, поново се обрео у Чарнином атељеу. Све слике су биле прекривене белим чаршавима. Болеле су га очи.
,,Желим да ти покажем нештоˮ, склања бели чаршав.
Иста она воденица, исто сећање, иста бол. Чекају га отац и Јана.
Очев презриви поглед је пекао и заривао се негде у дубоко, у неко место за које Бранко није ни знао да постоји. Поново је осетио оно перо, али овога пута оно није било ни нежно ни лагано. Груди су му очврсле, спремне на неки неочекивани ударац. Бранко покуша да побегне од оца, од Јане, од себе, али га је воденица упорно закивала за место. Сваки чавал из њених сипљивих греда нашао се у његовим ногама.
„Готово је“, помисли. „Нема више бежања.ˮ
Сад су сви његови суци били ту. Ваљало се с њима суочити. Годинама је бежао од тога. Не, бежао је од себе јер су они чинили сваки део његовог бића. Целог живота је био очева сенка. Још, још, још... и никад доста.
„Све ти је било мало!ˮ, викао је.
„Ти си био малиˮ, одзвањао је леден очев глас.
Тресао се од хладноће његових речи. И након оволико година Бранко се осећао као црв у очевим очима.
Они чавли у ногама не попуштају. Расклимана воденица прети да се уруши.
Онда је дошла Јана. Баш овде су се први пут срели. Колико му се свидео пејзаж око воденице, толико му се допала и Јана и због тога се свакога дана ту и враћао. Сав мир и спокој који је тамо проналазио, срушио је његов отац. Бранко себе више није могао пронаћи ни у воденици, ни у реци, ни у Јани. Све што му је сад одзвањало у глави јесу Мишине речи да није крив за њену смрт.
„Извини...ˮ
Тишина.
„Јано?ˮ
„Оставио си ме, Бранко. Изабрао си неког другог. Изабрао си огорчење свога оца. Толико си жудео за тим да будеш он. А ја? Ниси ме ни погледао када си схватио да је твоја опсесија победила.ˮ
Хук надолазеће реке је заглушио њене речи.
Тама, а онда смех и галама.
Пробудио се. Неко га чека. Уморне очи, пуне ишчекивања, отварају се. Пуно је људи. Не око њега. Некоме се другом радују. Коначно је схватио. У болници је и опет је сам.
12.
Самоћа га је прождирала. Док је оно људско испаравало из њега, мисли су се над њим крвожедно прелетале као лешинари над својим беспомоћним пленом. Слике злослутнице су се мешале са сликама још већег зла - већ добро познатим фигурама. Вртлог је изнедрио лице његовог оца које се од боје свежег воска претапало у боју гнева.
Крв у жилама му се ледила док су се капци заклапали спорије него што је његово срце куцало покушавајући да га одржи живим. Призори које је видео су испод капака постајали толико тешки за поднети да се после неколико секунди давио у свом зноју. Дах му се губио у бедном покушају тела да се успротиви уму. Вене су му бивале све круће, а модре усне су се стезале од унижености коју су доносиле крваво-пурпурне беоњаче његовог оца.
Осетио је додире свога оца који као да га води са собом - у смрт или у воденицу.
Залуђивало га је стотине различитих звукова - Јанин врисак, гнев оца, Чарнине кичице, мјаук мачке... Звук воденичног камена бивао је све јачи и јачи, све док се око њега нису створиле контуре воденице које су му вратиле све потиснуте успомене. Постао је роб сопствених мисли, марионета обешена о сопствено дело.
Полако је препознавао пејзаж који је већ описао као и реченице сељака око воденице. Све је деловало блиско његовом уму и речима проистеклих из романа, али није могао да схвати где се налази. Тада је угледао двоје младих како разговарају поред воденице, али је у младићевом погледу била брига и чежња. На први поглед је црнокоса девојка изгледала доминантније од младића, који је по свој прилици подсећао на Бранка из доба безбриге. Она је зрачила лепотом, док се у њему крила нека тама, потмули немир, необјашњени страх и сивило будућности. Из далека је изгледало као да је све у савршеном реду, али што се више приближавао, Бранко је увиђао сцене из своје младости које су га прогониле кроз снове и књиге, цео живот. Схвативши да гледа ситуацију са својом љубави из младости – Јаном, мисао да је тренутно један од ликова своје књиге му се сручила на главу једнака терету његовог живљења. Знао је шта ће се десити.
Јанина жеља да пође са њим у град постала је глави разлог њихове свађе. Младић је покушавао да објасни како нема довољно новца да издржава и њу и себе, међутим, Јана је у великом болу и разочарању само стегла његово писмо к срцу, и не помисливши на своју будућност, скочила у реку. Младић је, вођен неподношљивим теретом кривице, побегао у град, а Бранко је остао испред воденице, загледан у прилику свога оца који му поручује да је дошао тренутак... тренутак када ће морати да донесе одлуку.
Тишину болничке собе прекинули су шкрипа врата и нежни кораци, а таму су осветлиле плаве локне и црвене руже. У постељи је угледала обрисе тела човека којег је, како је бар она мислила, веома добро познавала.
13.
Када се Бранко пробудио, на ноћном сточићу је затекао букет црвених ружа са поруком. У углу усана оцртао му се осмех, затим је брзо узео да прочита поруку. На њој је писало: „Драги Бранко, иако смо овај разговор водили још и пре, желим да напоменем да је последњи. Одлазим. Никада немој да покушаш да сазнаш где. Ослобађам те бремена које ти је Јана оставила. Повешћу је са собом, немој да је тражиш. Бићу искрена, драго ми је што нисмо разговарали. Не криви Чарну, она је само моја пријатељица.”
Бранко је брзо извадио иглу из вене, обукао очев капут и изашао из болнице. Упутио се код Чарне. Ушао је у стан, Чарна га је чекала са мачком у рукама. На столу је стајала флаша ракије, за овакву прилику и превише потребна. Пружио јој је писмо без речи. Пажљиво је прочитала писмо и замолила га да седне. „Јасмина ми је напоменула да ће те посетити и да ће у писму напоменути да се нас две знамо. На твоју жалост или не, испричала ми је све о Јани и о вашем одбаченом детету, а тако и о позадини твог романа. По Јасмининој жељи сам насликала воденицу. Мислила је да ће насилним суочавањем са прошлошћу успети да те тргне и да те ослободи. Међутим, теби је било горе. Сада када си преда мном, испред тебе се налазе два пута. Или ћеш наставити да живиш јадно и монотона у својој прошлости која ће те константно изједати или ћеш отићи напред и оставити тужну прошлост иза себе. Дакле, шта бираш? ” Најпре, Бранко није могао да поверује да се Чарна и Јасмина знају, а тако и да је Јасмина све време знала за његов пропали живот док је она чувала његово дете. У том бунилу и неверици, када су се пред Бранка јавиле две стазе, уз све успомене на Јану, Јасмину, његовог оца и Чарну, Бранко је одлучио. Покушаће да заврши своју другу књигу и, ако буде успешна, напустити град или чак земљу. Бесан је устао са столице и напустио чарнин стан без речи. Отишао је у библиотеку, узео своју књигу и упутио се ка канцеларији. Тамо се закључао, узео упаљач и запалио роман. Док је он уз пуцкетање ватре горео, заједно са свим Бранковим болима, узео је папир и оловку и почео да пише. Најпре, написао је Мојој ћерки.
Да први роман потпуно изгори, била је потребна цела ноћ. То је тачно толико колико је било времена потребна Браку да заврши други. Када је свануло и када је уредник дошао, Бранко му је немо пружио свој рукопис и напустио зграду.
14.
Након Бранковог изласка, уредник оставља хрпу папира на сто, одлаже читање за касније не слутећи да на њима нема, осим шврљотина и бесмислених симбола, ничег више.
Бранко бесциљно излази из зграде, погледа лево, па десно и убрзо схвата да је сам. На средини улице угледа црног мачка, који убрзо нестане.
„Где су сви?ˮ, помисли он. „Шта се дешава?ˮ Ту мисао убрзо прекине хладноћа која га у потпуности обузе. Промзлим рукама покушава да опипа очев капут и схвата да га нема. Чизме, сада већ похабане, у целости су испуњене снегом. Убрзаним кораком лута калдрмисаним улицама града, које је до јуче препознавао. Снажна мећа отежава му кретање. Кораци су му спорији; осећа да ће га ноге ускоро издати.
У глави му се превиру мисли: „Да ли је, ипак ,моја кривица? Да ли је због мене мртва? Да ли сам, можда, због оца овакав? Да ли је уопште требало да се вратим? Шта даље?ˮ
Црни мачак му опет препречава пут, али он као да га не примећује. Тајанствена животиња га је посматрала као да жели да му каже нешто. Преокупиран својим мислима, он настави даље.
Након извесног времена, осети да га неко прати. Кораци су све бржи и ближи. Окреће се очекујући да је неко иза њега, али једино што види су отисци у снегу. Чује гласове који га дозивају, али и даље никога не види. У даљини назире силуету жене, која упркос јакој, снежној олуји, гори необузадним пламеном. Жена постепено нестаје, као и странице његове књиге претходне вечери. Слика ватре изазива бујицу емоција у њему, али он убрзо од хладноће и изнемоглости пада.
***
Млада, риђа жена, светле пути, улази у свој стан и збуњено затиче непознатог човека, који лежи на поду дневне собе. Из руку јој испада букет свеже убраних гримизних ружа, које падају у локву црног вина.
Бранко се нагло буди.
„Чарна, ти си?ˮ
Жена избезумљена стоји.
Не осврћући се на хаос око себе, погледом тражи слике прошлости, а стан у коме се налази постаје стран. Нагло искаче из фотеље у којој је спавао и креће да тумара.
Бранко мумлајући упита: „Где су слике? Зашто си их склонила?ˮ
Жена не препознаје човека и почиње да вришти.
„Ко си ти? Шта радиш овде? Како си ушао?ˮ
Пошавши ка Бранку, комадићи стакла посути по свиленом тепиху, зарили су јој се у табан.
„Чарна, зар ме не препознајеш? То сам ја, Бранко!ˮ
„ О чему говориш? Каква Чарна? Ко си ти? Сместа излази напоље!ˮ
Риђокоса храмљући панично гура Бранка према излазним вратима.
Испред стана опет се појављује мачак. Значајно га погледа и Бранко сада одлучује да крене за њим. Подигнутог репа, спроводи га тамним сокацима, а Бранко иде за њим, не преиспитујући намеру мистериозне животиње.
Градске улице заменио је шумски путељак, који води ка гробљу. Док му се приближавао, обузимала га је језа. Одједном, букну неукротиви пламен налик јучерашњем, из ког се појави лелујава силуета исте оне жене, која је немо горела у снежној ноћи. Помахнитали пламен захватио је запуштено гробље. Оскрнављени споменици ишчезавали су у демонској ватри, док их је Бранко сада равнодушно и ћутке посматрао.
15.
Већ у следећем тренутку једино што се око њега налазило била је распламсала ватра. Жудња за мистериозном женом натерала га је да крене у пламтеће срце ватре. Бранко је улазио све дубље у пламен, док наједном његову одлучност није прекинуо чврст стисак руке. Огромна шака набораних прстију држала га је чврсто уносећи му страх. Препознао је додир. Старе руке сећале су га на давно потиснуте успомене.
***
Било је хладно децембарско вече; киша је непрестано падала. Седећи за исхабаним писаћим столом, осећао је хладноћу и мирис натопљеног дрвета који су улазили кроз одшкринут прозор старе, трошне куће. По кожи је осећао болне капи кише које су падале са плафона. Било му је хладно, али желео је да заврши причу. Пишући, чуо је шкрипање пода изазвано тешким корацима. Изненадни улазак оца, спречио га је да сакрије исписане папире разбацане по столу. Бол очевог ударца био је ништа у односу на бол коју је осећао гледајући папире који заувек нестају у пламену.
***
„Шта радиш овде?!ˮ, упитао је бесно, извлачећи руку из очевог стиска. Неми поглед оца га је убијао.
„Зашто ме дираш? Не желим да те осећам на кожи!ˮ
„Шта желиш од мене?ˮ, викао је Бранко.
„Све је ово твоја кривица!Уништио си ми живот! Зашто ми ниси дозволио да пишем? Зато што си мислио да ћу бити бољи писац од тебе или да ћу ти укаљати име? Плашио си се да ћу ти узети славу! Говорио си ми како никад нећу успети у ономе што будем желео; спутавао си ме! Био си себичан, лош отац и муж; понашао си се као да смо непријатељи, а не иста крв. Због тебе се мајка убила! Због тебе сам изгубио вољену жену! Сада сам бескућник, без хлеба. каријере, породице, без среће! Уништио си све добро у мом животу! Мрзим те!ˮ
Завладао је мук. У ваздуху су остале само Бранкове оштре речи.
„Крени за мном!ˮ
На тренутак је оклевао. Пошао за оцем јер више није имао шта да изгуби. Корачали су кроз ватру не осећајући врелину пламена. У даљини је видео мистериозну жену обавијену пламеном и што јој се више приближавао, била му је познатија. Изненада је схватио да се испред њега налази Јана. Упутила му је топао осмех пун нежности и њен лик је почео да бледи у ватри. Бранко је кренуо за њом и на корак од ње све је постало црно. Једино што се чуло био је туп ударац тела о земљу.
„Докторе! Докторе! Брзо дођите!ˮ, чуо се успаничени глас медицинске сестре.
„Пацијент је извадио иглу из вене и кренуо ка излазу. Избезумљено прича на француском и изговара женско име. Чини ми се да тражи некога. Стигите га пре него што побегне!ˮ
Обезбеђење је претрчало ходник и опрезно ухватило Бранка за руку притискајући убод, како не би искрварио. Није се бранио. Није ни имао снаге. Зурио је у празно. Спектар боја испред његових очију се растављао и поново састављао у белу боју. На тренутак му се појави лик Јане и нестаде у густој магли. Тонуо је у велике непровидне дубине... Одједном га је обузео осећај бескрајне радости и блаженства као да излази из тела у коме му је већ дуго било тесно.
„Господине, опишите нам шта се тачно догодило на гробљуˮ, казао је полицајац.
„Пошао сам на гроб своје жене када сам га видео како иде гробљем и пали ватру. Човек је луд! Викао је на мачку, и оптуживао је да је крива за његов неуспели живот. Затим је трчећи кренуо у ватру и срушио се. Тада сам га извукао.ˮ
16.
Пробудио се у болници, као што би се увек будио у болници након што би изгубио контролу над собом када га болест савлада. Овог пута је било другачије. Повреде су биле телесне.
Белина болничке собе му је повређивала вид. Грозница је попуштала и постајао је свестан свега- дани са којима се довукао довде. Одавно је престао да разликује стварност, своје романе, луцидне снове и халуцинације. Где сада? Шта сада?
Инфузија је капала преспоро. Визите се смењивале. Гласови: дубоки, неки промукли и један иритантно висок – говорили су да је право чудо да је жив.
Па хајде да славимо живот, помислио је. Хајде да размрсимо конце и донесемо одлуке.
У кревету поред његовог, лежао је млад човек тужних црта лица. Деловао је као пријатељ.
Пулсирајућа бол у глави – као какав маљ који удара у мермер и обликује новог човека.
Напунио си четрдесет - отвори кофере и убаци све истрошене године. сву грижу савести, кривицу и љутњу - убаци и Јану и Јасмину, сав гнев, упакуј и опроштај и оца, сећање на стару воденицу и заборав.
Када је ушла сестра , већ пред пензијом, неким полугласом који га је и самог изненадио упитао ју је за мало папира. И оловку.
Жена се најпре изненади, па јој смешак пребоји лице. ,,Писац беше”, рече више за себе.
,,Неко је долазио. Није рекла име, оставила је нешто. ”, показала је на платно спаковано на столу. На њему је била приказана позната слика воденице. Осетио је мир. Знао је да је Чарна долазила, да је отишла и да се никад више неће вратити у његов живот. Пустио ју је да оде.
Наредне дане је писао неуморно. Дневно светло је мењала слаба болничка сијалица, но он није примећивао разлику.
Папир за папиром низао се на нахткасни.
Младић са којим је делио собу паковао је оно мало одеће што је имао.
„Хоће ли неко доћи по Вас?ˮ, упитала га је медицинска сестра. Ћутао је. „Обуците се, хладно је напољу.ˮ
Рекао је да нема топлију одећу. Бранко му је поклонио свој капут. „У реду је, мени можда никад не затреба поново.ˮ
Очевог капута више није било. Шетао је истим градом, око неког другог тела. И успомена на тужно детињство више није било. Опростио је свом оцу. Знао је да више никада неће доћи у његов плач и његове књиге. Осетио је мир. Пустио га је да оде.
Пружио је себи шансу, допустио докторима да га лече, свако вече је писао и све остало је пустио да оде.
***
Пробудио се у душевној болници, као што се сваког јутра, већ годинама, будио на истом месту. Осећао се добро. Можда га данас пусте. Обукао је одело. Зафалио му је капут, али осећао се добро. Дубоке мисли прекинуло је куцање на вратима. Спреман је да разговара са психијатром. Спреман је да покуша поново.
17.
Време је визите. У собу је ушао Бранков дугогодишњи лекар. Након рутинских контрола, саопштио му је да је његово стање све боље и да је сада најважније да се одмара на свежем ваздуху.
Ходајући дугим стазама болничког врта, Бранко се препушта мислима о томе да ли је крај једног пута заправо нови почетак или бездан који зјапи под нашим животним поразима. Како остати скривен у себи, а ипак не изаћи из себе, бити сведок своје истине, која пржи крвоток живота, а остати веран осећању мере? Требало би се сачувати од прејаке и недоличне употребе речи ја, од самосажаљења, сагледати реално свет око себе, погледати се у огледала прошлости, а не вриснути. Не потопити се у болу и алкохолу, већ скупити снагу да се настави даље…
Кораци су му све тупље одјекивали, мешајући се са звуцима аутомобилске сирене. Наједном застаде у неверици. Испод веранде, крај јелових грана, седи Јана и крај ње девојка риђе косе. То мора да је наша кћи! Стасала је већ у праву девојку! – мислио је Бранко, трапаво им трчећи у сусрет. Осврћући се око себе, заслепљен светлошћу подневног сунца, схвата да је ипак сам. Око ногу му се умиљава црна мачка.
***
Држећи у руци шољицу топлог чаја, чији су се етерични мириси ширили станом, Јасмина је закуцала на врата собе своје миљенице, Бранкове ћерке.
– Душице, дуго си већ наднета над писаћим столом. Ево чаја да те мало окрепи.
– Хвала ти, управо исписујем последњу страницу романа.
– Нећу да те ометам – рече и изађе из собе, гунђајући у себи – И ти изгараш... видим то...
Непогрешивим инстинктом препознавала је Душичину жељу да побегне из света реалности, изневерених очекивања, разочарења, чежње за очевом љубављу коју сама себи не жели да призна. Пати од ескапизма, како би ту бољку назвали савремени тумачи душе, стручном терминологијом.
Речи су се низале исказујући вапај њене подсвести да романом и стварањем надмаши Бранка, баш као што је и он желео да буде бољи од свог оца. Па и да га уништи, смрви, да би престала мучна мисао на јави. Када се врата затворе пред љубављу, чежња се претвори у мржњу и ривалство.
Искористивши прилику што је чувар несмотрено само притиворио капију, Бранко је искорачио у слободу. Зачула се шкрипа кола. Оштар ударац винуо га је у светлост. Лепет крила милује му слух. Млада списатељица је је угасила свој рачунар након што је још једном прочитала последњи пасус свог романа, уздахнувши.
Аутори:
1. Тим „Врањеˮ
Ивана Јовановић је ученица четвртог разреда Гимназије „Бора Станковићˮ у Врању. Похађала је ОШ „Вук Караџићˮ, такође у Врању. Учествовала је на рецитаторском такмичењу, али није победила, што је њој мање битно јер се води геслом: „Важно је учествовати, а не победитиˮ. Воли да чита и пише. До сада је написала више песама које нису објављиване, за сада. Што се тиче учествовања у писању, овај пројекат јој је први у биографији, али, каже, сигурно не и последњи.
Емилија Трајковић ученица је четвртог разреда Гимназије „Бора Станковићˮ у Врању. Похађала је ОШ „Бора Станковићˮ у селу Тибужде (околина Врања). Велику љубав гаји према писању и књижевности. Међутим, никада није имала храбрости да било шта објави. Учествовала је на многим рецитаторским такмичењима и на „Књижевној олимпијадиˮ.
И Владица Тасић ученик је четвртог разреда Гимназије „Бора Станковићˮ у Врању. У слободно време воли да пише. Једна његова песма је објављена. Неколико пута је учествовао на такмичењима рецитатора и два пута освојио прво место.
Ментор:
Нела Димитријевић је професор српског језика и књижевности у Гимназији „Бора Станковићˮ у Врању. Рођена је 1969. године у Трстенику. Основну школу и Гимназију завршила је у Врању, а потом Филозофски факултет у Нишу, 1994. године. Првих 20 година радила је у два локална електронска медија, као новинар, лектор и уредник, а у периоду од 2014. до 2016. године била градски већник за културу, информисање и вере. Од 2016. године ради у Гимназији „Бора Станковићˮ у Врању. Аутор је књиге „Трагови историјеˮ, настале на основу циклуса телевизијских историјских емисија 2006. године и коаутор књиге „Знамените личности врањске Гимназијеˮ објављене 2021. године.
2. Тим „Сумњива Лицаˮ
Лука Цветковић (25. 2. 2004) је ученик четвртог разреда Медицинске школе у Ћуприји. Након година свакојаких искустава, било опипљивих или мисаоних, схвата како свако ко иоле има другачији приступ било којој сфери живота, па и књижевности, бива осуђен на осуду. Свестан да се налази у свету интереса, и сам прихвата неке стеге модерног доба, али и даље са границом моралности, ужасаван свакодневним стереотипним призорима.
Петра Јеремић (23. 6. 2003) је ученица четвртог разреда Медицинске школе у Ћуприји. Похађала је основну школу „Љубиша Урошевићˮ у Рибару. У слободно време кроз лирику и писање испољава своје најдубље емоције. Иза себе има неколико необјављених љубавних, рефлексивних и родољубивих песама.
Теодора Живковић (22. 1. 2004) је ученица четвртог разреда Медицинске школе у Ћуприји. Учествовала је у такмичењу „Књижевна олимпијадаˮ и у основној и у средњој школи и постигла значајне успехе. После много година тражења себе, схватила је да у будућности жели да постане лекар због своје пожртвованости.
Ментор:
Биљана Бошковић-Мутавџић је професор српског језика и књижевности у Медицинској школи у Ћуприји и ОШ „Ђура Јакшићˮ у Ћуприји . Рођена је 1978. године у Београду. Основну школу је завршила у Јагодини. Била је ученик Медицинске школе у Ћуприји , а потом је студирала на Филозофском факултету у Нишу од 1997. године. У просвети ради од 2003. Велики је заљубљеник у свој позив и максимално се труди да љубав према књижевности и матерњем језику пренесе ученицима. Своју креативност и иновативност у раду остварује кроз организовање различитих радионица.
3. Тим „Чувари будућностиˮ
Дуња Соколовић
Млађана Живадиновић
Јована Величковић
Сара Стојановић
Студенти смо треће године Србистике Филозофског факултета у Нишу. Симболика имена нашег тима лежи у томе што је сваки члан свестан одговорности коју доносе ове студије, а то је неговање књижевне и културне традиције. Док Млађана и Дуња посебну инспирацију налазе у изучавању књижевних предмета, Сара и Јована имају више склоности ка језичким предметима. Наша група се непрекидно развија – делимо своја интересовања и сазнања из различитих србистичких области. Жеља нам је да једног дана нађемо своје место у сфери књижевности, просвете или лектуре. Round Robin пројекат писања заједничке приче пружио нам је прилику да љубав према писању искористимо на креативан начин и тиме дамо пример талентованим младим људима.
4. Tим „Вјештице”
Катарина Миленковић (21. 1. 1997), Александра Пејић (26. 4. 1997) и Мирјана Митровић (28. 12. 1997) студенткиње су Србистике на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Љубав према уметности одвела их је најпре на студије, чиме су отвориле врата другачијем типу уживања у књижевности и образовању, а потом се уткала и у све остале аспекте живота. Слободно време најрадије проводе читајући, пишући, уживајући у музици, друштву, дугим шетњама и разговорима.
Ментор:
Кристина Митић доктор је књижевних наука и универзитетски наставник српске и компаративне књижевности.
5. Тим „Без лимита”
Сања Стевановић, Никола Михајловић и Душан Петровић су студенти Србистике и део редакције Електронског часописа „Без лимита”, по ком њихов тим и носи назив. Разлог да се прикључе овом пројекту проналазе у томе што он руши лимите, чиме се подудара са мисијом самог часописа. Иако имају различите књижевне афинитете, овакав пројекат је доказ да различитости могу да изнедре компактну целину.
6. Тим „Free lancerˮ
„Андријана Николић ванредна је професорица на Факултету за црногорски језик и књижевност на Цетињу. Предаје предмете из области Јужнославенске књижевности од авангарде до постмодерне и свјетске књижевности од реализма до постмодерне. Са одушевљењем се прикључила овом сјајном пројекту.ˮ
7. Тим „Шљокицеˮ
Гања Николић, Анђела Стевановић и Давид Петровић су студенти четврте године Србистике и у овај пројекат су се укључили зато што воле да раде на креативним пројектима, ваннаставним активностима, а првенствено из љубави према писању. Сматрају да им овај пројекат доноси нови изазов у писању и радо су се одазвали. Име „Шљокицеˮ одабрали су зато што кажу да сијају позитивном енергијом, ентузијазмом, а у души су шарени као шљокице.
8. Тим „УКОРˮ чине Вера, Јана, Јелена и Слађана. Студенти су мастер студија Учитељског факултета Универзитета у Београду, на смеровима за образовање учитеља и васпитача.
Вера Јеловац завршила је основну школу и Гимназију „Светозар Марковић“ у Новом Саду. Дипломирала је на Учитељском факултету у Београду, где похађа мастер академске студије. Од свих хобија најсигурнија је у хеклању, јер нема с ким из окружења да се пореди, као и у прављењу мимова зато што су Фејсбук пријатељи увек добронамерни. Хобији у којима је несигурна: свирање виолончела (зато што се лако провали да немаш појма), писање (зато што се олако каже да немаш појма). Има породично низак притисак и склоност ка алергијама.
Јана Милисављевић је студент Учитељског факултета Универзитета у Београду. Своје слободне дане проводи покушавајући да одговори на питања ко је заправо и шта (не) воли. За сада сигурно зна да не воли да пише биографију, али воли живот, од зеленог изданка и првог плача до пања и вечне тишине. Тренутно је на студентској размени у Кракову где се усавршава.
Јелена Бијуклић има 22 године и студент је мастер студија на Учитељском факултету у Београду. Медицина је наука коју је прво заволела, због чега је и уписала средњу медицинску школу, а током ње открила и знања из психологије, која су је подстакла да се томе у наредним годинама посвети. На факултету јој се пробудила жеља да истражује педагогију, исправне и креативне начине деловања на дечији развој, као и да се посвети књижевности за децу, и у оквиру ње темама о којима се врло мало пише и говори, као што је приказ смрти у књижевности за децу и младе. Слободно време посвећује личном и професионалном усавршавању, дугим шетњама и гледању комичних представама.
Слађана Живковић има 22 године и тренутно је на мастер студијама Учитељског факултета. Ради у вртићу, а један од хобија јој је прикупљање дечијих, неки би рекли извала, али чини се да је прикладније драгоцених мисли. Управо је рад са децом тај који је мотивише да пружи све од себе да би се остварила на више различитих поља – како дајући допринос свету науке, тако и у областима уметности: сликању, плесању, певању и писању. Читање књига, гледање филмова и, пре свега, разговори са људима које воли чине је задовољном.
Ментор:
Бојан Марковић, доцент je на Учитељском факултету у Београду, на предметима Методика наставе српског језика и књижевности I и II. Његова докторска дисертација се бави поезијом и поетиком авангарде за децу и младе. Пише књижевну критику, есеј и поезију. Коауторски је објавио хрестоматију текстова о лектири и читању Пикник за Ирму (2017), као и песничку књигу Риба која је прогутала свет (награда Млади Дис, 2013).
9. Тим „САЈˮ
Тим „САЈˮ чине ученици специјализованог одељења за математику Гимназије „Светозар Марковићˮ у Нишу (отуд и име САЈ, јер потиче од надимка Специјалци који поносно носе, односно жаргонске скраћенице за Специјалне антитерористичле јединице): Сташа Раденковић има 17 година, освајала је награде на државним и окружним такмичењима из физике, бави се волонтирањем и јапанском мисаоном игром, го-ом. У слободно време воли да чита романе, слика и дружи се са пријатељима. Гаврило Марковић, уз редовну наставу у овом одељењу, успешно похађа и „Средњу музичку школуˮ у Нишу, како сам каже, практикује повремено црткање, пискарање текстова, компонује, а уз пут осваја награде на такмичењима. Андрија Живадиновић, иако пре свега математичар, велики је љубитељ књижевности и других друштвених наука. До сада је освајач два злата и једног сребра на међународним олимпијадама из математике, физике и хемије. Предан је свом самоусавршавању и напредовању.
Ментор:
Александра Вучевски Ђорђевић, дипломирани филолог за српски језик и књижевност, наставник у Гимназији „Светозар Марковићˮ и Трговинској школи у Нишу.
10. Тим „Хибрисˮ
Емилија Ђорић, рођена 19. 7. 2003. у Нишу. Ученица је Интернационалне матуре у Гимназији „Светозар Марковићˮ у Нишу. Први пут се опробала у писању приче. У слободно време воли да шета поред реке Нишаве и да чита.
Јована Милојковић, рођена 18. 10. 2003. у Нишу. Ученица је билингвално француског одељења у Гимназији „Светозар Марковићˮ у Нишу. Слободно време проводи читајући криминалистичке романе.
Неда Стојановић, рођена 4. 12. 2003. у Нишу. Такође је ученица Интернационалне матуре у Гимназији „Светозар Марковићˮ у Нишу. Неда и Емилија су ишле заједно у исту основну школу. Слободно време проводи са другарима.
Кристина Ристић, рођена 1. 8. 2003. у Београду. Ученица је Интернационалне матуре у Гимназији „Светозар Марковићˮ у Нишу. Од малена воли да пише приче. Слободно време проводи читајући и са другарима.
Ментор:
Професор Сара Немат рођена је у Нишу, где је завршила основне студије Србистике и мастер Филологије. Запослена је у Гимназији Светозар Марковић у Нишу, где предаје предмет Књижевност у оквиру програма Интернационалне матуре. Докторанд је Филозофског факултета у Нишу за ужу научну област Стара српска књижевност. Једно време радила је на Филозофском факултету као демонстратор на предметима из области старе српске књижевности. Члан је Међународног центра за православне студије и Центра за црквене студије, под окриљем Универзитета у Нишу, као и Центра за савремена филолошка проучавања младих истраживача, при Филозофском факултету у Нишу. Аутор је неколико научних радова објављених у реномираним часописима.
11. Тим „Агапеˮ
Зашто баш ,,Агапеˮ?
Иако је појам временом постао симбол универзалне љубави, његово првобитно значење односило се на гозбу љубави. Циљ таквих гозби било је окупљање породице и пријатеља. Пошто је Дом ученика средњих школа у Прокупљу управо таква заједница, име тима се само наметнуло.
Ивковић Јована, седамнаест година, ученица је трећег разреда Медицинске школе Др Алекса Савић. У слободно време воли да чита и ужива у слушању музике. Борац је за истину и одан пријатељ.
Миљана Ивковић има шеснаест година и ученица је друге године Гимназије у Прокупљу. Воли романе. Хоби јој је фотографисање. Себе у будућности види као власника или радника неке ИТ компаније.
Да ли ће прича одрасле жене бити додељена само њеној деци, унуцима, а можда и каснијим генерацијама, одлучује једна девојчица док је још увек мала. Зато што та девојчица има тек четрнаест година, и даље не зна шта ће дати, а шта задржати од тренутка када ју је мајка први пут држала у наручју и рекла: ,,Зваће се Ева, слаже се уз Аџемовић!ˮ И ето сада, мали број година касније, Ева своју реалну срећу проналази у речима између две корице. То је њен свет, свет у коме се не осећа да је друге очи осуђују, јер то је њена истина. Зато ће задржати себе у својим одајама, са четкицом у рукама, док у позадини слуша мелодије нечије реалне среће.
Вукадиновић Исидора је ученица Медицинске школе „Др Алекса Савићˮ у Прокупљу. Себе проналази у поезији, воли да је пише јер је то испуњава. Све своје емоције преноси на папир. Каже да је он увек ту да саслуша. Учествовала је на Фестивалу љубавне поезије у Сомбору и на многим литерарним конкурсима у школи и дому и ту постизала сјајне резултате. Њена жеља је да после завршене средње школе упише управо Србистику у свом родном граду Нишу.
Ментор:
Драгана Прибановић Арсић, мама једног тинејџера, дипломирани је филолог за српски језик и књижевност, васпитач у дому ученика и лектор. Енергију црпи из књига и породичних путовања. У свом вишегодишњем васпитно-образовном раду упознала је средњошколце из више углова, радећи са њима у учионици и у дому, али изнова бива одушевљена њиховом креативношћу и способношћу промишљања. Поносна је на ученике својих секција који су добитници више регионалних и републичких награда на такмичењима домова.
12. Тим „Сврљигˮ
Јана Павловић, завршила ОШ „Добрила Стамболићˮ у Сврљигу и нижу музичку школу клавирског смера. Ученица је првог разреда гимназије у СШ „Душан Тривунац Драгошˮ у Сврљигу и средње музичке школе теоретског одсека у Нишу. Иза себе има победу на републичком такмичењу „Књижевна олимпијадаˮ, као и победе на регионалним такмичењима из области граматике и историје. У слободно време пише приче и есеје, чита књиге, пева и свира. Њен рад је ушао у антологију савремених књижевних форми.
Мина Никодијевић, завршила ОШ „Добрила Стамболићˮ у Сврљигу. Ученица је првог разреда гимназије у СШ „Душан Тривунац Драгошˮ у Сврљигу. Иза себе има 3 победе на смотрама рецитатора, као и неколико победа из области хемије, математике и информатике. У слободно време воли да пише песме и црта. Такође би желела да једног дана изда збирку својих песама.
Ментор:
Марко Ђорђевић, дипломирани филолог за енглески језик и књижевност, дипломирао на Филозофском факултету у Нишу, наставник енглеског језика у средњој стручној школи „Душан Тривунац Драгошˮ у Сврљигу.
13. Тим „Клише”
Јована Цакић, Тамара Никодијевић и Јован Ђорђевић као чланови и представници часописа „Клише” изабрали су да учествују у овом пројекту јер мисле да је Round Robin занимљив изазов на нивоу креативности и писања. Студенти су друге године Србистике Филозофског факултета у Нишу.
14. Тим „Странциˮ
Сара Петровић је ученица 4. разреда билингвално енглеског одељења Гимназије „Светозар Марковић”. Воли да путује, а слободно време проводи са пријатељима и породицом.
Иван Миленовић је ученик 4. разреда друштвеног-језичког смера Гимназије ,,Светозар Марковићˮ. Увек је отворен за нова познанства, искуства и авантуре.
Тара Стојковић је ученица другог разреда природно-математичког смера Гимназије „Светозар Марковићˮ у Нишу. У слободно време воли да буде с пријатељима, чита или слуша музику.
Наталија Новковић је ученица друге године природно -математичког смера Гимназије „Светозар Марковићˮ. Воли и често путује са неком добром литературом у рукама.
Ментори:
Маја Димитријевић и Марија Станчић Михајловић, проф. предмета Српски језик и књижевност у Гимназији „Светозар Марковићˮ.
15. тим „Полиглотеˮ
Ивона Вељковић је ученица другог разреда Гимназије „Светозар Марковићˮ природно-математичког смера у Нишу. У слободно време бави се сликарством и креативним писањем. Иза себе има бројна републичка и међународна признања у сликарству, као и републичке награде у области књижевности.
Доротеја Петковић (Дор) је ученица четвртог разреда Гимназије „Светозар Марковићˮ у Нишу, природно-математичког смера, на француском језику. Учествовала је на многим пројектима везаним за школу и ван школе, као и на такмичењима из српског. Тренира одбојку и похађа часове француског.
Наталија Пантић (Пантићева) је ученица четвртог разреда Гимназије „Светозар Марковић” у Нишу, природно-математичког смера на француском језику. Учествовала је на многобројним пројектима и разменама са ученицима из других држава. Своје слободно време најчешће проводи тренирајући.
Софија Ристовић (Лор) ученица је четвртог разреда Гимназије ,,Светозар Марковићˮ у Нишу природно-математичког смера на француском језику. Воли да учествује у разним школским активностима и пројектима, а у слободно време учи стране језике и глуми.
Mентори:
Маја Димитријевић и Марија Станчић Михајловић, проф. предмета Српски језик и књижевност, Гимназија „Светозар Марковићˮ, у Нишу.
16. тим „Артемˮ
Тим „Артемˮ чине Мина, Ана, Аница и Вишња. Све четири бораве у популарном „Артемуˮ, Дому ученика средњих школа Крагујевац. Осим тога повезује их Новинарска секција чији су активни чланови.
Мина Стојковић има 17 година, воли да се дружи са људима и мало више са животињама. Цени искреност и лојалност. За себе каже да је друштвена, комуникативна и тврдоглава. Ученица је 3. разреда Друге крагујевачке гимназије.
Ана Миливојевић похађа трећу годину специјализованог филолошког одељења Друге крагујевачке гимназије. У слободно време воли да чита књиге, гледа серије и иде у биоскоп.
Аница Манојловић је ученица 4. разреда Друге крагујевачке гимназије. Занима је лингвистика и већ годинама се аматерски бави поезијом. У току је припрема њене прве збирке песама.
Вишња Милошевић је ученица 4. разреда Прве крагујевачке гимназије. Жели да студира хемију и њен највећи сан је да једног дана буде научник. Слободно време испуњава читањем и писањем. За крај истиче да воли своју васпитачицу!
Ментори:
Иванка Крајишник и Александра Стојиљковић Милојевић, професорке српског језика и књижевности, које су наставу замениле васпитањем. Љубав према књижевности негују кроз рад Новинарске секције, Читалачког клуба и књижевне радионице.
16. тим „Артемˮ
Тим „Артемˮ чине Мина, Ана, Аница и Вишња. Све четири бораве у популарном „Артемуˮ, Дому ученика средњих школа Крагујевац. Осим тога повезује их Новинарска секција чији су активни чланови.
Мина Стојковић има 17 година, воли да се дружи са људима и мало више са животињама. Цени искреност и лојалност. За себе каже да је друштвена, комуникативна и тврдоглава. Ученица је 3. разреда Друге крагујевачке гимназије.
Ана Миливојевић похађа трећу годину специјализованог филолошког одељења Друге крагујевачке гимназије. У слободно време воли да чита књиге, гледа серије и иде у биоскоп.
Аница Манојловић је ученица 4. разреда Друге крагујевачке гимназије. Занима је лингвистика и већ годинама се аматерски бави поезијом. У току је припрема њене прве збирке песама.
Вишња Милошевић је ученица 4. разреда Прве крагујевачке гимназије. Жели да студира хемију и њен највећи сан је да једног дана буде научник. Слободно време испуњава читањем и писањем. За крај истиче да воли своју васпитачицу!
Ментори:
Иванка Крајишник и Александра Стојиљковић Милојевић, професорке српског језика и књижевности, које су наставу замениле васпитањем. Љубав према књижевности негују кроз рад Новинарске секције, Читалачког клуба и књижевне радионице.
17. Тим Клуб књижевних стваралаца Десете гимназије „Михајло Пупинˮ
Сергеј Ристановић, рођен је 2. 2. 2007. године у Београду. Датум рођења и име крштења, као и породица у којој је растао и снажан предачки архетип учинили су да од малена испољи снажан карактер, борбеност, правдољубивост и велику љубав према своме роду, као и чврсту веру у традиционалне вредности. Уместо успаванки, слушао је стихове „Горског вијенцаˮ које му је мајка уз узглавље рецитовала, а деда, који му је био узор и ослонац, попут славјанског динарског дива, научио га је лекцијама човекољубља и части. Упркос великој љубави у којој је одњихан и којом је и данас окружен, рано је схватио да живот не чине само лепе ствари, већ да је такође препун боли и невољних растанака, али да је, упркос свему, важно остати свој и борити се даље. Основну школу „Драган Лукићˮ у Београду завршио је са одличним успехом, као носилац Вукове дипломе и бројних награда и признања са такмичења из математике, физике и историје. Од малена је исказивао свој дар за беседништво, а медији и информативни програм били су, уз геополитику, увек у епицентру његових интересовања. Активно је учествовао у припреми српског издања књиге ,,Хибридни рат: теорија и праксаˮ, познатог руског аналитичара, проф. др Игора Николајевича Панарина. Верује да ће му школовање у Десетој гимназији „Михајло Пупинˮ, коју тренутно похађа, трасирати пут ка остваривању његових снова.
Татијана Минић
Место и датум рођења: Аугсбург, Немачка, 05. 10. 2006.
Основна школа: ОШ „Милан Ракић”
Средња школа: Десета гимназија „Михајло Пупин”
Литерарна такмичења, конкурси и секције: учешће у манифестацији Читалачка значка 2015, 2016, 2017, 2018, 2019. и 2020. године; више првих награда на литерарним такмичењима: Пријатеља деце Новог Београда, „Мој крај причеˮ, У част Драгану Лукићу-Лукићев лист”, „Нећу да бригам, хоћу да де играм”, „Ђачки песнички сусрети”.
Ментор:
Кристина Павловић Рајић, рођена је у Београду 1976. године, где и данас живи. Завршила је Групу за српску књижевност и језик на Филолошком факултету у Београду. Од 2001. године, с прекидима, била је наставник у Хемијско-прехрамбеној технолошкој школи у Београду, а од 2013. године је наставник у Десeтој гимназији „Михајло Пупинˮ у Београду.
Поезију, кратке приче и есеје објављује од 2017. године у „Новој Зориˮ, „Књижевним новинамаˮ, „Драмиˮ, „Савременикуˮ, „Суштини поетикеˮ, „Бдењуˮ, у „Новом погледуˮ у Санкт Петербургу (препеви на руски језик)... Поезија јој је заступљена у многим зборницима, као и на сајтовима: Књижевна радионица „Кордунˮ, „Поезија суштинеˮ, „Стање ствариˮ...
Збирке песама:
„Разгрљен кругˮ (Галаксијанис, Ниш, 2018),
„Лепезаˮ (Галаксијанис, Ниш, 2019).
Добитница је више награда за књижевни и менторски рад, између осталих: Прве награде за песму „Пертлеˮ на „Сремскокарловачким песничким бродовимаˮ (2021), Прве награде за песму „Треба ми речˮ на Међународном конкурсу за професоре књижевне ствараоце „Бљесак 2ˮ (2020), Прве републичкe наградe за литерарну секцију (2021), Друге републичке нагрaде за школски часопис „Пипета и биретаˮ (2011), више награда за школске позоришне представе у периоду 2015–2018. године.
Члан је Удружења књижевника Србије.
Фото галерија
https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/knjige-literatura/item/394-druga-prica-projekta-umrezavanje-knjizevnoscu#sigProId149cd44466
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
