Драма је најстарији књижевни род и еволуционо њено стабло нас води до Грчке, периода из из VI и V века пре нове ере, од када њен постанак као књижевне врсте датира. Античка грчка драма настала је из хорских песама (дитирамба) које су извођене за време религиозних обреда посвећених грчком богу Дионису. У VI веку пре нове ере, песник Теспис је био први који је из хора издвојио једног глумца, протагонисту, да би он започео разговор са хором или хоровођом и тиме створио услов за настанак драме. Код старих Грка комад је игран под ведрим небом и при дневној светлости. И од тог тренутка, драма више није само пуко читање или ишчитавање текста и њена функција се помера са становишта језика, па више није акценат само на изражајном слушању и читању, већ се повезује уско са особом (глумцем), извођачем који дати текст не треба само да искаже, већ и да одглуми, демонстрира, служећи се не само језиком, већ и прикладним реквизитима, на одговарајућој сцени у датој ситуацији...Читав један тим се прикључује у раду, чинећи тако једно јединство времена, простора и радње. Када желимо да у нестварно, нелогично и нереално кратко време прикажемо једну причу, која увек садржи неку поруку, а за некога можда и поуку, зависи колико је „тај неко” спреман да је „види” и да је прихвати, то се најлакше презентује путем драме. Да би се драма остварила као позоришна представа, укључује се поред глумаца и редитељ, сценограф, костимограф, кореограф, шминкер и композитор. Њихово деловање је повезано јер редитељ је тај који бира глумце, даје им упутства, осмишљава целокупну реализацију драме и њену адаптацију за позориште и са њим је уско повезан не само глумац који треба да испрати сугестије и демонстрира текст кроз гестикулацију, говор, мимику, већ и сценограф који уређује сцену и костимограф који осмишљава и адаптира костиме. Такође, потребни су и кореографи који осмишљвају сценску игру, композитори који уносе звук на сцену и шминкери који се својом шминком труде да што више дочарају физички изглед лика. Сценски апарат дефинише позоришну сцену, светло, кулисе, завесу и сценски простор јер свет позоришта није само сцена и оно што публика види, свет позоришта и драме постоји и иза завесе. Драмско књижевно дело намењено је извођењу на позорници, ту се и види његова величина и пун сјај. У драмском говору нема приповедања, нема описа књижевних јунака, а драмске карактере битно одређује њихов властити говор о себи и, још у већој мери, њихова акција. Драма је као представљање на лицу места, тематски је одређена неком радњом/збивањем, које корене има у човековим мислима, осећањима, унутрашњем драмском сукобу јунака; у борби против неке спољашње силе или друштвеним сукобима. Кроз говор глумаца, у драми се нижу драмске ситуације и оне се одређују дидаскалијама. Низање драмских ситуација, од заплета до расплета, одвија се кроз две врсте говора: у дијалошком и у монолошком облику. Основни текст позоришног текста чине речи које изговарају лица у драми, а споредни дидаскалије, тј. сажета упуства глумцима и редитељу. Дидаскалије су видљиве при читању а нема их при извођењу јер су као упуства редитељу, глумцима, сценографима, костимографима и писцима музике уграђене у драмске текстове. Визуелно се представљају предмети и појаве. Чини се то кроз игру и говор глумаца у сценографски одређеном простору и преко драмског тока низања драмских ситуација. Дијалог омогућује сукобљавање, њиме се подстичу супротности, откривају карактери и развија радња драме, или сликовитије речено, на сцени се „провлачи вез покрета”, чега у књизи, логично, нема. У монологу се истиче говорно лице које глуми. Кроз дијалог, односно кроз разговор, личности износе различите погледе, ставове, осећања, оповргавајући или оспоравајући туђе мисли; у разговору саговорници имају могућност да укључе елементе, попут гестова, мимике, интонације, пауза, што употпуњује говор, како би се постигао што већи емоционални утисак на саговорника. То исто важи и за монолог и на тај начин ми боље упознајемо ликове на сцени.
Ревизор је драма која се игра у пет чинова и написао ју је Николај Васиљевић Гогољ. Писао ју је дуго, а прво извођење је доживела у Александринском театру у Петрограду 1836. године, док је код нас представа изведена први пут у Народном позоришту у Београду, 1870. године. По жанру, драма је комедија, на неки начин парадоксално одређена као „тужна комедија”, а на питања како се овај „назовижанр” припрема, како се глуми и како се он уопште дефинише, позориште ће нам дати конкретан и прецизан одговор. Уопштено, комедија која има елементе трагедије јер се драма састоји од пет чина (алузија Гогоља да тему концептуира на виши ниво). Тема је критика друштва и то је универзална тема која је актуелна и данас или критика карактера, људских особина, која је свеприсутна, такође. Значи, теме које је Гогољ обрађивао у 19. веку, провлаче се и дан данас јер је друштвена и морална сатира нешто што је незаобилазно у свакој епохи, не само у реализму. Зато је ово драма карактера и нарави, али и друштвена комедија. Радња је смештена у мањем месту, провинцији са мотом – мања средина има мање блато, већа средина – веће блато. Ликови су упечатљиви и карактеризација је потпуна у дијалозима и монолозима. Ликови су: Антон Антоновић, градоначелник провинције, домишљат и паметан старији човек, али бескрупулозан и без моралних начела, стално у потрази за лаком зарадом новца, сигуран у своје способности и лукавштине, зато и сам бива преварен. Отимач државне имовине. Без образовања је, грубог изгледа и вечито у војничком капуту. Његова жена је Ана Андрејевна, површна жена која је некултурна, флертује јер живи у свом свету љубавних романа и маштарија. Пресвлачи се 4 пута током представе, што нам указује да јој је важно да буде добро одевена и говори о њеној површности. Ивер не пада далеко од кладе, Марија Антоновна је градоначелникова кћи и лаковерна је и површна као и њена мајка. Обе флертују са Хлестаковом. Хлестаков је лик који је залутао у граду и сплетом околности постаје „ревизор на задатку”. Млад је, мршав и није интелигентан, што можемо да закључимо на основу његовог говора и реченица које изговара у драми. Испрекидане су и врло често без смисла. Модерно је обучен, воли забаве и површност. Искоришћава ситуацију у којој се нашао и то у своју корист, што је изненађење јер његове способности нису велике. Има свог слугу Осипа, који је ћутљив, мудар, лукав. Глас и тон му је раван и увек исти, па се стиче утисак да је незаинтересован, безизражајан. Поред њих се јављају и Бобчински и Добчински, Љапкин–Тјапкин, судија, Артемиј Филипович, управник болнице и Иван Кузмић Шпекин, поштар. По етапама развоја радње, укратко:1. У првом чину је увод/експозиција. Овај чин је успорен и некако отегнут са радњом. Почиње дијалогом градоначелника и тиме нас уводи у причу и најаву ревизора;2. заплет би био у другом и трећем чину где се градоначелник упознаје са лажним ревизором, Хлестаковим, представља га у свој дом, нуди му мито и тако даље;3. кулминација у четвртом, просидба Хлестакова Марије, одлазак и писмо пријатељу;4. у петом чину је перипетија (врхунац) када се чита писмо Хлестакова које је послао пријатељу и расплет, ко је, заправо, ревизор што изазива запрепашћење и обамрлост присутних, тако се завеса спушта и представа завршава.
Представа може да постоји без текста, али текст обогаћује њен садржај и чини га смисленијим. Текст пролази кроз бројне промене и припреме док не буде „савршен” и спреман за гледаоце. План текста је битан као и план говора, текст и његов говор пружају и дају јасне поруке које гледаоци треба да доживе и осете, да стекну мишљење о њима. Дидаскалије се не читају, али су као текст исписане у заградама и упутство су глумцима како да се крећу, шта да раде... Ми то не чујемо на сцени, видимо само акцију глумаца и њихово делање, али тај текст живи на папиру пре реализације, иако се после не чује у представи. Тај текст се види оком (гледаоци уочавају кретање глумаца на сцени, њихове покрете нпр) и он може да буде ефектан као и изречене реплике. Реализација реплика, тј.читавог текста драме, изазваће импресије у гледаоцима, па ће критика бити добра или лоша, у зависности од тога да ли им се реализација свидела или не.
Представа „Ревизор за југоисток” ми је привукла пажњу. Аутор је Светислав Басара, режија Марка Торлаковића, а у извођењу шабачког позоришта. Представа има за предложак Ревизора, али само предложак. Осмишљена је као сатира и фарса друштва које нас окружује. Њен задатак је да представи моћне и оголи их, њихове намере и циљеве. Ликови су приказани гротескно, док су код Гогоља ликови смиренији. Главни лик је Карагаћа и он је Антон из Ревизора. Док је Антон човек који је корумпиран и подмитљив, Карагаћа је исто као и он, али надограђен јер је из 21. века, прелетач из странке у странку, човек тотално без икаквих етичких компаса, коме ништа није страно, ни бескрупулозно... Он је на власти више од два века, мењајући странке, варајући и служећи се обманама. Чека се ревизор као и код Гогоља, и чека, све за улазак у ЕУ, и тиме је представљена стална жеља и политика савремене Србије, њено вечито каскање за Европом и жеља да буде чланица Европске Уније. Да би се циљ постигао, не пита се за услове, па ликови прихватају било какве понуде, раде и делају све оно што се од њих очекује и тражи без размишљања. Фасцинирала ме је сценографија јер је постављена бодљикава жица све време, па то уноси симболику. Јесмо ли ми ограђени жицом од њих или они од нас? Доказ да сценографија не мора бити много шарена или са променама, јер некад и обичне ствари које нас окружују могу имати већи и дубљи смисао и пренесено значење. Костими су минимални или гламурозни, па можемо да сретнемо слику данашњих медија у представи, моћ старлета које су представљене као јунакиње новог столећа, а наспрам њих су ликови који носе обичне мајице са натписима које имају освешћујућу поруку за гледаоце. Код Гогоља, Ана се пресвлачи четири пута. Тога овде нема. Сцене су сирове, бескрупуозне са примесама фарсе и претеране, али у жељи да дочарају наше друштво и моралне вредности. Оригинални Ревизор нема оголићених и сирових сцена. Али, суштина је иста као код Гогоља, мало блато је у малим срединама-велико у великим. Нема разлике, блато је увек блато! Само што код Гогоља на крају представе ревизор заиста долази, у овој представи ревизора нема. Нити ће он доћи икада, па са тим нема ни назнаке да стање које је приказано буде промењено. Глумци у овој представи су: Владимир Милојевић, Анета Томашевић, Слободан Петрановић, Деана Костић, Милош Војиновић, Драгана Радојевић, Марко Ивановић, Павле Николић, Кристина Пајкић...
Представа „Ревизор за југоисток” се ослања на Гогоља, али је прилагођена модерном времену и адаптирана, конкретно, условима у којима живимо, и баш зато је посебан фокус на поређењу са овим извођењем тема овог мог есеја, да бисмо додатно увидели да свако време има свог „Ревизора”. Сцене су јаке, реплике се некад и не изговарају, али се наслућују гестикулацијом и мимиком. Музика у потпуности прати радњу, костими исто. Допало ми се што порука сценографије може да се тумачи на различите начине и то је оставило јак утисак на мене. Нико не може да остане имун на бодљикаву жицу и костиме. Порука представе исто, да већ годинама бауљамо у истом блату и да се ништа не мења, да нема чак ни назнака неком побољшању, том једном „кораку напред”, који би, можда, нешто и покренуо. Карактеризација ликова постоји и зато лако уочавамо њихове особине. Ликови су упечатљиви, што због костима, што због реплика, гестикулације и мимике. Ипак, неке сцене су ми биле веома бескрупулозне и сирове, као да је свега на моменте превише у представи. Пренаглашено у поенти, па постаје кич ил шунд. Можда је намера редитеља и била таква за гледаоце. Сигуран сам да ова представа никога неће оставити равнодушним.
Аутор: Алекса Голубовић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
