Потреба човека да сагледава свој живот кроз живот других људи је присутна од давнина. Ту сталну човекову тежњу видели су и приметили мудраци још у старој Грчкој. Да би створили што реалнију слику неког туђег живота, неког догађаја битног и важног за човека, представљеним са свим емоцијама и што реалније, измишљена је драма. Драма је дело створено за позориште и извођење. Драма води порекло од ритуала и обредних игара са маском. Хеленска драма, на коју ће се надовезати европска драмска традиција, настала је у Атини из свечаности у част Диониса, бога весеља, вина, плодности. Актери радње су глумци који нам својим вештинама и својим способностима дочаравају што реалније стање неког фиктивног лика и омогућавају нам да као посматрачи сагледамо неке другачије или сличне животне ситуације. Један термин објашњава зашто је човеку потребан тај вид доживљавања и проживљавања, а то је катарза. По садржини коју представља, драма је могла у старој Грчкој бити или трагедија или комедија. По Аристотелу, циљ трагедије је катарза, односно прочишћење душе изнад чулних страсти. Дефинишући трагедију као „подражавање озбиљне и завршене радње, лицима која делају, а не приповедају, изазивањем страха и сажаљења доводи до прочишћења таквих афеката.ˮ Комедија је као драмска врста зачета у живом контрасту према трагедији. Њена појава у Атини везана је за карневалску атмосферу приликом дионизијских свечаности.
Иако драма може да се сагледава и као књижевно дело, структура саме драме не личи ни на прозу, ни на поезију, текст је подељен на текст који изговарају ликови, на помоћни текст који даје информације како амбијент у коме је замишљена радња изгледа, како глумци треба да изгледају и шта да раде на сцени, а такви текстови називају се дидаскалије. Ако драму сагледавамо као књижевно дело, на читаоцу је да сам осмисли цео амбијент радње, ликове, сценографију; међутим, када гледамо само позоришно дело ту слику нам додатно сужава или пак упућује сам редитељ и остали учесници у представи. Комбинација различитих вербалних и невербалних знакова нам указује на представу као комплетан пројекат од стране самог редитеља, сценографа, костимографа, глумаца и осталих учесника који потпомажу реализацији представе. Гледањем, немамо ту могућност да сами будемо редитељи; с једне стране нам то олакшава поимање и виђење саме поенте, док са друге стране сужава нашу машту и перцепцију самог уметничког доживљаја. Виђење ликова, амбијента, сценографије условљава низ друштвених и социјалних ситуација времена у коме живимо. Треба узети и ту чињеницу да је писцу била и намера да напише драму, притом постоји још учесника који дају коначан производ, а то је представа.
Драму Ревизор написао је Гогољ, тако што му је Пушкин испричао анегдоту по којој је и настала комедија карактера, која се састоји из пет чинова. Ревизор је ванвременско дело, које на сатиричан начин проблематизује увек актуелну тему исквареног корумпираног друштва, чији су представници бирократе, потпуно неспособни за посао који обављају, што доводи до потпуне пометње у свакодневици. Радња је смештена у провинцијску средину и показује све слојеве друштвеног апарата: судство, здравство и образовање. Градоначелник Антон Антонович позива све главне људе у граду како би им саопштио изненадну и непријатну вест – долазак ревизора из Петрограда. Сазнање да је ревизор одсео у престоници, у мештане уноси страх и панику, те стога одлучују да га потраже. Проналазе Ивана Александровича Хлестакова, такозваног ревизора. Плашећи га се, градоначелник га доводи кући, како би му се додворио. Такозвани ревизор са свима лепо прича, али им и обећава како ће њихове жеље испунити уколико му они претходно позајме одређену своту новца. Након извесног времена, ревизор упућује писмо градоначелнику у којем исмева њега и све људе који су му поверовали, пошто је он само један обичан преварант и пролазник. Тек након овог сазнања, у њихово место долази прави ревизор.
Драму Ревизор режира Ива Милошевић на сцени Атељеа 212. Комад је постављен 2013. године. Улоге су подељене глумцима: Гордану Кичићу, Бранки Шелић, Феђи Стојановићу, Горици Поповић, Бранимиру Брстини, Ивану Јевтовићу, Милици Михајловић, Исидори Минић и другима. За сценографију је био задужен Горин Стојановић, а за костимографију Борис Чакширан. Сценографија је осмишљена као једна сала за састанке у којој се одиграва цела драматизација, она се не мења по чиновима, ни појавама. Глумци не мењају место бивствовања, иако би Хлестаков требало бити на различитим местима у том градићу, хотелској соби, градоначелниковој кући, он је све време у просторији са почетка представе. Вероватно је идеја сценографа била та да се на крају представи цео догађај као фикција, која се заправо није ни догодила. „Позоришни простор се указује као симболичка структура, будући да је функционисање овог механизма супституција-симболичко функционисање. У том смислу, сценски простор је место спајања симболичког и имагинарног, симболизам свију нас и симболичко сваког од нас.ˮ
Простор на сцени се не ствара само у релацији са сценским местом, он се укалупљује уз помоћ глумачке гестикулације и фоније, заједно са простором саме представе. У овој режији имамо удруживање и надомешћивање простора гестикулацијом и фонијом чиме се ствара целовита слика простора.
Доста се полагало на вербалним знаковима, као и на мимику, гестове. Цела представа је скоро праћена одређеним звучним ефектима, гласовима глумаца, озвученим микрофонима, мимика и одраз ликова је увећан и наглашен. Можемо приметити да је идеја редитеља можда била да се изведе јединство времена, места и радње и тиме постигне имагинарно скраћивање времена целог догађаја са тенденцијом да се цео догађај игнорише и стави „по страниˮ као да се није ни догодио.
Драма је костимографијом приближена данашњем времену, иако је радња настала у 19. веку. Актуелност саме теме је омогућила такав приступ одабира костимографије. Тема на тај начин делује актуелнија и савременија.
У уводу драме градоначелник Антон Антонович позива све главне људе у граду да им саопшти изненадну и непријатну вест ‒ у град долази ревизор из Петрограда. Из његових речи се сазнаје да у болници влада прљавштина, болесници личе на коваче, нема болесничких листа и дијагноза, све заудара на купус, пуши се дуван. У суду је општи неред; судија, велики љубитељ лова, узима ловачке псе за мито, а градоначелник све што му падне шака, било да је то скупоцена бунда, шал или било шта друго. Заплет следи онога тренутка када градске спахије Допчински и Бопчински доносе вест да је ревизор одсео у градској гостионици, да му је име Иван Александрович Хлестаков и да је ту већ две недеље. Настаје општи метеж јер су сви у страху да је ревизор за те две недеље приметио многе ствари које му се нису допале. Одлучују да сви оду у гостионицу и потраже га. Радња кулминира када градоначелник доводи угледног госта у кућу, и ту до изражаја долази провинцијски дух његове супруге и кћерке. Оне су обе фасциниране присуством и причама Хлестакова о петроградском животу и отменом градском друштву. Перипетија почиње када Хлестаков у причању губи границу између истинитог и измишљеног. Градоначелник и сви око њега дрхте од страха и дивљења слушајући све те приче, а Хлестаков се све боље и више упушта у своју улогу. Хлестаков схвата колико су малограђани спремни да оцрне све око себе како би се издигли у односу на остале и шта су све спремни да ураде да би очували свој положај у друштву. Хелстаков треба да постане зет градоначелника, али изненада одлази и у писму које шаље радња долази до расплета. Градоначелник у удаји своје кћери види шансу за напредак у каријери, а верујући да ће му зет обезбедити високи положај у престоничком друштву, изриче претње и освету свима који су се жалили на њега. Сви ликови: судија, школски надзорник, управник болнице, трговци и полицајци са својим супругама, малограђанкама, долазе да му честитају, а онда следи шок за све њих. Долази управник поште са Хлестаковљевим писмом, који они наглас читају. Хлестаков у писму исмева сваког од њих понаособ, а такође открива да он није никакав ревизор, већ случајни пролазник и преварант. Изненада, стиже вест да је прави ревизор дошао у место. Епилог је вест која је пристигла и скаменила целу групу, тако су на крају драме ликови у истом положају као и на почетку представе, као да се епизода са Хлестаковим никада није ни догодила. У режији Иве Милошевић, глумци се крију и остављају празан простор, чиме се можда на неки начин ублажава њихово бесмислено понашање, ликови можда показују на тај начин емоције, а не пуку равнодушност, чиме се приказује извесно сажаљење редитеља према ликовима.
„Особеност позоришне комуникације састоји се у томе да прималац сматра поруку нестварном или још тачније неистинитом. Све што је на сцени јесте конкретна стварност, али ипак иако непобитно постоје, они су истовремено порицање, ’знаком минус’, простор за глумце није простор за гледаоце, иако не би било физичке границе, опет би то била два различита света недодирљива једна другом, попут сна.ˮ Можемо приметити да се у тренутку и сами ликови понашају као гледаоци на самом крају представе. Они цео догађај са Хлестаковим доживљавају као представу, фикцију или нешто попут сна. У овој режији драме имамо ситуацију да гледамо представу у оквиру представе, фикцију у оквиру фикције, чиме се дејство самог догађаја или продубљује или смањује тим ефектом, сама перцепција такве представе зависи од актуелности самог догађаја, да ли у реалности имамо често ту појаву фикцију у оквиру фикције, тј. позоришта у оквиру позоришта.
Сама представа обилује богатом глумачком екипом, која својим гестовима, вербалним и невербалним карикира одређене стварне ликове који постају прототипи личности одређених друштвених слојева, редитељ је већу пажњу посветио знацима који нам дочаравају глумци, тема је актуелна, али текст сувише везан за време у коме је писан, иако постоје извесне сличности у општој свакодневној комуникацији људи, текст није актуелан, сценографија у целокупној причи посматрана има функцију која је видљива на крају, али гестовима и мимиком се надомешћује тај недостатак. У суштини, представа нам износи поенту Гогољеве драме, али са извесном тенденцијом увиђаја саме проблематике у простору саме изведбе представе, глумци се крију, уместо да се замрзну. Замрзнута слика остаје дуже и трајније, а сакривени ликови схватају своје пропусте и на тај начин прихватају грешку.
Аутор: Душица Миловановић 2775
Департман за србистику
Извор:
Гогољ, Н. В., Ревизор, Београд: ЈРЈ Мој издавач, 2009.
Литература:
Здравковић, Милован, Речник основних позоришних појмова, друго допуњено издање,
Београд, 2007.
Иберсфелд, Ан, Читање позоришта, Београд: Вук Караџић, 1982.
Лешић, Зденко, Теорија књижевности, Београд: Службени гласник, 2008.
Речник књижевних термина, група аутора, Београд: Нолит, 1985.
Сајт Београдског драмског позоришта: https://youtu.be/AgFRA6KmccM
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
