Почетак приче о двоглавим орловима код Срба у средњем веку, почиње са одговором на два уводна питања. Прво, порекло грба, односно појава грбова, њихов развој и прва појава код Срба и друо и кратак историјат двоглвих орлова као мотива пре него што ће се појавити код Срба.
Грбови, у оном смислу којем ми данас говоримо о њима и у оном смислу шта ми под тим појмом подразумевамо данас, настали су у крајем ХI века. Настали су у време првог крсташког рата покренутог 1096. године, за ослобођење Христовог гроба и хришћанских светих места, односно места где је своје земаљске дане провео Исус Христос.. Разлог за појаву грбова је био практичне природе. С обзиром да су крсташи припадали различитим народима, који су говорили различитим језицима, било је тешко разликовати у току борбе које су савезници, а ко противници. Због тога су почели да се носе грбови на штитовима, како би били довољно уочљиви да се зна којем су владару били потчињени и са ким треба, а са ким не треба да се боре. Њих су потом крсташи донели у Европу носећи своје грбове на штитовима. У немачком, француском и енглеском језику појмови за грб значе оружје, док у руском, чешком, српском и неким другим језицима имају корен у немачком – појму ербе и значе наследити.
Временом постају трајни симболи њихових власника и њихових потомака. До почетка ХIII века право на поседовсање грба имали су владари и властела, а од тада и градови, трговишта, општине, црквене организације, црквена лица, а од краја ХIII века грађани и удружења, универзитети и сл. Настанком и развојем грбова, настаје и наука која се бави њима - хералдике, настају и развијају се хералдичка правила. У почетку он се састаојао само од штита, да би му се касније додали, шлем са накит и плашт.
Сваки грб мора бити јединствен и не могу постојати два иста грба, па се два слична морају разликовати бар у неком детаљима. Друго, не може нико имати више од једног грба у употреби.
У хералдици се користе само четири боје: црвена, плава, црна и зелена. Белу боју представља сребро, а жуту злато. Обе се сматрају металним бојама и не иду једна преко друге тј. једна до друге.
Византија није имала грбове и Срби с обзиром да су се развијали под културним и сваким другим утицвајем њеним, нису имали грбове се до пред крај средњег века. Први српски владар који има грб је деспот Стефан Лазаревић и добиће онда када буде признао врховну власт Угарске и постао њен вазал. Тај грб ће бити двоглави сребрни орлови.
Орао као симбол, среће се у разним традицијама, на свим мердијанима, различитим кроз време и простор. Тако нпр. може се наћи као симбол у ацтечкој, аустралијској (абориџинској), будистичкој, египатској, сумерској, јеврејској, келтској, и другим традицијама. Управо нас то упућујуе на закључак да орао као симбол део је људске архетипске свести. Архетипску свест је одредио, и описао још Карл Густав Јунг.
Могуће је запазити неке опште црте орла као архетипског симбола. Орао у различитим традицијама има иста значења представља сунце, симбол је богова неба, представља духовни принцип, узлетање, узрастање, надахнуће, али и ослобађање од ропства, слободу, победу. Један је су од најчешћих симбола владарског достојанства без обзира на време и простор. Двоглави орлови су атрибут близаначких богова и представљају свезнање или двогубу моћ. Вишеглавост је увек знак да то биће, зна све, прошлост, садашњост, будућност, види све, шта се догађа на истоку, западу, северу и југу.
Најстарија представа двоглавих орлова је у Сумеру и сматрана је националним симболом свих Сумераца. Затим се јављаче се и код Хетита, Египћана, Ирану, Туркменистану и других народа током векова.
У хришћанској традицији, орао се сматра и симболом Христа, а у ширем смислу праведника, односно хришћанских врлина вере, срчаности и великодушности. Такође, орао представља симбол Светог јеванђелисте Јована.
Мотив орла је у српску средину доспео је под утицајем Византије. Наиме, средином Х века, пишући Спису о церемонијама цар Константин VII Порфирогенит у писао о појављивању мотива двоглавог орла на тканинама. Према његовим записима, између осталог и двоглавим орловима, били су украшени царски трон, одежде царских достојанственика и истакнутих генерала. Временом биће извожене и на запад, а овакве тканине могли су да приуште само највиши византијски великодостојници, као што су деспоти и севастократори.
У доба владавине династије Комнина двоглави орао се све чешће среће као симбол. Двоглавост указује на превласт царства над истоком и западом. Тако нпр. анонимни византијски писац је, објашњавајући значење двоглавих орлова на, од бисера украшеној црвеној обући цара Манојла I Комнина (1118-1180), објаснио да они симболишу цареву чистоту попут бисера и његове високе домете као орла.
Први приказ двоглавог орла код Срба налази се на ктиторској композицији хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, а потиче из друге половине XII века. Кнез Мирослав је представљен иначе како држи модел своје задужбине у руци, у широком црвеном огртачу који је орнаментисан златним двоглавим орловима, између чијих глава се налази тролист, а уоквирени су златним круговима - коластим аздијама. Појам коласта аздија (гр. hasdion, српскосл. hazdei) означава одежду декорисану круговима (колима) у које су уписивани (везени, осликани) различити мотиви, па и мотив двоглавог орла. Приказ двоглавих орлова подсећа на симболично тумачење овог мотива у византијској традицији. Сматра се да једна глава представља цара, друга патријарха, а тролист између глава Свето Тројство, односно цара и патријарха на литургији у цркви. И то је један од јасних показатељ византијског утицаја. Реп је у облику крина који је симбол Богородице.
Почетком XIII века мотив двоглавог орла у Рашкој се јавља у Жичи, Милешеви и Студеници, у Радослављевој припрати.
У Жичи су осликане 20-их година XIII века, најкасније до 1228. године, краљ Стефан Првовенчани и његов његов најстарији син и наследник Радослав. На источном зиду куле, до врата која воде у припрату, приказан је краљ Стефан, са десне стране, а његов син Радослав, са леве стране. Они су огрнути црвеним хламидама које су украшене златним двоглавим орловима уписаним у златне кругове, чији међупростор попуњавају бисери. Византијска цивилизација је црвену боју сматрала извором царске власти, божанског порекла и достојанства.
У Жичи се налазе и црвени двоглави орлови који се датују у време првобитног живописања цркве у XIII веку и налазе на се одежи Свети Ђорђе, који је представљен, огрнут белом хламидом на којој су црвени двоглави орлови у црвеним круговима Други пут црвени орлови се налазе на луку покривеном тракама беле боје, на којој се смењују се у правилним размацима зелени крстови и црвени кругови. Унутар сваког црвеног круга смењују се у средини мотив црвеног крста и црвеног двоглавог орла. Двоглави орлови имају јасан црвени прстен око врата. Ово су јединствени примери са приказима црвених орлова на одежди светитеља и на украсној траци. Разлика у боји, црвеној уместо у златној сигурно није случајна.
У Жичи су се, осим на фрескопису, двоглави орлови налазили и на полијелеју. Полијелеј је велики свећњак кружног облика и налази се испред централног дела олтара где виси. Од полијелеја из XIII века сачуван је само један медаљон са представом двоглавог орла. Ово није једина представа двоглавих орлова на полијелеју. Срећемо је и у XIV веку у Марковом манастиру код Скопља и у Дечанима.
Златни двоглави орлови у коластим аздијама сачувани су и у Милешеви. Део су декорације на одеждама чланова владарске породице који су насликани на северном зиду припрате. Ова композиција је настала између 1222. и 1228. године. Двоглави орлови се налазе на црвеним хламидама Владислава, који је представљен као принц и ктитор, његовог брата и наследника престола Радослава и краља Стефана Првовенчаног. Двоглави орлови су златни, са златним концентричним круговима око њих. Поред лика Стефана Првовенчаног на поменутој фресци забележена је његова титула севастократора. Како је већ наведено, двоглави орао представља симбол на одећи севастократора, те овај мотив стоји у вези са поменутом титулом.
У Студеници у Радослављевој припрати, саграђене и осликане 30-их година XIII века, најкасније до 1234. године у сваком случају након сликања Жиче и Милешеве. Мотив коласте аздије јавља се само на одежди владара, краља Радослава и његове супруге Ане, чији је отац био епирски деспот Теодор I Анђео (1215-1230).
Да ли су они имали права да носе златене коласте аздије на црвеној подлози. Стефану Првовенчаном жена је била кћи цара Алексија Анђела византијског цара од 1295 – 1301. године, који је свом зету дао титулу севастократора, је имао право на њих, као и краљица Ана Ане, чији је отац био епирски деспот Теодор I Анђео (1215-1230).
Радослав је био зет еписког деспота, али није добио никакву титулу од таста, а титула севастократора није наследна тако да Радослав и Владислав нису могли наследити да би имали права на златне коласте аздије, на црвеној подлози.
Али ... појава двоглавих орлова у Жичи, Милешеви и Радослављевој припрати, у време када нема јединственог Византијског царства сведочи о јаком културолошком утицају Византије на Србе који није могао бити прекинут ни крсташким освајањем.
Ипак, двоглави орлови ће се сачувати као симбол. Тако нпр. на Иловичком препису Законоправила Св. Саве, из 1262. године, на корицама се кружно распоређено налазе шест двоглавих орлова, а у средини седми.
Након Милешеве, у XIII веку више нема приказа мотива двоглавог орла на фрескама. Као мотив на тканини јавља се једино једноглави орао у кругу начињеном од бисера на портету само кнеза Стефана у Морачи. Она је живописана, вероватно 60-их година XIII века.
Тек женидбом краљ Милутина са Симонидом долази поново до употребе двоглавих орлова код Срба.
Као што знамо коласта аздија је била на црвеном брокату извезена златом. То је међутим, од 1282. године као своје знамење почела да користи Византија. Која је обновљена, подсетимо се 1261. године.
У Хиландару је приказан цар Андроник II са српским краљем Милутином. Цар стоји на јастуку црвене боје на коме се налазе златни орлови, а та фреска је узор и за друге приказе портрета владара у задужбинама краља Милутина (Ћоровић – Љубинковић 1975: 179).
Краљ Милутин много чешће користио двоглаве орлове него сви његови претходници, заједно.
Двоглавог орла користио као декоративни елеменат и то у цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, Богородице Љевишке у Призрену и Светог Спаса у Жичи, коју је обновио и у Старом Нагоричану.
У цркви Богородице Љевишке, задужбини краља Милутина поново се сликају коласте аздије на оделима. Краљ Милутина је приказан са коластом аздијом и златним двоглавим орловима. Краљ Стефан Првовенчани има златне двоглаве орлове, као световни владар, али има зелену аздију, што указује на боју духовности јер је он и светитељ. Цариградски цар је користио црвену боју док је патријарх користио зелену, па у томе и треба тражити објашњење те фреске. На зидовима цркве су осликани црвени двоглави орлови као симбол Христа Сведржитеља (Миловановић 2013: 200, 206). У овој цркви је и прво осликавање женских светитеља у Србији, Свете Варваре нарочито значајна јер је приказана у црвеној коластој аздији са златним орловима. Орлови се виде са сваке стране по пола и са једном главом, из чега проистиче да је она имала на себе двоглаве орлове. Фреска потиче из периода 1308 – 1314. године.
Двоглави орлови почињу да се јављају и на другим предметима. Нпр. на прстену краљице Теодоре, мајке цара Душана. Затим, на амвону у манастиру Бањи код Прибоја, познатом и као Св. Николе у Дабру, који је обновио Стефан Дечански. Двоглавих орлова има и на дечанској каменој пластици.
Највећи број представа двоглавог орла је из доба владавине Стефана Душана.
У Душаново време двоглави златни орао се користи као царски амблем али који је више карактеристичан за цареву околину него за самога цара. На основу Псеудо-Кодина и његовог дела Трактат о службама из ХIV века сазнајемо да су златни или црвени двоглави орлови представљали и симбол деспота, севастократора и кесара. Златни двоглавио орао на црвеном пољу, се налази на застави Трапезунтског царства.
Прво што сматрамо да треба нагласити је да је каталонски картограф Дулсерти или Дулчерти 1339. године, како га ко чита, приказујући српску заставу, поред престонице Скупија тј. Скопља, слика двоглавог црвеног орла, на белој подлози. То показује да је он сматрао њега грбом Србије.
У Леснову, задужбини деспота Јована Оливера, он и његова супруга Марије Палеолог, имају одела украшене златним двоглавим орловима на црвеној подлози. На ланцу великог полијелеја на монограму деспота Оливера такође се налази двоглави орао. Други пут у цркви Свете Софије у Охриду у њеној капели Св. Јована налази се опет деспот са женом Маријом и на оделима су двоглави орлови. Двоглави орлови се јављају и на његовом новцу. У манастиру Леснову златни двоглави орлови без круга налазе на на одежди Света царица Јелена, мајка цара Константина. (Соловјев 2014: 71).
Цар Урош не користи двоглаве орлове али их користе Мрњавчевићи. У Марковом манастиру у Скопљу, коју је подигао краљ Вукашин са синовима налази се плоча испред олтара са двоглавим орловима између два лава. Коласта аздија се налази на полијелеју с монограмом краља Вукашина.
Сем њега и други великаши носе двоглаве орлове нпр. ћесар Гргур Бранковић, средњи син севастократора Бранка Младеновића, на фресци из 1361. у храму Св. Богородице. Остоја Рајаковић, рођак и вазал Мрњавчевића, у својој задужбини посвећеној Богородици, на обали Охрида, на одежди такође има двоглаве орлове. (Натпис на његовом гробу гласи:„Престави се раб божии Остоја Рајаковић, погуслом Угарчик и суродник кралиа Марка, зет жупана Ропе, лето 1379, ме-сеца октомвриа и...“) Затим ћесар Новак, који је имао поседе у области Преспанског језера. Његова задужбина специфична јер је пећина - црква Богородице (Богородица Елеуса) на острву Мали град на Преспанском језеру, где постоје фреске и грчки натписи који сведоче о његовој породици (кћерки Марији и сину) из вероватно 1369. године. На фресци он има зелено одело, а његова жена, гркиња Кали, пурпурно, а обадвоје имају на оделу.двоглаве орлове.
Кнез Лазар је у Раваници потретисан са црвеним оделом, на којем се налазе златни двоглави орлови у златним круговима. Слична је и представа његове жене Милице у манастиру Љубостињи. Двоглаве орлове је дао да се ураде и на каменој пластици на спољном зиду манастира Хиландара и изнад јужне порте цркве Лазарице у Крушевцу. На крају али не и најмање значјано су двоглави орлови на полијелеју из 1397. године коласте аздије наизменично са огњилима.
Делимично је сачуван двоглави орао као украс у задужбини браће Мусића, у Новој Павлици (Миловановић 2013: 328).
Босански краљ Дабиша на печату који се налази на повељи од 25. априла 1395. године. Са једне стране је краљ на коњу у витешкој опреми. С друге стране печата краљ се налази на престолу, окружен са 4 анђела који држе његове грбове. Са десне стране два анђела држе грб Котроманића, док са леве стране два анђела држе двоглавог орла на штиту.
Сматра се да је овај печат краљ Дабише прерађен печат краља Твртка. То би значило да је онда и Твртко користио двоглаве орлове на свом печату, односно да је краљ Твртко на прво место стављао Рашку, па тек онда Босну.
Мотиви двоглавих орлова срећу се прстењу, чашама, разним црквеним украсима (Ћоровић – Љубинковић 1975: 179), која представља наставак декоративне традиције украшавања манастира Студенице.
Хералдичка обележја у којима је двоглави орао грб српске земље поуздано се јављају у доба деспота Стефана Лазаревића. Угарско вазалство, од 1404. године, обавезало га је да и он као и сво племство у угарској има – добије свој грб. Најбоље очувани приказ како је изгледала његова коласта аздија, златни орлови у златном кругу, види се на фресци у Манасији ту се и његово одело које иде до коже и плаш, рукави имају на себи златне орлове.
Урлих Рихентал, хералд, описао је грб деспота Стефана, на сабору у Бадену 1415. године. Штит је црвене боје, двоглави орао је златне боје и у оба кљуна држи по рог (Соловјев 2014: 75).
Печат који деспот Стефан Лазаревић користи након сукоба са својим братом Вуком, садржи штит, кацигу, рогове и двоглавог орла. Печат је сачуван на његовим повељама лаври Светог Атанасија 1407. и 1427. године.
Он је насликан са златним двоглавим орловима у златном кругу, на црвеној подлози и у Љубостињи. Међутим, његов брат Вук нема на одећи двоглаве орлове, зато што то није његов грб. Дакле, ово је још један доказ да двоглави орлови постају тек грб деспота Стефана Лазаревића.
Литература:
Badurina, A. Orao, u Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, priredio Badurina, A. (1979), Zagreb: Liber: Kršćanska sadašnjost: Institut za povijest umjetnosti.
Djurić, V. J. La royauté et le sacеrdoce dans la décoration de Žiča, у: Манастир Жича. Зборник радова, приредио Суботић, Г. (2000), Краљево: Народни музеј Краљево, Завод за заштиту споменика културе Краљево.
Solovjev, A. (1935) Les Emblèmes héraldiques de Byzance et les Slaves.
Војводић, Д. Портрети првих ктитора у приземљу жичке куле, у: Ниш и Византија, Зборник радова X, приредио Ракоција, М. (2012), Ниш.
Ђекић, Ђ. (2015)) Двоглави орлови у средњовековној Србији - од симбола до грба, Наука и савремени универзитет 4, начни скуп са међународним учешћем 14. и 15. новембра 2014, Ниш, 67 - 79.
Ђурић, В. Ј. (1992) Српска династија и Византија на фрескама у манастиру Милешеви, Зограф бр. 22, Београд: Институт за историју уметности.
Ковачевић, Ј. (1953) Средњовековна ношња балканских Словена. Студија из историје средњовековне културе Балкана, Београд: САНУ.
Миловановић, Д. (2013) Освежавање меморије, Орнаменти српских средњовековних фресака, Београд: Музеј примењене уметности.
Петковић, С. (1986) Морача, Београд: Српска књижевна задруга, Просвета.
Петковић, С. Настанак Милешеве, у: Милешева у историји српског народа, приредио Ђурић, В. Ј. (1987), Београд: САНУ.
Петровић, М. (1991). Законоправило или Номоканон Светога Саве, Иловички препис 1262. година, приредио и прилоге написао Миодраг. М. Петровић, Горњи Милановац: Дечије новине.
Радојчић, С. (1996) Портрети српских владара у средњем веку, друго издање, Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
Соловјев, А. (2014) Историја српског грба, Београд: Catena Mundi.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.