У ерудитним комедијама, каква је Дундо Мароје, коју је написао Марин Држић, карактеристичан је однос господара и слуге. Њих двојица су стално упућени једно на другог, али често долази до сукоба који стварају комичне ситуације због супротних животних тежњи и циљева. Тако нам се овде издвајају два пара – Бокчило, који је непрестано уз Мароја и лик слуге Попиве који је пратилац његовог сина Мара.
Бокчило, личност народског живота са карактеристичном цртом мудрости, је особа која је неуморно уз Дунда Мароја, а са њим он води сталну борбу. О њему доста можемо сазнати на основу реплика других личности, као што су Џивулин и Попива. Припада типу слуге паразита. Сличан је ликовима робова из античких драма. Често је замишљен, безбрижан, а његова велика жеља јесте да се наједе и напије. Из реплике која је упућена његовом господару Мароју Брижни ти дукати кад се не умеш њима хранити откривамо да Бокчило поседује потребу за уживањем у датом тренутку, али и развија хедонизам према храни и пићу. Такође, његов став према новцу је другачији у односу на Маројев, те због тога они често улазе у комичне расправе. Док траже сина Мара у Риму, Бокчило је принуђен да се скромније храни, те тугује и јадикује јер му господар често придикује због утрошеног новца.
Комичност овог лика огледа се у његовој ограничености. Као што смо рекли, припада народским људима, те се тако никада није удаљавао из Дубровника и смешан је у немоћи да схвати дату ситуацију којој упорно покушава да се прилагоди. Често долази до тренутка када је немоћан да прати збивања око себе, а ликови неретко бивају интелигентнији и спретнији од њега. Његови закључци нису у складу са ситуацијом: оног момента када Дундо Мароје на почетку комедије изговара Ајме јер је његов син спенџао његов новац, Бокчило вапај тумачи као тражење помоћи, иако је његов господар само плакао због узалуд потрошених дуката. На реплике саговорника даје смешне одговоре, неретко неприкладне и неразумљиве. Не размишља брзо и реагује спонтано.
Ипак, када су у питању његови интереси, уме да правилно поступа, те се тако не разликује много од осталих ликова у драми који ваде корист. Превртљив је и у стању да мења мишљења по потреби, а то се огледа у односу према Трипчету (након што га је Трипче одвео у кафану, Бокчило је заборавио на све). Пословице у којима је дата његова животна филозофија народског човека долазе природно и спонтано. Понекада уме и да изненади домишљатошћу из чега можемо закључити да он ипак није ограничених схватања. Карактеристичан је одраз околине којој припада, Маројев слуга, човек из народа, смешан, комичан, у појединим моментима приглуп, плашљив али и домишљат.
Слуга Попива као верни пратилац Мара припада типу довитљивог слуге, односно слуге интриганта и типични је носилац свога типа. Индивидуализована је личност, довитљив, жилав, истрајан у борби да се извуче из сваке ситуације ма колико она била тешка. Сматра да стрпљењем почиње решење свих проблема. Захваљујући његовој упорности проблеми се бар на кратко решавају и то успорава радњу у комедији. Искусан је, а као још једна од његових карактеристика јесте филозофија опстанка, која почива на томе да се човек мора борити чак иако је ситуација без излаза. Верно служи господару, али искључиво ради своје користи, иако кроз комедију изгледа као да му је одан. Неморалан је и не бира средства, те због тога његов успех и не може бити коначан.
Њихов однос је другачији у односу на Дунда Мароја и Бокчила. Они нису емотивно усмерени један на другога, већ су их спојили исти животни циљеви и ситуације у којима су се нашли. Један према другоме имају критичан став. Попива у Мару види лукавог сина, док Маро у Попиви види само обичног превртљивца. Ове ситуације се можда најбоље огледају у Пометовој реплици И пијавица љуби крв човечју, али му душу вади. Његова лукавост је видљива у оном делу комедије када је успео да надмудри куртизану Лауру, иако она није нимало била наивна. Купује јој поклоне јер она то воли, а све то ради да би је наговорио да да Мару новац у чему и успева.
Попивина комичност се огледа у његовом брзом делању, те тако добијамо низ смешних ситуација. До краја комедије доживљава прогрес и добија црте индивидуалне личности, иако је првобитно био типизиран.
По типу слуге, Помет припада истом оном ком припада и Попива – слуга интригант. Између њих двојице влада вечито ривалство, али на крају увек Помет излази као победник. Особине их истовремено и спајају и одвајају. Обојица служе заљубљене господаре, желећи само свој успех. Стрпљиви су и издржљиви у невољи, с тим што се Попива бори, док се Помет прилагођава ситуацији. У односу према господару. Помет је независнији, док је Попива ипак више везан.
Кроз Помета је Држић представио верзију човека који влада другим људима захваљујући својој интелигенцији, скромности и стрпљењу. Његове две основне филозофије јесу филозофија прилагођавања (акомодавања) у којој налази оправдање за своје поступке и филозофија о променљивости људске среће. Сматра да срећа прати разумне, подсмева се лажним учењацима и заговара друштвени активизам. Оно што се може огледати у његовим репликама не представља говор потлачених и паметних, већ савет за добар и лагодан живот који је намењен свима, али и критику новца, накита и скупе одеће. Кроз његове опаске прикривене су пишчеве мисли о његовим суграђанима, који су веровали да спољашњим сјајем могу купити све.
Писац је Помету доделио и улогу резонера јер је управо он тај који резимира кључне ситуације у комедији. Дела потпуно супротно од Мара и Попиве, који често размишљају како да се изваде из неприлика, он се увек осврће на своју филозофију акомодавања, ослањајући се на стрпљење. Свестан је себе и својих могућности, прихватајући пораз само као тренутно стање са којим се мора изборити. Сматра да је најважније опстати када је најтеже јер Тко није пробао зло, не зна шта је добро.
Код Помета се примећује највећи прогрес у развоју лика. Од сиромаха који није имао за хлеба, те је са Маром покрао његовог оца, до раскошног победника пуног самопоуздања, који представља носиоца једне нове идеологије.
Након ових поменутих типова слугу, не можемо заборавити женске ликове у овом делу, односно служавку куртизане Лауре која јој је јако одана – Петруњелу. О њој сазнајемо опште податке које нам је Помет саопштио. Пореклом је из Дубровника, а доласком у Рим променила је и понашање и име, али је задржала особине дубровачке годишњице, весела је, примитивна, спонтана, у појединим ситуацијама врло интелигентна, те уме да се носи са Пометовим и Попивиним лукавством.
Нема амбиција да за своју господарицу нешто сама преузме попут њих двојице. Служи је врло коректно, не попуштајући пред Маровим слугама, чак иако њене одлуке не иду у прилог Лаури. Њена оданост неретко зна да одише и наивношћу. Брзо резонује ствари и добро чита људе, вешто прилагођавајући им се. Између ње и њене господарице Лауре ипак има сличности. Како се Лаури удварају два господара, тако се и њеној служавки Петруњели удварају двојица слугу, али за разлику од Лауре, Петруњела не улази ни са једним у везу.
На основу изложених основних карактерних црта личности поменутих слугу, али и појединих комичних особина, можемо закључити да је Држић веома детаљно радио на овој драми, пружајући нам преко њених личности праву слику Дубровника тадашњег времена, која живи и вековима након првог извођења ове драме.
Александра Вукић, 2721
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
