Волите то чиме се бавите и нећете морати да радите ни један једини дан до краја свог живота
Једна од највећих заблуда у раду са адолесцентима, јесте да ћете, ако не одлучите чиме ћете се бавити у животу, завршити као незадовољни и неуспешни људи без перспективе. Ово наравно доводи до интензивног осећања одговорности, стрепње и неодлучности у ионако изазовном периоду живота. У силном трагању за информацијама о висини просечних плата, могућностима за запослење, условима за пријемни, некако сви забораве да првенствено крену од својих снова.
Замислите причу која почиње тако што вам се управо завршио један испуњен радни дан. Шта сте тог дана радили? Како вам изгледа простор у коме радите? Шта вам пише на вратима? Што детаљније замислите, бићете сигурнији у то који је посао баш за вас. Волео бих да са вама поделим своју причу која ме прати од периода када сам био гимназијалац, па све до данас, када сам психотерапеут, као и консултант за људске ресурсе.
Први контакт са психологијом имао сам, као и већина, у другој години гимназије. Некако баш у том периоду, на телевизији се емитовала серија „На терапији“, која је приказивала приче и развој пар клијената једног психотерапеута. Био сам одушевљен тим послом. Фасцинирала ме је разлика између онога што сам учио из психологије у гимназији и онога што сам видео и чуо у серији. Када сам уписао четврту годину гимназије, ужа и шира породица, пријатељи, кумови, комшије, а често и потпуно непознати људи, имали су оно чувено питање „Шта ћеш да упишеш?“. Осим тога, нису изостали и савети попут: „Паре су у ИТ-у.“, „Буди доктор, да те људи поштују.“ или „Буди правник. Свакако волиш да се свађаш.“. У силној жељи да помогну, некако су заборавили на моја интересовања. Одлуку сам донео некако преко ноћи. Не знам да ли ми је помогло то што сам себе замишљао као психотерапеута, још од када сам чуо за то занимање, или то што су, и у том периоду, репризирали поменуту серију „На терапији“. Међутим, остало је објаснити неким људима шта је то психолог и слушати реакције попут „Где ћеш с тим да нађеш посао?“, „Нема ту пара.“, „То је немогуће уписати.“ и слично.
Током студија сам сазнао да је могуће кренути на едукацију за психотерапију. На трећој години факултета, уписао сам психотерапију трансакционо-аналитичког правца и схватио да посла за психологе има и изван болничких институција, школа и центара за социјални рад. Када сам стекао статус дипломирани психолог, кренуо сам у потрагу за послом. Како сам из града у коме нема катедре за психологију, било је једноставније доћи до стручне праксе, па сам тако прву годину радног стажа провео у Центру за социјални рад. Ово сматрам вредним радним искуством, јер сам научио како да фунцкионишем у колективу, а и схватио сам којим делом струке не желим да се бавим. Након годину дана у социјалној заштити, имао сам довољно сати едукације у психотерапији да бих могао да радим психотерапију уз супервизију. Отишао сам из Центра за социјални рад и почео сам да се бавим психотерапијом, са жељом да остварим сан с почетка приче. Паралелно с тим, радио сам и у области менаџмента људских ресурса.
Да се разумемо, пут од сна до реалности није баш посут „ружама” и приликама, али то вас онда мотивише да дате све од себе како бисте га остварили. Стога, почео сам да истражујем опције и осмишљавам шта је то што бих могао да понудим. Уз стечено радно искуство по разним агенцијама и невладиним организацијама, заказао сам састанак у консултантској кући Баланце цонсултинг. Није баш да сам на састанку брилијантно износио планове за „спас човечанства”, али сам показао довољно да би, Марија Швигир, такође психолог, одлучила да прихвати сарадњу. Заједничким снагама дошли смо до дефинисања услуга које бих пружао и на који начин.
Клијент по клијент, пројекат по пројекат, Balance ми је помогао да схватим како компаније фунцкионишу, шта им је потребно и шта ми као психолози можемо да понудимо. Истина је, можемо да понудимо доста тога. Од интервјуисања за посао и процена тренутно запослених, па све до постављања компанијске визије и формирање планова за развој, кроз тренинге меких вештина, као и coaching-е за сваког појединца у компанији.
У сарадњи са Balance-ом остварио сам свој сан кроз отварање психолошког саветовалишта „Психум“ који је усмерен на развој појединаца ван компанија кроз психотерапију, трибине и тренинге за развој вештина. Осећај је невероватан, када станем и погледам терапијски сетинг који сам створио. Онај гимназијалац у мени, који је гледао Микија Манојловића у сличном сетингу на ТВ-у и одушевљавао се, скаче до плафона сваки пут када изговорим реч „Психум“.
Сада, након три године путешествија које сам горе описао, могу да кажем да живим свој сан. Бавим се консултантством у сфери људских ресурса које је изазовно, занимљиво, креативно и сваки пут другачије, као и психотерапијом коју доживљавам као прилику да активно учествујем у најневероватнијием процесу развоја, како других људи, тако и себе. Једини проблем са којим се сада суочавам је како да, целом оном „породичном стаблу” са почетка приче, објасним шта то радим, ко то мене и колико плаћа и, одакле ми, побогу, идеја да се бавим тиме.
Једном приликом сам чуо: „Не мрзите ви понедељак, већ не волите посао који изнова почиње у понедељак“ . Слажем се с тим. Од момента када сам крочио у Balance и касније Психум заборавио сам на тај осећај: „О не, понедељак је!“
За крај бих волео да поделим један од мојих омиљених цитата који се уклапа у ову причу: „Волите то чиме се бавите и нећете морати да радите ни један једини дан до краја свог живота.“
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
