У карантину, који нам предстоји и овог викенда, можемо се забавити на различите начине. Студенти Србистике (Српског језика и књижевности) предлажу да наредних 59 часова карантина проведете смејући се уз текст и изведбу представе по мотивима „Новеле од Станца” Марина Држића. Радња драме дешава се ни мање ни више него у Нишу!
Поздрављамо вас са жељом да се ускоро опет мајемо по Трошарину!
УЛОГЕ:
Станко
Зоран
Мирко
Славко
Драгица
Костадинка
Милосија
Солунка
Маскар Сатир
Наратор: Иако смо далеко од великих градова ренесансне Европе, у којима се живот одвија много раскошније него код нас, чак и под отоманском окупацијом нишка омладина ни у чему не заостаје за својим вршњацима у Дубровнику. Они се подједнако забављају, друже и уживају у животу. Баш у једној таквој карневалској ноћи одиграће се догађај са лаковерним трговцем који са старошћу није стекао и памет.
Сцена прва
Славко: Огњили ти кости! (Да да Господ да ти се скапав коскете.) Па што се не јављаш? Замало да те убодем.
Мирко: Нисам те препознао. Је л’ знаш колико је фалило да те осакатим?!
Славко: Па још си ти млад, још си зелен. Мирко: Видиш ли кол’ки ми је мач?
Славко: Видим, па шта, сав је рђав.
Мирко: Ма био је на проби.
Славко: Видим, видим, крвав је.
Мирко: Па твој ако је бољи, а ти дај да га видим.
Славко: Таман посла да ћу да покажем свој пре него што се будемо мачевали.
Мирко: Да се боримо онда!
Славко: Зар ћеш тим перорезом на мене?
Мирко: Види ти њега што је безобразан! Ајде онда покажи ми штит, а!
Славко: Ма какав штит, једва сам малопре успео да им побегнем.
Мирко: Је ли, ког си малопре оно тражио?
Славко: Ма тражио сам ђавола.
Мирко: Де, де, кажи ког.
Славко: Не могу да ти кажем колико је смешно!
Мирко: Код пријатељица, је ли? Је л’ си срео неког?
Славко: Много младих…
Мирко: Она са фртаљ пудер, а?
Славко: Све сам их срео.
Мирко: Ма где си их то видео?
Славко: Све ћу да кажем, али касније.
Мирко: Је л’ са железничке, а?
Славко: Таман посла!
Мирко: Погледај се какав си смешан, од муве правиш магарца.
Славко: Ако, ако, само ми се ти смеј.
Мирко: Ма ајде бре баш ће нека за тебе да се закачи…
Славко: А ти, где си био досад? Како си успео да побегнеш од ћалета?
Мирко: Ама Драгиша ми јесте татко, нек је жив и здрав, ал’ је много замајан човек. Па ја досад кад год сам хтео ја сам му побего, а он је човек убеђен да спавам. Јер ја чим се навечерам, попнем се горе у моју собу и као ћу спавам, угасим светло и они доле већ мисле успавао сам се, а ја се спремим па узмем штит, па шлем, мач за појас и право низ олук, па на улицу.
Славко: Море, и они га претерују. Кад су били млади то су заборавили шта су радили, ’ајде… Мирко: Тако ти је то.
Славко: Него да не наиђе милиција бре.
Мирко: Ма и за њих ме баш брига. Шта могу да нам ураде? Једино да се не мајемо по Трошарину, тамо их има много.
Славко: ’Ајде, идемо негде. Имаш ли негде неко друштво?
Мирко: Па то се подразумева.
Славко: Дај, идемо.
Мирко: Добро, него слушај ово. Синоћ је дошао неки сељак смешан, смешан. Изгледа да није имао где да спава, па се сместио доле поред чесме код Казанџијског. А изгледа да се спремио да продаје сутра на пијац, сеца с њим неку робу, канте неке има, то му је за сира вероватно и ако ми верујеш, и козу је повео. Него приметио сам да је уморан, само му пада глава. ’Ајде да одемо до њега, да видимо шта ради.
Славко: Дај, Бога ти! Ко је ово? Сад ћу да насрнем на њега.
Наратор: У полумрачној улицу наши јунаци сусрећу се са својим пријатељем, који стиже у прави час.
Сцена друга
Зоран: Стани, где си пошао, да не буде после крив ђаво.
Мирко: Побратиме, чији си?
Зоран: Ма ја ли вама да се правдам, од вас ћу се плашим?!
Мирко: Ма ово је Зоран!
Славко: Који Зоран, мајке ти?
Мирко: Па Зоран Славина, бре, од Станишу пекара из Ново Село, како не знаш?
Славко: Ааа, па тај нам треба, бре!
Мирко: Дај да сакријемо ове мачеве. Зоки, побратиме, дођи с нама.
Зоран: Ооо, то сте ви! Еј, сад ћу вам кажем шта ми се десило, замало д’ изгинем!
Славко: Кад? Зоран: Ма бре појурише ме стражари неки, њих тројица, једва сам им побего. Живота ми!
Мирко: Ма што изгледаш тако, као сељак?
Зоран: Ајде пођите наовамо, да вам покажем. Хоћу да се нашалим са једним човеком.
Славко: А да није то онај што си га ти видео?
Мирко: У, ово ће добро да испадне. Зоран: Него вас двојица мора да се сакријете негде, јер ако вас он види, пропала је ствар начисто.
Сцена трећа
Зоран: Здраво живо, побратиме! Што си ту тако сам?
Станко: О, здраво живо, побратиме! Ма синоћ сам стиго и не нађо’ нигде смештај, па сам почео да се вртим. Идо’ доле до Донину чесму, там’ па никој не издава собе. После ме мрзело на гор’ према Тврђаву да се враћам и ево спуштија сам овдека овај самар и овуј козу што сам повео, врзао сам је ту. А чекај да те питам. И ти ли си дошо да продаваш на пијац сутра?
Зоран: Ааа, прике, па ја сам ти домаћи овде, ја сам овде сваки викенд. Ти ли ниси чуо за Зокија Славину? (Станко се чуди.) Па ја сам, бре, Зоки Славина.
Станко: А што те тако зову?
Зоран: Затој што док сам био млађи много сам волео да трошим паре и мој покојни татко Станиша, нек му лака земља, све је викао: Еее, мој Зоран само расипа и троши, не уме да заврне славину! И тако мени остаде надимак Славина, од мога татка. Али, прике, немој ти ништа да се секираш. Па нисам ја ветропир, да ме извинеш, ја тако волим мало да се проведем, али кад је посо у питању, туј нема шале. Слушај ме, ја на вересију робу не давам, али ако ти ја кажем да ти дотерујем робу у Сићево за три, ја има да ти дотерам робу, па таман с руке веслао по Нишаву ако треба, такав сам ти ја човек, принципијелан.
Станко: Прике, одма’ се види да си ти поштен човек.
Зоран: Ма нисам ја од тија што се хвалу и подижи си цену. Ја радим поштено и гледам своја посла. Ком могу помогнем, ком не могу не одмагам и никад никог нисам преварио. Него, пријатељу, видим наврћеш, наврћеш…
Станко: Ма ја, побратиме, ексирам од јутрос, али видим ја да си ти угледан човек и стручњак; право да ти кажем, нисам се надао да има такви људи у овај Ниш. И зато ћу да ти се поверим, пријатељу. Оженио сам младу жену, убаву, из добру кућу. Али како време поче да пролази, приметим ја да она са мене није задовољна, па сам решио…
Зоран: Да се подмладиш, а? Станко: Па јесте, то сам хтео… (Збуњено.)
Зоран: Али, брате, да ти кажем нешто у поверење. Ја нисам био млад и јак кад сам пре 17 године дошо у град, јок бре. Сад је друга прича, али тад је било много чељаво. Ја кад сам дошо те године, ја сам ти све, брате, био урасо. Брада, бркови, овај коса ми се умрсила у неку ћубу, зулуфи сам имао ко јазавац, ма олињао сам се био сав. И тек сам после подмлађивање прогледао.
Станко: А тој ли може? Леее, па како бре?
Зоран: Сад ћу, брате, да ти испричам како је тој било. Туј годину беше много ’ладна зима, голем студен, измрзо’мо начисто. Морао сам и дрва да докупљујем и то ме финансијски потроши начисто. И чим поче онај снег да се отапа, упртим се ја са самар и право у град на пијац. Прође дан и поче се смркава, људи кренуше да се разилазе, погасише се светла и само се из јоп понеку кућу вид’ло светло. И како не беше ’ладно, т’ј дан реко зашто да трошим паре на конак, ћу заноћим овдека па сутра сас зору, сабајле, ћу се дизам да се врћам кући. Зберем ти ја онуј робу што ми остала, тако на један куп ко што си ти ставио, па легнем. Имао сам неки гуњ при мене па га тури на ноге да не озебнем и како сам имао много работу т’ј дан, брзо ме поче вата сан и ја се успим. Прође неко време и ја се пробуди’. Пробуди ме нека свирка и певање. Погледа на доле низ улицу, погледа нагоре, да није из неку биртију, беше викенд, па реко лумперајка нека, заседели се људи. Море, начуљим уши мало боље, слушам ја, слушам, море, реко: Није ово из кафану музика, за тол’ко познајем кафанску музику. Ово фина нека мелодија, па све некако да те занесе, одвлачи мисли. Кад одједанпут, брале, кад се створише око мене виле: то је свила, то је кадифа; накићене, накићене, сас неке мараме, лепе, лепе да им се не нагледа човек. Оно туј око мене кад почеше да играју, еј, па натамо, па наовамо, па кад се разви коло, једна ме поји с вино, друга ми дава златну јабуку, а мени па лоше, еј (Кроз подсмех.). Па кад ме до’ватише за руку, чини ми се, пријатељу, с ланци да сам био везан, морао би да се у’ватим у коло. Ма да не верује човек шта се дешава! А још кад би’ ти реко каква су убава имена имале.
Станко: Причај, брате! Леле, одма’ ми лакну, еј! (Радосно одговара.)
Зоран: Једно јој име беше Костадинка, па Драгица, Милосија и Солунка. А ова па Драгица, она па главна. Она је шминкерка по професију, има свој салон лепоте. Основала еснаф са овеј остале жене, што ’оће да се еманципују. И оне туј све око мене, фино, играше, појише ме, кад у један тренутак, сину одједанпут нешто око мене и ја туј као да сам се занео мало, кад почеше да ми падају оне длаке од браду и бркови, па кожа глатка, не беше више рапава, ма подмлади’ се ја начисто. Ја гледам, ћу прецркнем кол’ко сам се зарадовао. После кад се врну’ кући, гледа ме Љиља, моја жена, и виче: Ти ли си, бре, тој, Зоране? Па ме заглеђује, заглеђује, забезекнула се жена, не мож’ ме препозна, бре. Ја јој причам: А бре, Љиљо, ја сам, какој ме не преопознајеш бре? Па кад си се удала за мене, несам стар био него млад, ко сад што сам. Ма јок бре, она се жена препадла, вика: Неси ти мој муж, мој Зоки се никад такој не би нагрдио! И све тако жена поче неповезано да прича, ма прекино сам је био начисто. Станко: Па шта си урадио? Зоран: Па на крај објасни’ јој некако, убеди’ је да се не прецепује више. Па чекај, реко’, је л’ сам ти био лепши стар ел’ овако млад? Гледај како сам се удесио само због тебе, бре! А она ме па гледа, гледа па ће каже: Ако си спискао све паре што си зарадио на пијац, можеш слободно такав нафракан д’ идеш у шталу с кокошке да спаваш, јер у кревет нећеш да легнеш.
Станко: Море, бесна ти жена, еј! Зоран: Ааа, па смирио сам ја тој. Па зна се код мене ко коси, а ко воду носи. Него ти ми не рече одакле си, пријатељу?
Станко: Ја сам из Кнез Село, а пореклом сам из Матевац, и баба ми из Матевац, да не бринеш од чији сам. И кад више нисам знао шта ћу, запртим ти ја овај самар и право за Ниш. Теглим ову робу, руке ће ми се до земљу отегну. А мислио сам да продам и овуј козу, сира мало и осталу робу и да се подмладим мало, па шта кошта нека кошта. Него да ми кажеш, где могу да нађем теј виле да и мене мало препороде?
Зоран: А па не може то тек тако, пријатељу. Знам ја како ти је, ти стар, жена млада, па ти одеш на пијац да продајеш, а она остане сама… Него ти мене да послушаш. Има ту да заноћиш, да се одмориш, да се опустиш и немој млого да размишљаш. Ти си поштен човек и на крају ће све да испадне како треба.
Станко: Ма не питам за цену, бре, кол’ко треба, само да се жена поново заљуби у мене.
Зоран: Нема шта да се плаћа и нема потребе да ти продајеш ништа. Има да сачуваш и туј робу и туј лепу козицу што си повео. Само се ти ту раскомоти, прике, и кад буде време, кад виле дођу, мислим ако дођу, да их слушаш све што ти кажу да урадиш, је л’ договорено? Значи све што ти предложе има да прихватиш. Оне ће те мало заките сас босиљак, рузмарин или некуј другу травку, ће те намажу нешто на лице, ће пребају мало и као нов има да будеш. Ја видим да си ти човек озбиљан, домаћин и решио сам да ти помогнем.
Станко: ’Оћу, побратиме, на све пристајем, само да живнем мало да се не злопатим више, и мени једном да сване.
Зоран: Онда смо се све договорили. Ти ће ту да легнеш, одремаш мало, опуштено, без нервозу и кад осване сутра, ти си нови човек. А ја сад мора да идем, имам ту још неки посо да завршим. ’Ајде уздравље, прике, и држ’ се!
Станко: ’Ајде, побратиме, много ти фала, еј! Сутра да наврнеш обавезно да попијемо нешто за свршену работу!
Зоран: Ништа ти не брини, ту сам ја…
Сцена четврта
Зоран: Какав је смешан овај сељак, па он, бре, ко покретни циркус.
Мирко: Ма иди бегај, па ти ниси нормалан, поцркасмо од смеха!
Славко: Бога ми, сити се исмејасмо. Где ти паде на памет све оно да кажеш?
Зоран: Кажи, а! Зоки сировина, а, нема жваку за шалу! (Подругљиво.)
Мирко: Поштено. Ма овај малопре само гледа у тебе док му причаш и не трепће, бре.
Зоран: Слушајте ме, овај сељак верује у све што му се каже.
Мирко: Ма да нас не прислушкује он из скровишта? Славко: Ма ко је оно тамо? Ови маскирани, није ли милиција?
Зоран: Не причајте глупости. То су ови наши, као поручени долазе! Ала ће смешно да буде кад опет изађу. Дајте да се склонимо пре него што прођу, помислиће овај сељак да су виле стварне.
Мирко: Ма боље их зови сам, доћи ће.
Зоран: Не, идемо заједно, па ће се шалимо надоле, успут.
Мирко: Добро, де, даће Бог још да се смејемо! Славко: Ајде бре, пожури, што си стао?
Наратор: Дубоко уверен у речи свог новостеченог пријатеља Зорана, Станко сав занет и разнежен седе крај фонтане и полако падајући у сан, поче да изговара тихо своје најискреније жеље са надом да ће му се срећа осмехнути.
Сцена пета
Станко: Вилице, моје сестрице, дођите ви ноћас мени, крај воде ове чисте, нека ваше очи бистре и руке ко снег беле учине да с моје главу нестану све власи седе. Јер ја хоћу још да живим, да осетим ваше чари, учините с рујном зором да заборавим живот стари, јер и жене више воле кад су млади господари! (Успављује се.)
Сцена шеста
Драгица: Устај, јуначе!
Станко: Леле, еве ги виле!
Драгица: Узми, напиј се!
Станко: Има Бога!
Драгица: Да се подмладиш ти и у здрављу да славиш!
Станко: Море, цело буре ћу попијем ако треба! Жива била, вило!
Драгица: Не чекајмо, сестрице миле, добре виле, него пођимо да нађемо траву којом ћемо га у магарца претворити.
Станко: Немојте, молим вас! Лелке, Бошке, кво је овој?!
Костадинка: Хајде онда у прицу да га претворимо.
Станко: Какву прицу? Немојте, тако вам Бога.
Милосија: А да га претворимо у напаст, да плаши жене?!
Станко: Зашто у сподобу, бре, па ја ли још гори да постанем него што сам био? Славице ми моје.
Солунка: Ма да га претворимо у бубу.
Станко: Боље да ме подмладите, то би’ ја волео! А и Славица би!
Драгица: Добро, ’ајде. Колико година желиш?
Станко: Па тако, двадесет. Жена ми је млада, па да не буде много голема разлика. Па ако могу да будем и ја млад да би јој било драго.
Драгица: Биће како желиш, само седи мало ту. И помно прати шта се збива, да не пропустиш своју прилику.
Наратор: Сада на сцену ступају сви актери догађаја, спремни да ликују над Станковом лакомисленошћу.
Сцена седма
Маскар: Ко зове?
Драгица: Виле зову, ноћне краљице, ходи да играмо крај хладне водице.
Маскар: А ви ли сте, госпође, водене девојке са ружама на врату и лицу? Много смо желели да са вама, славним госпођама, плешемо.
Драгица: Нека свако своју прилику нађе, кад се наша развије игра, да весеље буде слађе.
Станко: А могу ли и ја да се у’ватим у коло?
Драгица: А ти, странче, који подмлађен желиш бити, ко боље игра, ти ћеш пресудити.
Станко: Па добро, ’ајде. (Потиштено.)
Маскар: Свирај, глумче, весељаче, удри јер нам срце узаври, ми имамо крила у игри.
Драгица: Хајде, сељачићи, испољите срдаца ваших жеље. Вечерас су звезде наклоњене вама и испуниће се свака, на ваше весеље.
Маскар: Желимо само једно – да учините да не старимо − јер старост је тешка, а младост је лака.
Станко: Сад, виле, помозите Станку, учините да сам млад!
Маскар: Госпође, прво нас, па онда њега гледајте.
Станко: Море, ја овде чамим цело вече, а сад ће се па ви убацујете испред мене.
Драгица: Јунаци, ћутите! Свима ћемо помоћи, само стрпљења и наду не губите.
Станко: Нека буде како ви кажете.
Сатир (коза): Од сада ниједан од вас нека не проговара – ко писне изгубиће језик и од нашег неће окусити дара.
Драгица: Сад нек сви помно прате оно што ће вам се казивати.
Маскар: Шта желите – урадићемо!
Драгица: Кад кажемо: Станко, он проговори и све ког позовемо, тад уста отвори. Снагу свих звезда зовемо у помоћ, светлости од којих се губи мрак. Зовемо и цвеће и биље живо и сваки небески светлосни зрак, да ником од вас не буде криво када нашег Станка подмладимо.
Наратор: У судбоносном тренутку, ишчекујући своју толику жељену младост, Станко бива запрепашћен оним што се око њега збива, јер наши јунаци уместо младости приуштиће овом сељаку лекцију због које му никада више неће пасти на памет да постане млад. У истом трену, на сцену ступа градска стража и муњевито почиње да хвата оне које су целе ноћи тражили по граду. Док наш јадни Станко коначно схвата колика је у животу цена за немогуће жеље.
Станко: Помагајте, људи! Има ли кога? Каква сам будала био! Е, мој блесави Станко, под старе дане ово да дочекаш! И сад ми је крив ђаво. Ала сам се подмладио, одсекли ми браду и бркове. Јаоо, шта сам тражио то сам и добио. Е, сад слободно могу да станем у њиву да плашим птице ко страшило. Ко би помислио да има лопова у овом граду. Држите их! Зоране, побратиме, је л’ ме чујеш, ухвати их!
КРАЈ
Премијера представе Прича о Станку изведена је у петак 13. децембра 2019. године на Филозофском факултету у Нишу, последњег дана обележавања Недеље Србистике, а на њој су интензивно радили студенти друге године Србистике.
За сценарио и режију били су задужени студенти Никола Пепић и Гања Николић, који су за ову прилику мотиве узели из Новеле од Станца Марина Држића.
Улоге су тумачили: Ксенија Стаменковић, Ирена Димитријевић, Давид Петровић, Никола Пепић, Гања Николић, Марија Станковић, Јована Аризановић, Елеонора Балановић, Марта Тошић, Анђела Ивановић, Страхиња Трандафиловић и Јована Костов, студенткиња треће године Србистике. За костиме је била задужена Наталија Милошевић, за пропратну музику постарала се Анђела Живковић, а за светло Анђела Бибић.
Снимак представе можете погледати на Јутјуб-каналу Филозофског факултета у Нишу: https://www.youtube.com/watch?v=A1bmgESo4WU&t=545s.
Гања Николић и Никола Пепић
Фото галерија
https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/knjige-literatura/item/124-u-glasnom-smehu-zdrav-duh-ili-majanje-po-trosarinu#sigProIdd7691eb676
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
