Поетска проза флуидног и динамичног тока смењивања хронотопа, имена истих ликова, метафизичких и интелектуалних криза која се обједињује и чини општи егзистенцијални процес младог човека (још неоформљене индивидуе) почива управо у мансарди － истоименом роману и симболичком простору читаоца.
Овај роман један је од оних са семантичким лаким значењем, у њему скоро да ништа није речено, а опет, у њему је све речено (критичко читање). Фактографски аспекат романа и поуздаост приповедача скоро и да не постоје, а званично се губе у тренутку када је главни лик аутореференцијалан. Међути, то не представља проблем приликом рецепције услед беспрекорне стилистичке стране реченица овог тескта који описују неконценционалан симулакрум у коме обитавају ликови овог романа.
Читалац одмах урања у текст и несвесно пада у окове интенција текста које као и да не постоје без намерног трагања за њима и ту остаје заувек јер естетика и јединствени постулат принципа заправо урањају у самог читаоца. Међутим, реципијент једног момента схвата где се налази и то у тренутку када лик открива да пише Мансарду, а читалац остаје у конфузији чији роман, заправо, чита. Да ли је материјални пол текста припада Кишу или Орфеју? И када су дијегетички нивои постану хаотични, поставља се питање да ли је Киш Орфеј или је Орфеј сам Данило Киш.
Овај псеудодокументарни поступак је експлицитан цитатима Орфејеве Мансарде и открива се тек при крају романа, када се и јавља аутореференцијалност:
Слушао сам како плачу у ноћи невидљиви возови и како се рожнато лишће хвата ноктима за замрзло тврдо тле... („Мансарда”, 87)
Ово је роман о љубави, пријатељству, егзистенцијалним и интелектуалним кризама, међуљудским односима и њиховом измицању контроли, сањарењу и опасности од истог али најпре о човеку и индивидуализму. Али, пошто смо одредили роман за жанровско одређење овог текста, не смемо заборавити паратекстуални маркер, тј. поднаслов, који нуди нешто другачији одговор сатирична поема. Чак и да јесте, није само то; у овом тексту можемо пронаћи различите наративне дискурсе и псеудодокументарне поступке, поглавља су различитих форми: са класичним приповедањем и описивањем, дијалозима и сл., али се такође може пронаћи епистоларно поглавље, поглавње са манирима дневничких записа, списак станара, мени и карта пића из кафане „Два десперадоса” итд. И сам жанр роман не може се јасно дефинисати услед апсурдних, егзистенцијалних, филозофских, љубавних, реалистичких аспеката и примеса магичног реализма.
Ролан Барт би са тумачењем почео од првог кода, тј. од наслова. Дакле, шта је мансарда? У овом контексту, она је поткровље, текст, нада младог Орфеја, главног лика, храм откровења личности, и коначно － симболички хронотоп од кога све почиње и све се завршава. Мансарда, у алегоријском значењу, представља призму индивидуалних норми и законитости живота али и сам живот.
Интертекстуланост никако није слабија страна овог романа. У њему симбиозом егзистирају пандани грчке митолошке породице, Булгаковљев Јешуа Ха-Ноцри, кнез Мишкин Достојевског, Гетеов и Манов Мефистофелес и многе друге трансфикционалне појаве. Свакако су заступљени Андрић, Црњански, али и идентификација са Дефоовим Робинзоном.
Уколико све посматрамо кроз призму романа-лика, онда централно место заузима Орфеј, главни лик, који се именује још и као Лаутан, Гираташ и другим именима. Он је носилац свих конфликта, мучењима уобичајених питања младог човека који живи у сањарењу са потпуно аутентичном перспективом на свет. Нагласићемо појам аутентичне перпективе која се јавља код још једног лика － Јарца-Мудријаша који такође има различита имена: Игор (право име потврђено списком станара и биофрафским елементима), Мефистофелес, Ђаво, Козороги итд. Услед те подударности постављамо следеће питање: Да ли су Орфеј и Јарац-Мудријаш заправо две стране истог лика? Према психоанализи, Мефисто би означавао Супер его, али такође и предмет дивљења и почуде за мудрости за којом трага Орфеј. Орфеј би се могао представит као Его, што он у више наврата и истуче и чему скоро сви поступци доприносе („Отела ми је, Игоре брате, моју себичност, моје ремек дело!”, „Мансарда”, 44). У овом кључу, можемо придодати и Еуридику, Орфејеву љубав која би дедуктивно означавала Ид, али не у правом смислу, већ као стимуланс идеја из ида.
Принципат живота Орфеја се руши када је он приморан да прихвати концепт несавршеног идеала:
„Да. Шта ће бити с нама ако нисмо у стању да идеал схватимо метафорично?”
„Како то мислиш: метафорично?”
„Једноставно: са резервом. Сунце...”
„Да рачунамо с пегама. Сунчане мрље. То хоћеш да кажеш.”
„Браво, Лаутане. Баш то. Чиста као Сунце; када јој се приближш, када је засениш: пеге. То је Еуридика, идеал. Можеш ли се помирити с тим, Лаутане идеални?” („Мансарда”, 78)
Јарац-Мудријаш се може посматрати као својеврсна рефлексија поштовања начина живота и аксиома из мансарде, где су живели као цимери. И због такве атрибуције, карактеристика мудраца и доследности неконвенционалном животу, можемо уочити вид сујете и Орфејеве љубоморе. Она се експлицитно наглашава једним егоистичним поступком када он у својој Мансарди не жели да убаци песму за коју је Јарац-Мудријаш гарантовао да ће је додати рукопису.
Игоров значај се огледа и у призми класичне наратологије где је он заправо наратер, онај коме се Орфеј обраћа, али са партиципацијом у метатексту, тј. алтернативној верзији Орфејеве Мансарде. Колико је комплекс идентификације важан огледа се у тим назнакама конфликта, да се он на крају, и писањем обраћа свом пријатељу, тј. духовном идеалу коме Орфеј (не)жели да се покори.
Захваљујући псеудодокументарним наративним дискурсима и формом романа, он се може доживети као аутентична бележница са књижевним примесама једне конфликтне младалачке индивидуе са именом Орфеј која живи, како митолошки оквири налажу, у сну који је сам створио. Да ли Орфеј зна да сања и да је заробљен у симулакруму парадоксалних и епских топоса који обележавају живот младог човека, читалац никада, као ни Орфеј, неће сазнати. Ако је она Мансарда коју у реалности читамо заправо она коју је написао Орфеј, онда она може бити фикција, онда нам виртуелни живот правог Лаутана остаје потпуно непознат. Међутим, уколико прихватимо рушење дијегетичких нивоа и прихватимо релацију аутор – приповедач (лик), шта нам друго остаје него да прихватимо могућност да је Орфеј заправо Данило Киш. И ако приступимо са становишта позитивизма, прихватићемо чињеницу да је Орфеј успео да се пробуди из свог сна пуног јада и бола и ослободио се стега које су га држале у зачараном кругу.
Јован Ђорђевић
Извор:
Киш, Данило: „Мансарда”, Архипелаг, Београд: 2017.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
