Филозофија

ЏОКЕР И ФИЛОЗОФИЈА - награђени радови на конкурсу за најбољи филозофски есеј

17. јун 2020. Филозофија
Коментари
4304 речи, ~20 минута читања

0%

О аутору

Мина Китић, Анђела Максимовић и Петар Стевановић Мина Китић је матуранткиња Економске школе у Нишу; Анђела Максимовић је матуранткиња гимназије "Светозар Марковић" у Јагодини; Петар Стевановић је матурант гимназије "Светозар Марковић" у Сурдулици
Anarchy in Gotham / Алекса Скочајић

Рад Мине Китић на сажет и ефектан начин истиче аспекте филма који се тичу одговорности целог друштва за психички и морални слом који преживљава главни јунак, скрећући нам притом пажњу на крхкост индивидуалне врлине, и њену зависност од повољних друштвених и политичких услова.

Рад Анђеле Максимовић, такође се бави темом утицаја друштва на појединца, али истовремено проналази и одговарајуће филозофске референце за проблеме које препознаје у филму, уводећи тако Филипсовог „Џокера“ у дијалог са филозофима попут Карла Маркса и Жан-Пол Сартра.

У свом раду, Петар Стевановић износи смелу тезу да је делање Артура Флека, насупрот многим популарним тумачењима овог лика, заправо примарно политички мотивисано. Петар доследно брани ову тезу, поткрепљујући је оригиналним тумачењима кључних сцена из филма. Посебан квалитет рада чини и то што он реферира на текстове из предложене литературе, не либећи се да са њима уђе у аргументовану дебату.

(Из образложења комисије)

***

МИНА КИТИЋ (3. награда):

 

Филм Тода Филипса, Џокер, је један од филмова који ће бити упамћен у историји филма због дебата које је изазвао. Своје мишљење давали су професионални  филозофи, психолози, критичари, редитељи, а сигурна сам да , свака особа која је одвојила времена да овај филм макар једном погледа, није била без коментара. Филм се људима или изузетно свидео и био је хваљен из сваког аспекта, или је био потпуно омражен. А мени? Погледала сам га више пута, прочитала бројне критике, слушала дебате, али и даље не могу да се одлучим са којим мишљењем и ставом се у потпуности слажем.

Свидео се нама овај филм или не, Џокерова прича је феномен који никога не оставља равнодушним. Моје мишљење је да, баш због емоција које филм изазива, имамо потребу да сваки угао приче сагледамо много дубље и темељније. Питање које ми се стално вртело по глави било је: „Артур Флек, зликовац или жртва?“. Ово је тема која се може сагледати са разноврсних становишта, али можда најбитнија ствар је што се огроман број гледалаца пронашао у том лику и саосећао са њим. Одређене сцене и услови његовог живота изазивали су емпатију и разумевање за  његова дела, али проблем који  мене изнова и изнова интригира  јесте  да ли животна ситуација, ма колико год тешка, може оправдати нечије поступке?

Одбачен од друштва због класне разлике и свог поремећаја неконтролисамог смеха, Артур очајнички жели да живи нормални живот као и сви други. Ради као кловн, на послу где га колеге и људи свакодневно злостављају, што можемо видети на почетку филма када га је група младића истукла без разлога. Насупрот томе, он има амбицију да постане успешан комичар, кроз цео филм записује своје шале и идеје у једну свеску, али, нажалост, околина никада те шале није гледала на комичан начин. Живи са мајком и издржава је, док она има дубоку опсесију везану за Томаса  Вејна, политичара и богаташа за кога је пре радила. У исто време док Флек у својој глави покушава разлучити  стварност од сопствених илузија, у његовом граду одвијају се велике промене и стигматизација између богате и сиромашне класе. Иако очита класна диференцијација  погађа свакога, Флек није политички изјашњен нити га  то посебно занима.

Џокер се у филму сматра зликовцем, али да ли њега оправдавају фактори који су га у ту ситуацију довели? Губитак посла, пресек државног финансирања лекова, понашање његове мајке и издвајање из друштва, лагано га доводе до тачке пуцања. Мало по мало, Артур губи сву контролу и на сцену ступа Џокер. Једна од кључних околности била је ситуација везана за његову мајку. Она је болесна и њен син је приморан да, не само финансијски мора бити ту за њу, него јој мора посветити посебну врсту неге. Зависна од лекова, несвесна реалности, допушта да њена опсесија Вејном преузме њену свакодневицу. Многи би рекли да је неадекватна фигура мајке и вероватно главни фактор за начин живота који је Артур водио, али да ли је она заправо још само једна жртва система? И њена судбина проблематизује исто питање, да ли  социјални фактори и сурове околности живота могу да оправдају злодела и грешке које направимо због њих? Одузети некоме живот или га уништити је по сваком савременом схватању и закону аморално, али како применити то на људе чији су морални, интелектуални и емоционални компаси радикално различити од „нормативних“ на које смо навикли? За сваку индивидуу то је ствар субјективне етике. Моје мишљење је да обоје трпе огромне последице због макрорежима у коме живе, а никако не могу утицати на њега, али то подједнако не оправдава њихове поступке, што нас доводи до тога да и зликовац може бити жртва, али то не мења границе општег морала.

 Филип Зимбард  објашњава теоријом „палог анђела“ како нормални и добри људи под притиском и учинком „савршене олује“ могу бити способни да ураде огромна злодела. Граница између добра и зла је изузетно пропусна и готово је свако може прећи када је под притиском ситуационих сила. Можемо претпоставити да су људи, у већини случајева, морална бића. Али, замислимо да смо у ситуацији где се промене дешавају нагло и динамично, попут промена политичких режима у филму, и да нисмо у стању да као јединка реагујемо или променимо било шта. Упркос нашим моралима, способностима и вољи да желимо да урадимо боље, природа околности одређује исходе.

Џокер је само јединка чији је живот скренуо у лошем смеру, хтео он то или не. Питање је, да ли од њега, када се све узме у обзир, можемо очекивати било шта друго сем дате реакције пуцања под неиздрживим притиском. Иако је он за неке само још један супер- зликовац из стрипа, Џокера можемо посматрати као савршену матрицу жртве система и људске природе којој не можемо побећи, или је довека стабилизовати моралним наметањима.

Овој теорији подлаже и маса протестаната ниже класе који су Џокеров акт узели као савршену маскоту за приказ њиховог незадовољства и узор да то незадовољство прикажу вишој класи. У доба када је систем Готама био пред уништењем из дана у дан, убиство тројице белих богаташа у метроу под маском кловна схваћен је као револт изазван Вејновом политиком, иако то ни у једном тренутку није била Џокерова намера. Фасцинирајуће је како се акт који није имао везе са политиком,   нашао у право време као мотивација да људи своје протесте могу подићи на виши ниво, и одлазе огроман корак даље у уверењу да је то једини начин да се проблеми ове природе реше.

Овај филм навео ме је на дубље размишљање о томе да ли велике промене у друштву, а и индивидуалне, увек морају бити бурне. Класа сиромашних у Готаму цео живот је навикнута на репресију и стигматизацију и због тога  трпи огромне последице, док једног дана нису нашли наду у изузетно погрешном чину убиства и такав акт дао им је наду и храброст да се напокон побуне, на насилан и вандализијући начин. Пратећи масу, свака особа појединачно одлучила је да насиље решава насиљем. Иста ствар важи и за Артура, када више није могао да поднесе сваку врсту психичке и физичке туртуре коју је трпео од околине, одлучио је да то реши насилним понашањем.  Али оно што Џокера одваја од масе је,  што у тренутку одређеног чина, он не мисли на последице, или можда пак уопште на тежину истих. Током филма сам се више пута запитала колико је он заправо свестан својих поступака наког настанка Џокера и шта је заправо његов циљ.

Чари овог филма су што из сваке реченице и сцене можемо извући посебну поруку, и кроз сваки нови чин ствара се и нов угао гледања, а можемо исто тако рећи да само пратимо сумануте радње једне душевно болесне особе које у себи не садрже било какву тежину.Све је на нама.

Чињеница је да је ово једна прича која показује свевремене друштвене проблеме из угла оштећених. На прво гледање филм ми је изгледао недовршено, као да постоји недостатак сцена на крају и кључног завршетка. Сада ми је пак очигледно да је то још један начин да нас режисер и његово дело натера на продорније раслојавање свеукупних тематика поменутих током филма.И још једном се потврђује истина да су „радост уметници који свет стављају под питање“.

 

Ауторка: Мина Китић

Менторка: Дејана Пушкић

Економска школа, Ниш

 

***

 

АНЂЕЛА МАКСИМОВИЋ (2. награда):

 

Да је свет мање трагичан, да ли бисмо се смејали комедијама? Да смо емпатијом излазили на улице, да ли бисмо социопате затварали унутар четири зида? Филмско остварење Џокер Тода Филипса почиње разулареном сликом света који је у свеопштем хаосу егзистенције некод далеког града. Готам није измишљени простор где обитавају зликовци и хероји, Готам је свет у коме се будимо с маском, а лежемо голоруки и искасапљеног лица. У Готаму живимо и ми. Још је наш песник Миодраг Павловић дао апокалиптичну слику света у песмама Пробудим се и Реквијем која је добар пандан апокалиптичној слици света у Џокеру. У песми  Пробудим се падају зреле вишње у блато, запомажу рашчупане жене, вихор дави мртваце. У филму народ штрајкује, пацови харају градским улицама, а један човек бори се да свима њима влада. Песма Реквијем почиње стиховима Овога пута умро је неко близу. Та контрарност између речи неко, указујући нам на странца и близу, на неког из наше свакодневице, указује на отуђеност која влада светом. И сам Џокер ће у разговору са својим психологом рећи: Не слушате ме. Никада не слушате. Постављате исто питање сваки дан. Како Вам иде на послу, имате ли негативне мисли? Све што имам су негативне мисли, али Ви не слушате. Рекао сам да цели живот не знам да ли уопште постојим. Потеже се то питање постојаности у сопственом животу. Теорија француског филозофа Жана Пола Сартра заснива се на томе да егзистенција претходи есенцији. Човек своју улогу у животу проналази тек након извесног боравка у њему. Шта се дешава када човек попут Артура Флека не само да није остварио своју улогу, већ не зна ни да ли је икада постојао, како сам вели? У годинама је када је рано да од свог живота одустане, али и касно да смогне снаге да нешто започне. Тада у таквом човеку тиња тренутак који ће постати преседан, рођење социопате већ рођеног човека. Од малена смо учени, попут малог Артура, да се насмејемо и покажемо срећно лице. А онда се осмех из дана у дан све више редукује након истрпљених батина од младих деликвената, изричитих речи прекора од жене у градском превозу, подсмешљивих коментара колега са посла и сазнања да мајка о којој брине, осим што није била благонаклона према њему у раном детињству, чак и није његова биолошка мајка. Тада се у човеку попут Артура јавља жеља да свој осмех прошири на свом тужном лицу, исцртан крвљу његових мучитеља. У прилог невољама које следе доћиће и саопштење његовог психолога да је дошло до укидања социјалних служби које плаћају његову терапију и да ће даље морати да се сналази сам. Јасно је да актуелна власт, изолована у свом олигархијском комодитету вишехектарских вила и имања, не прави разлику између пацова који су се пренамножили градом и својих грађана који ће се пренамножити у демонстративним скупинама. Проблеми грађана нису случајеви за разрешавање оних на врху, бриге сиромашног становника нису море богатијих, несхваћеност комшије из старе зграде нису наишле на разумевање комшије из зграде поред. Тада осмех постаје закорела маска на лицу бедног човека капиталистичког режима.

Намеће се питање, колики је удео срединских фактора на Џокерово понашање? На основу вишеструких наилажења  на одбаченост и грубост, сложила бих се са давно изговореним речима Карла Маркса, као идеалним објашњењем. Маркс наводи: Не одређује свест људи њихово биће, већ обратно, њихово друштвено биће одређује њихову свест. У оскудном стану, Џокер машта о великој позорници. Ту настаје раскол између жеља и могућности и почињу да се свађају мисли са делањем. Кловну се своја улога огади сваки пут кад поред њега прође скоројевић опеглане кошуље и углађене фризуре. Јер баш ти такви чисти, пудером засути људи носе највише маски, али по џеповима, од које зазиру трагични кловнови комичног дана. И онда као пукотина која дуго тежи да прерасте немогућности у Џокеру настаде порив за убиством. Од прекорачења нужне одбране до убиства ради забаве било му је потребно прећи само пар степеника његовог предграђа и на сваком оставити неизбрисив траг отупелих корака, нерава на издисају и сахрањених емоција. Када безимено мноштво одбацује несхваћеног појединца он постаје проблем своја четири зида. Када га исто безимено мноштво прогласи херојем он постаје проблем четири зида сваког дома где се велича. Тако ће Џокер зграбити камеру након убиства свога идола у познатој ТВ емисији и заћи уживо у сваки дом док на улицама иконизују његов лик. Џокер у својој бележници пише како се нада да ће његова смрт имати више смисла од његовог живота. У тој жељи да се макар памти по смрти можемо повући паралелу са Камијевим Странцем где главни лик замишља своју смрт и долази до закључка да жели да га на дан његовог погубљења људи дочекују с повицима мржње. Потреба за афирмацијом о постигнутом јавља се код оба лика у тренуцима изолованости од подругљивог света. Необична је та појава да је то дубоко укорењена тежња која када се једном посади на тло потмулог ума неће бити искорењена до последњег трена постојања.

Да ли је човек оно у шта верује или није оно што не жели да постане? Артура је мајка називала срећом и прижељкивала му будућност човека који ће улепшавати животе другима у свету деспотизма и тираније где се човеку само трагедије нижу. Шта ако је то фундаментални основ несреће овог протагонисте?  Од најранијих дана он је сматрао да ће бити комичар заслужен за осмехе широких народних маса. Буђа реалности доноси му само ламент над тим мишљењем оног часа када је од људи добио само неодобравање. Тада другачије схвата њихову пажњу и своју улогу радикално мења, али идеологију не. Нису му дозволили да их насмеје, није им дозволио да остану равнодушни. Пажња, та реч због које све човекове бриге и небриге увиру и пониру једна у другу подстакнуте само другачијим интезитетом исте. Филмом се прожима утисак како човек човеку само пажњом може помоћи, а непажња је довољна да прогута оног човека који је пажњу искао као решење и избаци га као човека који ће пажњу видети као циљ који не оправдава средство.

На пољу зараде филм је прешао преко милијарду долара. Људи различито коментаришу овај феномен. Углавном је свет подељен на оне који победоносним тоном и са усхићењем причају о филму и на оне који говоре да филм није баш онакав каквим га овације описују, али када изађемо из биоскопа, угасимо телефоне. рачунаре или променимо тему, неминовност тренутка је да се баш тада под маском пролазника крије неки Џокер. Сартр је умео да каже Речи су напуњен пиштољ, што би значило да нико од нас не корачи ненаоружан. Треба имати на уму да су вишеструке могућности повређивања. Ако не умемо да рукујемо тим оружјем, не треба га подићи у ваздух сваки пут кад неко изиђе пред нас чуднијег одевања, незаузданог смеха, несхваћеног погледа. Ако пружимо руку, знаћемо бар да смо растерећени за један пуцањ мање. Зато треба бити пажљив с речима. Револвер никада неће бити одбрамбени механизам од чудног смеха и помућене свести, већ од дијагностификоване лудости коју намеће она злурада страна нашег битисања када нам дан прође брже него што смо успели да се позовемо на алтруизам, емпатију или можда само једно Добар дан.

 

Ауторка: Анђела Максимовић

Менторка: Данијела Андријевић

Гимназија "Светозар Марковић", Јагодина

 

***

 

ПЕТАР СТЕВАНОВИЋ (1. награда):

 

Џокер је револуционаран! Мислим на филм наравно, мада не искључујем ни могућност да је Артур Флек револуционар, али о томе ће више речи бити касније. Филм као такав је нешто сасвим ново у свету филмова о суперхеројима и њиховим заклетим непријатељима. Поклања нам много материјала за размишљање и оставља нас да постављамо себи милион питања, просто је невероватно да се ради о једном од суперхеројских филмова, који важе за ,, дечије'' или ,,штреберске''. Читава прича прожета је филозофијом, политиком, социологијом и психологијом и зато мислим да ће бити актуелна и у далекој будућности, а сигуран сам да ће ,, надживети'' ,, Мрачног витеза'' управо због комплексности главног лика и тема које ће увек бити актуелне. Како има много појединачних тема које су вредне анализирања и размишљања о њима немогуће их је све убухватити у овако кратком тексту, али сам одлучио да обрадим тему која обједињује све остале зато што је уједно и главни мотив филма: ,, Како је Артур Флек постао Џокер ?'' Ово питање је најсличније оном које је поставио Бенџамин Хејл (,,Како један зликовац дође у позицију да добије толику моћ, упркос томе што је ужасно лоша особа?''), али се разликује по томе што сам ја већу пажњу посветио потенцијалној политичкој позадини Артурових дела (или недела) и евидентним последицама тих дела у политици града Готам.

 Током читавог филма, покушавао сам да сагледам Артура из два угла- из угла обичног човека, који је све Артурове потезе види као случајну мешавину његовог лудила и лудила окружења, али и из угла његове замишљене опозиције, која сваки његов потез сматра добро промишљеним политичким деловањем. Сложићете се да су ово две крајности, али мислим да је за разумевање једног овако загонетног лика неопходно спојити неспојиво. Метаморфозу психичког болесника, Артура Флека,  у вођу кловновске банде и читавог града Готам, Џокера, обележили су одређени тренуци који се могу тумачити на више начина, што ми је и дало повод да на овај начин размишљам о филму.

Прва Артурова реплика, коју он изговара приликом посете свом лекару је можда и најзначајнија:

,,Јесам ли то само ја, или напољу постаје све луђе?''

Из овога видимо да је Артур свестан свог окружења. Зна да су пацови напали Готам, да многи радници штрајкују и да је читав његов свет у кризи. Међутим и он је у кризи јер се упорно бори са својом болешћу и као да жели да остане ван тога што се дешава у Готаму да би се изборио за нормалан живот. Довољан доказ за то је чињеница да Артур уопште иде на те терапије. Те промене у Готаму га, нажалост, неће заобићи јер ће због тих промена, касније, изгубити свог лекара и своје лекове што ће бити само један од окидача за све што ће настати касније, али овде видимо оно најбитније- да Артур није хтео да постане Џокер, чак се борио да живи нормалан живот упркос свим проблемима који га окружују.

Артур губи посао. Посао који је био прилично лош. На том послу су га исмевали, тукли, понижавали, али га је Артур ипак волео. Волео је тај посао јер му је давао наду да ће можда ипак моћи да живи нормално и конвенционално. А посао губи због колеге, кловна Рендала, човека који се представља као његов пријатељ. Истог дана дешава се сцена у метроу. Артур који се дави у проблемима и недаћама наилази на тројицу младића, њихово понашање у метроу ће бити кап која прелива Артурову чашу и тог дана он први пут убија- тог дана у њему је рођен Џокер.

Затим губи и своју терапију као и лекове, губи своју прошлост сазнајући да је можда син Томаса Вејна и не остаје му ништа друго него да се окрене ономе што је упорно избегавао- злочину.

У међувремену, Артур на телевизији види да је његово недело из метроа постало главна тема свих вести. Људи незадовољни животом у Готаму су у његовом потезу, до ког је довео низ несрећних околности, видели поруку и позив на насиље и акцију. Сматрали су да је Артур најнезадовољнији грађанин Готама и да због тога он треба да их води у борбу против богатих. Артур у свему овоме види нешто што је одувек желео, али нешто што никада није имао- популарност и моћ. Одувек је желео да постане познати комичар, да му гомила људи кличе, желео је да буде као његов идол- Мареј Френклин. Сада је коначно добио то што је желео, али не својим шалама већ убиствима.

Његову умишљену популарност поткрепљује још једна пука случајност- Мареј Френклин убацује његов видео у своју емисију.  Артур је сада сигуран да је звезда, али сада није сигуран да ли је звезда због тога што је духовит или због тога што је убица. У исто време протести кловнова ескалирају и постају све масовнији. Веома је интересантан транспарент који се може видети у једном тренутку у групи кловнова која се окупља испред биоскопа. На транспаренту пише ,, Кловн за градоначелника''. Ово је још један доказ да незадовољни народ није у кловну убици из метроа видео само симбол свог покрета, већ и свог вођу. Наравно да је Артур свестан тога и да је немогуће да му такве мисли не пролазе кроз главу у том тренутку, када је он најпознатији кловн у Готаму.

Мареј Френклин га позива у емисију. Да ли ће се у емисији појавити Артур или Џокер? У Артуру још увек постоји жеља да се  свету представи као комичар и нормалан човек. Артур прима нове ударце када сазна да је његова мајка дозволила другим људима да га малтретирају, али има и кризу идентитета јер не зна да ли је усвојен и ко му је уопште отац. Поново убија, овог пута своју мајку која је имала огромну улогу у формирању друштвеног монструма какав је сада, а чега је он свестан после много година.

У његовим припремама за емисију видимо праву борбу између Артура и Џокера. Повремено смишља шале које би причао и како би требао да уђе у студио, а повремено вади пиштољ. Сцена у којој Артур фарба косу у зелено и шминка се као кловн нам доноси коначан одговор- у емисији ће се појавити Џокер. Овде долазимо до приче о политичкој активности Џокера. Зашто се фарба баш тако? Фарба и шминка идентични су као на маскама које носе припадници кловновског покрета. Да ли би ово могло да значи да је Џокер већ тада испланирао да се у емисији појави као убица из метроа и вођа целокупног покрета кловнова у Готаму?

Зашто Артур не убија Гарија, кловна патуљка? Ово је, по мом мишљењу, последњи пут да у филму видимо Артура. Ово је последњи траг присуства Артура  у свом телу, све после тога припада Џокеру и његовом разврату. Видели смо да је Артура већ ,, запосео'' Џокер, али ја ово видим као Артуров последњи трзај доброте- он одлучује да поштеди јединог човека који је био добар према њему.

Теорију да је Џокер сада потпуни господар над Артуром потврђује и сцена у којој Артур моли Мареја да га представи као Џокера. Такође каже да није политички активан. Ово може да буде аргумент у корист Артура Флека, али гледано кроз призму политичке параноје, ово можемо да схватимо и као лаж како би га Мареј ипак пустио у програм и како би Џокер могао да спроведе свој план до краја. Он излази на сцену, његов излазак је театралан и ни по чему не подсећа на излазак који је Артур вежбао. Из овога видимо да је сада Џокер спремио нешто сасвим ново. Признаје да је убио тројицу младића у метроу и његов говор који томе следи је по мени кључан за његову каснију политичку активност:

,,Нико не мисли о томе како је другом човеку. Мислиш да се неко попут Томаса Вејна икад запита како је мени?''

Овај говор из једног угла можемо да тумачимо као његов лични утисак који је на њега оставио његов потенцијални отац Томас Вејн, што је несумњиво, али Џокера сада можемо да посматрамо и као вештог политичара који на овај начин купује хиљаде људи у Готаму који деле ово мишљење и већ га сматрају за њиховог вођу.

Што се тиче реченице која треба да представља врхунац филма:

,,Шта добијеш када спојиш менталног болесника са друштвом које га напусти и третира као смеће? Рећи ћу ти шта добијеш. Добијеш оно што заслужујеш.''

Мет Строл сматра да је ово најгора реченица у филму и да је у фаталном несагласју са гласом овог лика. Морам да признам да сам се на прву лопту сложио са њим, али што сам дуже размишљао схватио сам да је заправо савршена за овај моменат. На почетку ми је деловала превише индивидуалистички, али сам ипак дошао до закључка да је овде Џокер на тренутак зажалио због свега и да му је сан о нормалном животу уништен управо због његове болести, али и због друштва које га је одбацило и то је заправо прича свих незадовољних становника Готама. Зато ћемо у једној од последњих сцена, када један кловн убије Томаса Вејна и његову супругу, поново чути други део ове реченице :,, Добијеш оно што заслужујеш.'' Поново видимо како је Џокер утицао на становнике Готама и зато чак и ову реченицу, која делује као плод Џокерових емоција, можемо да схватимо као изјаву са политичком позадином и циљем.

            Сцена у којој је Џокер у полицијском аутомобилу нам пружа прилику за сјајну паралелу са Артуром Флеком са почетка филма. Готам који полако пропада је на почетку филма за Артура Флека ,,лудило'', а Готам који гори на крају филма је за Џокера ,, предиван''. Артур Флек није остварио своју жељу- да живи нормалним животом. Међутим, прилагодио се свему на шта је наишао и , комбинацијом среће, лудила и случајности, од живота са мајком и свакодневних понижавања дошао је до места обожаваног вође града Готам и господара лудила и хаоса.

            Не можемо да тврдимо да је Артур Флек од почетка имао план како да постане вођа Готама, али исто тако не можемо ни да тврдимо да је Артур Флек сасвим случајно дошао до те позиције. Његов долазак на чело разуларене банде огорчених људи у Готаму је много више од случајности. Можда је био најлуђи међу лудима, али је његов долазак на чело Готама заправо једини начин на који је могуће постати владар у анархији, цео његов живот је био управо то- анархија.

 

Аутор: Петар Стевановић

Менторка: Лела Петров

Гимназија "Светозар Марковић", Сурдулица

 

 

 

 

 

 

ФИЛОЗОФИЈА , филм , ЏОКЕР , ЕСЕЈ ,

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.


Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.


600/600