Јован Ђорђевић
Приповедачев глас под крошњама дивљих кестенова
(о приповедачу у приповеци „Улица дивљих кестенова” Данила Киша)
Приповетка „Улица дивљих кестенова” једна је од прича из збирке Рани јади српског писца јеврејског порекла Данила Киша. Збирка је први пут објављена 1970. године, а приче унутар ње тичу се одрастања и сазревања дечака, а тако и главног лика, Андреаса Сама. Ово дело је носилац „Андрићеве наградеˮ.
1. Анализа приповедача
Наратор у приповеци „Улица дивљих кестенова” јесте Андреас Сам, осмогодишњи дечак (али и одрасли младић) који тражи улицу и кућу у којој је са својом породицом живео пре рата. У овом случају, наратор је и главни лик у причи, па је тако он аутодијегетички приповедач.
Током целе приповетке заступљен је редуковани дијалог, где су видљиве реплике само главног лика (приповедача), али се и тај начин приповедања неретко претапа у унутрашњи монолог у коме се налазе и филозофски коментари. Реплике других ликова (који су ословљавани са „госпођо”, „господине” или „господо”, без номинализације) можемо само наслућивати и ослонити се на истинитост речи Андреаса Сама који често понавља реплике својих саговорника. Тако, даље можемо испитивати валидност написаног, тј. речи нашег протагонисте, које на тренутке наратор демантује својим коментарима у репликама.
Свака „изговорена” реч упућује читаоца, али и наратере, да је приповедач строго субјективан (код приповедања се готово свуда јавља доживљајно ја) јер наратор говори о личним успоменама.
Приповедач је драматизован јер је такође и учесник минималне радње у причи, а путем дијалога се може извршити његова карактеризација.
Поред минималне радње која није конкретно представљена нарацијом (наслућује се да јунак приче иде од једног човека до другог како би пронашао улицу и кућу где је живео пре рата), јавља се и проблематика веродостојности сећања главног лика у која ни он сам није потпуно сигуран. Друга страна тога јесте да је приповедач искрен по том питању, па се, уз ја-форму, на тај начин само више приближава читаоцу, као и наратерима.
2. Приповедање
Приповедање је највише заступљено кроз реплике протагонисте и наратора Андреаса Сама. Према томе, приповедање је субјективно из разлога што се приповедач ослања на своје знање (конкретније: сећање), па се тако, даље, може закључити да је приповедање фокализовано. Поред тога, може се навести и постојање паралипсе – приповедач даје мањак информација у објективном смислу, али и потпун обим информација из свог ума, тј. сећања.
Приповеда се неименованим наратерима, у неким случајевима и читаоцима, али појмови наратер и читалац не треба схватати као синониме.
О таквом начину и облицима приповедања, као и о функцији, биће речи у следећем делу рада.
3. Облици приповедања
У причи „Улица дивљих кестенова” доминира дијалог, и то редукованог типа, који се на тренутке претапа у унутрашњи монолог главног лика, Андреаса Сама. Дијалог који је присутан у целој причи није уобичајен јер реплике саговорника не постоје, већ се ти одговори наслућују уз помоћ даљих реплика првог лица. Свака реплика је у континуитету без графичког обележавања (речи се не обележавају правописним и интерпункцијским знацима), континуитет се нарушава у почецима нових пасуса где се може претпоставити да је друго лице у дијалогу замењено. Редукованим дијалогом и почиње прича:
„Господине, да ли бисте знали да ми кажете где се налази Улица дивљих кестенова? Не сећате се? А мора да је негде овде, имена се више и не сећам. Али знам поуздано да је негде овде. Шта кажете, нема овде нигде улице с дрворедом кестенова? А ја знам, господине, да она ту мора да постоји, немогуће је да успомене толико варају.”
У таквом дијалогу, пишчеве речи се не проналазе, осим у изузетним случајевима када наратор у причи говори у трећем лицу, из перспективе приповедног, зрелијег ја, којим се обраћа дечаку из Бемове улице:
„Извините, рече сасвим обичним гласом, да ли ту станује Андреас Сам? Не, не, рече жена, зар не умете да читате?”
У овом примеру се јавља приповедач у трећем лицу који је само посматрач и који извештава. Као и овде где је заступљена нарација као облик приповедања:
„Онда он приђе једним вратима, и притисну звонце.”
Приповедач тада о Андреасу говори у трећем лицу. Поред приповедања, јављају се и описи, али веома оскудне дескрипције. Најпре се могу издвојити штури (кроки) портрети чланова породице Андреаса Сама:
„Едуард Сам, са наочарима. [...] Марија Сам, висока, лепа, врло тиха. [...] Ана Сам, увек с машницом у коси.”
Поред портрета, уочавамо и опис кестенова у пролеће у коме се може пронаћи и синестезија употребљена како би дочарала сећања јунака и што веродостојније представила постојање те улице:
„Ти су кестенови цветали с пролећа, тако да је цела улица мирисала помало отужно и тешко, осим после кише. Тада је, измешан са озоном, мирис дивљег кестеновог цвета лебдео свуда наоколо.”
Унутар приче, често се срећу и приповедачеви коментари, поготово филозофског типа:
„...немогуће је да успомене толико варају.”
„Јер, знате, тако је то са успоменама, човек никад није сигуран.ˮ
Користећи се оваквим коментарима унутар дијалога, тј. монолога, приповедач јасно показује преиспитивање сећања, а тако и главну тему приче. Насупрот томе, увиђа се искреност приповедача према наратерима, а тако и читаоцима. Још један део из текста који упућује на релативност сећања јесте:
„Видите, госпођо, ја се сасвим добро сећам.”
Овакви контрадикторни ставови јунака овог дела јасније дочаравају портрет психичког стања Андреаса Сама (карактеризација приповедача). На овај начин, јасно се показује криза сећања, а тако и реалности овог књижевног лика.
У тексту се, поред филозофских коментара, јавља и метатекстуални који се тиче самог начина приповедања:
„Пре двадесетак година, које сам хтео да прескочим једним лирским скоком унапред.”
Овим, књижевни јунак је свестан свог положаја наратора у причи.
Веома је занимљива смена приповедача: од субјективног до објективног, па тако и када приповедач приповеда у првом, а затим у трећем лицу:
„Чули сте, куће нема.”
Овом реченицом се положај наратера и читаоца доводи у питање. Одједном, буди се свест наратора који казује потпуну, објективну, истину и обраћа се директно. Исти случај се може наћи и у следећем примеру:
„Ето, не верујем, господо, својим очима.”
Како јунак у приповеци није окупио своје досадашње саговорнике, једино објашњење може бити да се приповедач обраћа директно читалачкој публици. Када приповедач не жели да доводи у забуну читаоца и наратера, он то јасно нагласи:
„...ево – госпођо Смердел, ја још увек вама говорим.”
Поред интроспекције коју нам приповедач и лик дочаравају, налази се још један део који би могао да увери читаоца у постојање куће у Улици дивљих кестенова. У причи постоји јасно цитирано писмо (не потпуно) Едуарда Сама његовој сестри Олги. Међутим, сама карактеризација приповедача коју читалац може да створи, јасно показује да је понекад сећање само врста игре ума. Документарност овде, ипак, није остварена.
4. Закључак
Данило Киш је у причи „Улица дивљих кестенова” маестрално укомбиновао различите облике приповедања без графичких ознака и на тај начин психолошки представио стање ума Андреаса Сама, али и један од, наизглед, безброј степеника ка одрастању и потпуном сазревању.
Софија Ђорђевић
Евоцирање успомена кроз приповедање у приповеци
„Улица дивљих кестенова”
Приповетка „Улица дивљих кестенова” Данила Киша сачињена је из успомена Андреаса Сама, евоцираних кроз ускомешана осећања и ране јаде. Наратор у приповеци уједно је и главни лик приповетке; на тај начин, као учесник догађаја, представља хомодијегетичког приповедача, а на плану садржаја – центрипеталну силу успомена из детињства на време пре рата и сведока једног другачијег времена.
Приповедач се служи ја-формом и садашњим временом казивања, али често користи ретроспекцију како би евоцирао слику детињства и одрастања у Бемовој улици: „Да, господине, одлично, сада сам се сетио. Улица мора да се звала Бемова улица, јер ја сам био борац у банди чувених бемоваца, чији је вођа био Фреди Фукс (звани Аца Дугоња), Фолксдојчер. Сјајно, господине, да није било овог нашег разговора, ја се уопште не бих сетио да се та улица звала Бемова улица, по чувеном пољском генералу, четрдесетосмашу.”
Приповедање је фокализовано јер се приповедач ослања на своје сећање, односно, на оно што и сам зна о причи о којој приповеда и у потпуности је ограничено на перспективу једног лика. Према Жерару Женету то је „виђење са позицијеˮ. Прецизније, у овој приповеци приповеда се кроз унутрашњу фокализацију.
Од облика приповедања у делу је доминантан редуковани дијалог, који Андреас сам води са неименованим људима (наратерима), ословљавајући их са „господине” или „госпођо”: „Зар се не сећате, господине? Ни ви?” Овакав тип дијалога је специфичан јер не добијамо одговоре оних којима се наратор обраћа, али наслућујемо да су присутни. С обзиром на то да се стиче утисак као да разговара са самим собом, можемо препознати и елементе солилоквија. Дијалог се у неким тренуцима претапа у унутрашњи монолог. У једном тренутку уочавамо приповедање у трећем лицу: приповедач излази из улоге главног лика и прелази у улогу посматрача:
„Онда он приђе једним вратима, мада то нису била она врата, и притисну звонце.
Извините, рече сасвим обичним гласом, да ли ту станује Андреас Сам? – Не, не, рече жена – зар не умете да читате? Овде станује професор Смердел.”
У приповеци можемо наићи на чулне (углавном тактилне и олфакторне) описе, који својом сугестивношћу подстичу читаоца да приликом замишљања осети разне звукове, додире и мирисе некадашње Улице дивљих кестенова:
„Ти су кестенови цветали с пролећа, тако да је цела улица мирисала помало отужно и тешко, осим после кише. Тада је, измешан са озоном, мирис дивљег кестеновог цвета лебдео свуда наоколо.” У овом контексту можемо уочити и вешту употребу синестезије.
Описи су дати из перспективе Андреаса Сама. Његова описивања неретко прелазе у мање дигресије. Једна од њих је реминисценција на урбаног пејзажа из времена раних јада:
„Ето, све што још могу да вам кажем, то је да је на углу био један бунар, артешки, испред школе. У близини је била касарна, лево, иза угла, на другом крају улице. Ми, деца, дотле смо смели да одлазимо. Ту саобраћај није био жив. А на углу, код касарне, почињале сушине (мали жути и плави трамваји). Да, господине, заборавио сам вам рећи да је поред дрвореда кестенова, с десне стране, било уочи рата ископано склониште, у цикцак. Ту је боравила наша банда. Да вам, можда, тај податак неће помоћи да се сетите: било је ископано велико склониште.”
Портрети су врло оскудни, али њихов изостанак мотивисан је садрђајем приповетке – успоменама топлим, али бледим. У њима су и сами ликови изгубили своје обрисе. Оскудно описивање чланова породице указује и на то да они живе у измаглици Самовог сећања. „ Да ли сте сигурни, понови он, да овде не станује Андреас Сам? Пре рата је становао овде, знам поуздано. Можда се сећате његовог оца? Едуард Сам, с наочарима. Или се, можда, сећате његове мајке. Марија Сам, висока, лепа, врло тиха. Или његове сестре, Ана Сам, увек с масницом у коси.”
У овој приповеци најважнију улогу, заправо, имају коментари и то већим делом филозофски. Филозофски коментари који представљају рефлексије и универзалне исказе који имају функцију значењске аналогије између опште истине и оне конкретизоване у делу. То су они типови коментара који су у стању да разоре човека и погоде суштину; репрезентативан пример је: „Јер, знате, тако је то са успоменама, човек никад није сигуран.ˮ У приповеци уочавамо и метатекстуални коментар, као у примеру: „Пре двадесетак година, које сам хтео да прескочим једним лирским скоком унапредˮ. Њиме се интензивира тон ове приповетке и потврђује читаоцу да је заиста у улози слушаоца једне лирске исповести.
Проблем у тумачењу ове приповетке јесте и истинитост приповедања. Сећања су релевантна ствар, а од оног тренутка када догађај постане сећање мора да прође доста времена. Време је чинилац који све ствари умањује, па тако приповедање о давној прошлости резултује утиском неповерења, односно релативитета истинитости. ,,Али знам поуздано (подв. аут.) да је негде овде.ˮ Данило Киш, аутор ове приповетке, фокусирао се на дочаравање психичког, унутрашњег стања јунака. Уз преплитање различитих облика приповедања, без хронолошког редоследа наративних сегмената, већ асоцијативно и ретроспективно, онако како сећања природно навиру, Кишов приповедач је поуздано осликао своја разливена сећања.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
