Мада се дефиниције појма васпитања некад доста разликују, оно што је несумњиво, јесте да је васпитање процес развијања свих дететових способности и својстава, односно процес развијања целокупне дететове личности. Иако знамо да постоје бројни чиниоци васпитања -школа, вршњаци, медији итд. сви смо сагласни да је породица увек била и остала главни васпитни фактор.
Шта је то православно васпитање и како је повезано са породичним? Православно васпитање деце односи се пре свега на омогућавање сусрета деце са Христом, обожење као крајњи циљ. Православни сматрају да васпитање почиње од самог зачећа детета и траје током целог његовог живота, али и да је родитељска улога кључна управо у најранијем периоду. Централно место православног васпитања заузима породица и њена функција у развоју деце. „Породица је мала црква. Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету“ (Патријарх Павле).
Због чега се сматра да васпитање почиње од тренутка зачећа? Према православном веровању, веома је важан пренатални период као и свесност родитеља о остваривању потомства и њихова жеља да задрже дете и воле га и васпитавају. Сматра се да ембрион може да чује и осећа у мајчином стомаку и да је потпуно повезан са мајком и самим тим може осетити када је она срећна, а када тужна или бесна. Дете може осетити уколико га мајка не жели, због тога, по рођењу, могу се створити у детету трауме које ће га пратити током целог живота. Супротно негативним осећањима, позитивна осећања могу много тога доброг допринети детету.
Са овим уверењем сагласна је и научка, па тако и бројни психолози и педагози. У Америци је вршен експеримент са биљкама и музиком. Две потпуно исте биљке су остављене у две идентичне просторије са једнаким условима за развој, довољно осветљења уз свакодневно заливање. Као експериментални фактор је једној биљци пуштана музика док другој није. Након извесног периода, биљка у чијој просторији је пуштана музика је знатно више напредовала од оне која је препуштена само егзистенцијалиним факторима. Можемо поредити ову собу са мајчином утробом. Тако можемо закључити да ће дете у стомаку које је изложено некој врсти позитивног васпитног фактора (емоционалној, естетској или некој трећој компоненти васпитања) имати боље услове за развој од оног које не доживљава такву врсту утицаја.
Шта каже Нови Завет о детету? Иако је речено пре два миленијума, у православном васпитању се тек у новије време чују и истичу Христове речи: „Пустите децу к Мени“. Детету се признаје субјективност у процесу васпитања. Коначно се на дете гледа као на добро („јер је таквих Царство Небеско“), и ако неког треба васпитавати – то су најпре одрасли, не само деца (Владика Николај). Родитељи треба, дакле, пре свега да васпитавају себе, јер је та духовна веза важна у процесу васпитања.
Свете тајне као чинилац васпитања? Православна црква уважава положај детета и труди се да га укључи у црквене активности у складу са његовим узрастом. Изузетно важна црквена активност јесте Богослужење или Света литургија која има велику улогу у васпитању. Православна породица практикује да недељом и празником сви укућани присуствују богослужењу, а нарочито деца како би примила Свето Причешће. Породичне рутине и ритуали доприносе повезивању чланова као и пружању стабилности, устаљености и ослобађања од стреса. Под рутинама и ритуалима управо спада нека заједничка активност попут породичног ручка или недељног одласка у цркву као и прослава празника.
Православни поглед на значај раног детињства за формирање личности? Посебна важност се придаје раном детињству јер се сматра да је то период када ће се уз помоћ васпитања одредити будући развој детета. Преподобни Јован Лествичник пише да је детињство – јутро живота. У детињству се полаже темељ духовне основе човека. „Прва боја којом се боји одећа, не испира се.“
Појава деце мења породицу, она као да се по други пут рађа. Права љубав се рађа онда кад супружници почињу да гледају у исту страну, односно кад уче да заједно воле друге људе, па тако и своје дете. Потребно је научити дете основним врлинама, поседовању љубави од које све почиње, затим несебичности, дељењу и поштовању старијих као и ближњих, а најбољи начин за остваривање оваквог вида васпитања је обезбедити детету живот у заједништву са братом или сестром. Деца уче по моделу, због тога је важно да родитељи буду свесни своје улоге и деци пренесу праве вредности. Родитељи који се воле и поштују детету преносе љубав и пружају му сигурност и поверење.
Циљ православног васпитања је обожење и достизање пуноће и аутентичности дате сваком од нас. Без тежње за нормативистичким ограничењима, улога одраслих у православном васпитању своди се на садејствовање са Богом у васпитању детета. Уз молитву и труд ка сопственом приближавању Богу, родитељи су позвани да прихвате и поштују као највишу вредност само постојање детета. Када родитељ преда своје дете Божијој промисли на првом месту, и настоји да очува своју аутентичност у вери чак и у односу са дететом, тако омогућује сопственом детету да израсте у квалитетну личност која ће својом аутентићношћу, својим позитивним ставовима и жељом да помогне ближњима - људима око себе - свет учинити бољим местом.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.