Чини ли ти се, драги саговорниче, да превише људи жели, и то свесно, да прати нечији образац? Под тим мислим на неку туђу линију живота. Та реч „образац“ можда ти чудно звучи, ако верујеш у случај... С друге стране, веома ти је разумљива ако гледаш на, дозволи ми – све Ово, као на мистични формулар без икакве интерпункцијске грешке, који попуњаваш постепено, и са уживањем и са мучнином. А свака глава ће га попунити друкчије, зар не? Једино тако ми изгледа логично. Мислиш ли да неко може – успешно – да препише од другога, ако се ти разнородни подаци не поклапају са његовом личном картом?
И тако, примећујем, људи ходају и упоређују се са пролазницима, пријатељима. Баш као Вертхајмер из Губитника од Томаса Бернхарда. Иначе пијаниста. Видиш, он се ту укопао. Како? Тако што је имао за пријатеља врсног пијанисту Глена Гулда, обојица у својим двадесетим. Глена Гулда, додуше, није нико могао да има, али Вертхајмер је гајио страхопоштовање према његовој генијалности, завидност која је временом опасно расла, увидео је апсолутну недодирљивост такве божанске и махните појаве. Он је са својим другим пријатељом, приповедачем, устукнуо. Обојица зато што нису могли да буду као Глен Гулд, што нису постигли ту „чудовишност“ свирања на клавиру, иако су били једни од најбољих студентата на Моцартеуму. Уместо да убијају бојажљивост и да нападају дан, они су одустали од свог позива и разделили своје клавире.
Разумем донекле, Гулд је био, што се каже, особењак, неко ко се при свирању клатио у круг и манијачки певао, уз то на својој наслоњачи са срезаним ногарима коју је носио са собом где год би кренуо... И док га гледаш док свира оне Бахове „Голдберг варијације“, видиш га омађијаног, као машину савршено прецизних покрета и као душу у трансу. Тој композицији је дао чари, луцидности и славе више него што је Бах и замислити могао. И као човек који је носом готово додиривао дирке, целом стражњицом окупирао своју наслоњачу, погрбљено (и погибељно) насрћући на дирке, тиме је постајао једно са клавиром, боље рећи, користио је клавир као неку виљушку.
Но ипак, страшно је и тужно знати да је Вертхајмер дигао руку на себе зато што је све своје време следио туђе примере, и јер је завидео Гулду и мрзео га, зато што је он сȃм био дубоко и неповратно незадовољан својим карактером...жељом и немогућношћу да буде неко други. Бернхард њега назива човеком из ћорсокака, оним ко упада из једног у други ћорсокак, трудећи се да свом снагом повлачи друге у дубину, макар то био и његов најближи род.
И зашто не повући неку аналогију одатле? Сви ти људи који управљају животима својих потомака на основи материјалних доходака, не схватајући да свака јединка има свој животни пут и да ће јој тако лакше ићи. Да имају слободу да сами изаберу, и да истрају у томе и буду подржани. Јер, чини ми се, бити добар и поштен је главни критеријум. Слажеш ли се?
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
