Александра Вукић
Дивљи кестенови који нестају као мириси детињства
Сећање на детињство и давно минуле и безбрижне дане било је нешто што нам је одувек стварало топлину око срца, али и скривену бол у души. Управо о томе нам говори писац ове изванредне приповетке – Данило Киш. Рођен је у Суботици 1935. године. Своје детињство провео је у Мађарској, а гимназију је завршио на Цетињу. Дипломирао је у Београду на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Његов књижевни опус чине романи, приповетке, драмски текстови, есеји, а нарочито се издвајају дела: Ноћ и магла, Енциклопедија мртвих, као и збирка приповедака Рани јади, која заједно са романима Башта, пепео и Пешчаник припада породичном циклусу или, како би Данило Киш иронично рекао, породичном циркусу. Поред своје велике љубави према писању, Данило Киш такође је био и лектор за српскохрватски језик. Умро је у Паризу, 15. октобра 1989. у својој 54. години живота. Кишова дела преведена су на многе језике и на тај начин постала су благо целог света, али и освојила многобројне награде попут НИН-ове, Андрићеве, Седмојулске и АВНОЈ-еве.
Збирка приповедака Рани јади носи симболичан назив који нас упућује на (не)срећно детињство, давно изгубљене дане који су заувек остали овековечени у мирису дивљих кестенова. Читајући ову приповетку можемо уочити савршено осликане слике из ране младости.
Прича почиње нагло, а од првих уводних речи, које су дате у форми дијалога, али са изостављеним репликама саговорника, приповетка добија динамичан тон захваљујући средишњем мотиву дивљих кестенова, који нашег главног јунака враћају у детињство, али и подстиче на делање. Поред фокализованог приповедања, уочавамо и хомодијегетичког приповедача, Андреаса Сама.
Андреас Сам је дечак који трага за делом свог детињства, изгубљен у бујици сећања и емоција. Путујући остатком приповетке као кроз давно заборављену улицу наилазимо на мноштво мотива и јасно исписаних слика које нам приповедач излаже кроз многобројна питања. У разговору са својим саговорником, дечак се присећа свих лепих школских дана, учитељице, своје дружине и сестре. Ликови, који буде само лепа осећања у дечаку скромно су приказани кроз сећања, без претеране карактеризације или портрета. Више пажње усмерено је на екстеријер и сам изглед улице, који дечак градира до детаља, безуспешно га описујући случајним пролазницима, не стидећи се њихове реакције. Мирис пролећних кестенова после кише, носталгија и сећања из детињства јесу управо они мотиви који се протежу кроз целу приповетку, а преко одлично пронађених израза долазе и до читаоца. Освренемо ли се још једном на форму приповетке, уочићемо да су управо читаоци спољашњи наратери којима се дечак директно обраћа, не само својим питањима већ и апелативним коментарима, те тако писац од нас самих очекује да довршимо недоречене реплике неким нашим мирисима детињства. Да ли се ова улица пре рата звала Бемова улица, јер све ми је то врло сумњиво, господине, не верујем да би толика кестенова стабла нестала, макар би једно остало, дрвеће, ваљда, има дужи век, кестенови, господине, не умиру тек тако. Узалуд се дечак надао да су сва његова сећања остала заробљена у крошњи старог кестена. Лоше време их је посекло, а са њима нестао је и сваки траг његове срећне младости. Ходајући непознатом улицом свога детињства, Андреас Сам покушава да пронађе породичну кућу, док своје изгубљене успомене сакупља попут шареног лишћа у џеповима. Реалност га је освестила попут хладног ветра некадашњег дрвећа. Ето, не верујем, господо, својим очима. Нико није у стању да ми објасни где су нестали ти кестенови, и да није вас, ја бих посумњао да сам све то измислио или сањао. Јер, знате, тако је то са успоменама, човек никад није сигуран. Успомене су одувек биле оно нешто што нам је вечито клизило низ руке заједно са горким капљицама прве јесене кише, које су носиле све за собом. А ми смо одувек били налик дечачићу из Кишове приповетке који их је себично сакупљао.
Нашавши своју кућу, изненадио се. То није била кућа какву је он памтио. На месту где је некада био кревет сада се налазила леја са луком. На узглављу је израсла јабука. Од старе сингер машине његове мајке остао је само бокор ружа. На месту некадашње старе и скромне кућице уздиже се нова троспратница, а ни укућани у њој нису више били исти. Рат и нека грозна времена уништила су и оно што је било најлепше – дом. Овде можемо уочити контраст при опису екстеријера, који је индиректно дат. Такође, поред екстеријера, приповедач нам даје и скроман портрет његовог оца Едуарда, мајке Марије и сестре Ане. Тако се стиче утисак да приповедач жели да нам ликове прикаже кроз описе онога што је за њега најважније, а то су сећања на њих, јер после свега, само му је то остало. Из перспективе сада већ одраслог дечака, Андреас Сам се враћа у прошлост где започиње ретроспективно приповедање. Путујући кроз улицу своје младости, која му доноси многобројне лепе успомене, Андреас Сам постаје опет дете. Због овога можемо рећи да су у приповеци присутна два приповедача – дечак, који се присећа својих раних јада, али и већ зрео, одрастао човек који нам говори ову причу.
Епилог нам открива не крај приче већ оно шта се збило пре двадесет година, остављајући да закључимо да ли су то само ране рата или неумитност времена. Нама, као наратерима, након последњег слова приповетке остаје да себично чувамо сећања на драге људе, успомене скривамо у поцепаном џепу капута попут старих кестенова и удишемо мирис неке нове липе, чији ће цветови остати у нашим грудима заувек нам пунећи срца носталгијом нашег детињства.
Снежана Милојковић
Навиру сећања кроз улицу дивљих кестенова
На самом почетку приповетке „Улица дивљих кестеноваˮ примећујемо приповедачеву хомодијегетичку позицију. Приповедач у овом случају припада причи о којој приповеда, али не припада простору у којем се налази. То је Андреас Сам, који се као одрастао човек враћа у своје родно место и присећа се улице која је била препуна дивљих кестенова. Међутим, налази да му је то место непознато и може се рећи страшно, јер се његове слике из детињства не поклапају са сликама које види као одрастао човек.
Данило Киш је користио приповедање у првом лицу, ја-форму, где је главни лик, односно протагониста, онај који нам предочава причу из сопственог живота. У том случају употребљавамо термин аутодијегетички приповедач, јер нам Андреас Сам приповеда о свом животу и детињству проведеном у улици чије име беше Бемова улица. У овом случају нам се приповедач експлицитно појављује, те можемо да откријемо његов идентитет. Знамо да је приповедач Андреас Сам, али он покушава да нас ,,завараˮ причјући о себи у трећем лицу. Али, такво причање можемо да тумачимо и као Самово трагање за самим собом на том месту које је препуно његових успомена, али и не изгледа тако, јер више ништа није исто. Приповедач је драматизован јер учествује у причи коментарише је; тако испољава своја сећања и осећања за оно што тренутно види.
У овој приповеци је приповедање у већој мери ограничено на перспективу једног лика, односно, фокус је Андреас Сам и његова тачка гледишта, те кажемо да је приповедање фокализовано. Доминантна је унутрашња фокализација јер се информације предочавају кроз вид или свест једног јунака. Дијалог у овој приповеци је једва видљив јер је намера писца била да нам прикаже усамљеност главног лика и његов сусрет са непознатом околином, за коју му се чини да толико зна. Писац ствара неку врсту илузије разговора и на тај начин омогућава динамичност приповедања. Андреас Сам трага за својом прошлошћу да би онај осећај самоће који има потиснуо у себи и пробудио лепа сећања из детињства. Од дијалога заступљенији je монолог, јер Андреас Сам као да више себи прича о тој улици и тим кестеновима него своме саговорнику.
Опис Улице дивљих кестенова дат је из перспективе главног лика, Андреаса Сама; то је субјективни опис „позајмљенˮ из његових сећања. Захваљујући њему, можемо визуелизовати кестенове, улицу и саму Андреасову кућу у којој је некада живео. Присећање је емотивно, а портрет ликова, Самове мајке, оца и сестре, дат је кроз његово сећање и у односу на простор каквог се приповедач сећа. Опис је у крупном плану, и могло би се рећи да је суштина приповетке у описивању и присећању слика које приповедач носи у себи. Приповедач детаљно описује место где се налазила школа, а пред школом је био бунар, и у тој истој улици били су кестенови, пуно кестенова. Присећа се и тих мириса дивљих кестенова пре и после кише. Детаљно нам приказује екстеријер своје куће и врата која више нису иста или бар не онаква каквих се он сећа. Опис нам је представљен са таквим детаљима да можемо сами створити слику те улице, школе, бунара, куће, кревета где је Сам некада спавао, па чак и да осетимо мирис какав су кестенови пружали. Више можемо да се повежемо са прошлошћу. Али, на крају ове приче приповедач прихвата реално стање и суочава се са истином. Нема више кестенова, нема више његове куће; ту је сада леја са луком, а на његовом узглављу је израсла јабука.
Светлана Прибановић
Нушкина игра младости
Поред најпознатијих Станковићевих дела која се налазе у самом врху прозних остварења српске књижевности, „Нечисте крви” и „Коштане”, Бора Станковић је своју књижевну моћ усмерио и ка краћим приповедним остварењима. Осим приповедака „У ноћи”, „Ђуђевдан”, „Они” и многих других, Станковић је написао и приповетку „Нушка” која је заузела посебно место у опусу овог великог класика домаће књижевности.
Приповедач Станковићеве приповетке активно учествује у причи као један од ликова, али није представљен као протагониста приповетке, већ то место заузима управо Нушка. Оно што је видљиво у самом књижевном делу јесте управо чињеница да је приповетка испричана у првом лицу једнине, односно у ја-форми приповедања: „Данас била недеља, а мене једва отргли са свадбе. Комшија Трајко жени сина првенца. Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је мати још у суботу увече довела.”
Може се приметити да приповедач причу казује након одређене ситуације – након свог одласка са свадбе у којој је уживао у игри, слављу и весељу: „Чак сам и ја играо. Хватао се до најбољих момака. Они ме радо примали, не ради мене, већ ради ње, наше гошће, Нушке, чије је бело, округло лице сијало преко зида испод грања и лишћа”, али и о догађајима који су се одиграли по његовом доласку кући код Нушке. Такође, временска одредница „данас” на почетку овог пасуса нам указује да се радња извршила пре говора приповедача. Дистанцираност приповедача од времена описаних збивања није тако далека, радња као да се није извршила много раније од приповедачевог казивања.
Приповедач у првом лицу, у овом случају, јесте део приче, труди се да мотивише своје казивање из свог искуства, тј. само оним што једино он зна. Зато са своје тачке гледишта описује догађаје чији је он актер, саопштава које је ситуације видео, односно, у којима је учествовао.
Међутим, са друге стране, приповедач нам не може рећи шта Нушка мисли, осећа из њене перспективе, али нас он из своје перспективе упућује на њено душевно стање, њену узнемиреност младошћу која јој кола венама, а коју не сме исказати пред другима, већ је испољава искључиво пред њим, њеним рођаком: „Знала је да нас нико не може видети, па је играла, вила се, цикала, и превртала као да јој је од тога богзна како слатко долазило. Растресла се, јелек разгрнут, кошуља отклоњена, те јој груди, као мрамор блеште; коса црна и влажна, шиба је и мрси се...”
Приповедач је уплетен у причу, видљив је; он остаје са Нушком, заједно посматрају свадбу, Нушка се крије иза приповедача, док се Младен налази испред њега и док чврсто држи Нушкину руку. Сви догађаји у причи су исприповедани детаљно, а сама видљивост – перцептибилност приповедача је присутна у много већој мери од минимума приповедачког посредовања. Са друге стране, ако се усредсредимо на драматизованост проповедача, слободно можемо рећи да је приповедач драматизован јер је учесник догађаја, присутан је од почетка радње до самог краја, сведок је дешавања о којем говори, али нема директан утицај на сам ток фабуле.
Не можемо рећи да је приповедач објективан, а ни да је превише субјективан. Његова субјективност се огледа у скривеним назнакама које нас упућују на онај душевни немир који Нушка осећа. Тај немир је, заправо, нагон који код ње бива испољен игром, топлотом која се њом шири, енергијом коју не може, не сме испољити ни на који други начин сем кроз ту игру, вијање, цику, превртање: „Нушка скочи. Није могла више. дохвати тепсију и поче да игра. Никад то нећу заборавити. То беше нешто!” Али, приповетку можемо посматрати и са психолошког плана – кроз приповедача сазнајемо како Нушка доживљава догађај, у овом случају, свадбу.
У приповеци можемо приметити да је опис догађаја усмерен и ограничен на перспективу самог приповедача. Приповедач зна исто онолико колико зна лик који посматра свадбу, Нушку и њено понашање. Приповедање је с тога фокализовано.
Облик приповедања који доминира читавом приповетком јесте управо нарација. Приповедач прати ток радње, саопштава нам дешавања постепено, сегмент по сегмент, описујући их управо из своје перспективе, субјективно. Станковићев опис готово никада није само визуелни: „Пред нама тепсија, вечера недирнута. Месец сија као растопљено олово. Сенке велике, мрке, таласају се и шире. Са свадбе, кроз нашу башту, допире мрка, жута светлост, испрекидана и изломљена од грања и лишћа док до нас допре.ˮ, већ је у великој мери у визуелном заступљен и аудитивни опис који дочарава атмосферу са свадбе, живост народа, музику: „И они тамо на свадби вечерају. Чује се звек тањира, чаша, оканица и тихо, севдалијско свирање свирачâ.” Композиционо, у приповеци се могу наћи различите врсте дескрипције – од једноставних до сложених, као што су описи месеца, Нушкино сакривање иза приповедача у оном моменту када се одупире ногама о стабло дрвета, и слично. Опис месеца можемо посматрати паралелно са Нушкином душевном игром, јер управо он на неки начин представља одраз Нушкиних осећања – трепери и светли заједно са њом у овој немирној ноћи. Бора Станковић је фантастично приказао сваки план описа. Присутни су и описи детаља, и крупни планови, и план у тоталу. Читајући приповетку стичемо утисак да смо и ми сами учесници дешавања управо захваљујући оваквим описима – имају функцију приближавања атмосфере, али и функцију преношења живота, младости, страсти саме Нушке.
Неке делове приче можемо тумачити као сегменте којима се приповедач обраћа читаоцу, дајући му одговор на неко неизговорено питање: „Ето, зато су ме, кад је настала ноћ, силом са свадбе довели кући, затворили капију, а отац и мајка отишли на свадбу, а мене и Нушку оставили да спавамо. Зато сам и био љут на Нушку.”
Типичног и карактеристичног монолога у овој Станковићевој приповеци нема. Можемо га приметити једино кроз једну или неколико речи и то искључиво од стране Нушке: „Ах, џан’м, џан’м!”, „Ох!”, „Да гледамо – шапуташе носећи ме кроз башту.” Функција оваквог, директног монолога, искључиво је усмерена ка дочаравању стања јунака и његове унутрашње узбурканости, и представља одраз душевне и духовне борбе.
Бора Станковић је на веома упечатљив начин кроз ову приповетку приказао и показао да се једном исцрпном нарацијом, чак и без дијалога, може постићи управо савршен склад приповедања заједно са хомодијегетичким приповедачем. Иако исцрпна, оваква нарација није одраз покорности правила приповедања, већ представља игру и слободу речи које су уплетене у ћилим мисли и стварања једног књижевно-уметничког дела.
Емилија Стевановић
Детињство у слици Андрићеве куле
Андрићева приповетка ,,Кулаˮ исприповедана је у трећем лицу, што показује и сам почетак дела: ,,У тој реченици затворена је цела та кула, са играма, доживљајима и искуствима његових дечачких година.ˮ Мрачна кула већ на почетку приповетке осветљава се дечјом игром и грајом; смех и радост били су једино „сунцеˮ које је у њу допирало. Али, шта нам ново, другачије или истинитије то о животу могу рећи овај Андрићев лик дечака Лазара и једна напуштена барутана названа кулом? А знајући Андрићево дело, у њему очекујемо сам живот с лица и наличја.
Приповедач ове Андрићеве приповетке приповеда из перспективе казивача, а то чини детаљно, као сведок иако није уплетен у саму радњу. Овакво присуство приповедача је хомодијегетичко, а његово приповедање о детаљним догађајима је свезнајуће. Приповедач улази такође и у психолошко стање свог јунакa, дечака Лазара, приповедајући о ономе чега се дечак плаши. Дечак Лазар страх види као вечност. Описи су такође важни за значење приповетке. Наравно, присутан је опис куле, по којој је приповетка насловљена. Опис куле нас уводи у радњу, а затим повезује и са дечаком. Кула је приказана кроз ентеријер и екстеријер. Помоћу описа, ми можемо докучити изглед куле, а касније дубље размотрити како су одиграни доживљаји дечака у кули.
Кула је свет у малом, подељен на сукобљене стране, поприште измирења, па нових борби и одбрана. Али, кула, иако окружена, опасана, заштићене, јесте и оно наличје живота од којег се не можеш одбранити – превара, подлости. Први бол Лазаревог детињства узраста у кулу која надилази обличје његове личности. У огњу куле, на дечјем бојишту, Лазар постаје рањеник, а „преживелостˮ остаје његова тескоба. Није спреман за кулу, за борбу, за живот, а опет – једну такву кулу, туге и бола, носи у себи.
Анализирајући и разматрајући стварност кроз перспективу детета, али и узрелог приповедача, уочили смо да је једна од главних тема ове Андрићеве приповетке дечаков непревазиђени страх, збуњеност и несигурност зашто се нешто догодило – вечни страх који га подсећа на детињство. Читајући дело прошли смо и кроз мрачне, и кроз занимљиве и тајанствене стране дечаковог детињства. Закључили смо да се од страха не може побећи и да се управо страх прелива ка вечности. Кула је срушена, али Лазареви покушаји да савлада страх остају цели, попут оне детиње куле, и живо живе у њему.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
