Буди се обливен знојем. Око њега је мрак. Од тог догађаја ниједном није преспавао целу ноћ. Прогањају га слике крви, ексера заривених у дланове и стопала, бол на лицу учитеља и бес на лицима оних који урличу, навијајући за то да што дуже умире, да се што дуже мучи. А он је крив. Он је получовек, паралисан сећањем на сваки детаљ тог страшног дана, на сваки секунд.
Точи воду дрхтавим рукама и приноси је уснама, а онда зајеца... Баца посуду и ставља лице у руке. Осећа како га успомене полако убијају, хране се његовим срцем и душом. Ако их још увек и има, помисли и запита се да ли му је остало ишта доброте од када је издао поверење тог великог човека. Још увек није отворио врећицу са тридесет сребреника, који су платили његову издају. Потражи је погледом – пола је изгрицкана, па су се новчићи расули по поду. Чак и мишеви знају за моју превару, размишља резигнирано. Како је само могао да дозволи да му се ова драма увуче у живот? Да ли је био љубоморан због пажње коју је његов учитељ завређивао својим бескрајно мудрим говорима? Да ли је он само озлојеђени ученик, један од Дванаесторице? Да ли је био толико жељан признања да на крају није ни бирао за шта ће то признање бити? Више се не огледа у води кад оде на реку. Превише се плаши онога што ће видети у одразу. Неретко је сањао да, уместо себе, види чудовиште, црно, очију црвених, како се церека, а потом осећа притисак на главу и следеће што зна јесте то да је под водом и да не може да дише... и онда се буди. А не заслужује да се пробуди. Заслужује судбину на коју је осудио свог учитеља. Превише му је свега – осећаја кривице, гриже савести, туге, кошмара, живота. Зато се, у цик зоре, упућује ка дрвету иза своје куће. Коначно ће свему доћи крај.
Корача лагано, на неки суморан начин уживајући у свом предсмртном маршу. Док везује конопац око гране, осећа како му душа стидљиво поручује да коначно проналази смирај. У тренуцима када други део конопца ставља око врата осећа се повезаним са природом, са травом, са птицама, са свим на овом свету што напушта да би коначно нашао мир. И тек што склопи очи, зачу глас: Знаш да то није решење. Разрогачи очи, јер пред њим стоји његов учитељ, сав светао и величанствен. Посматра га и осећа како му сузе обливају лице. Ја... опрости ми, молим те ‒ коначно говори речи које му већ дуго горе на језику. Осећа топлу руку на образу и схвата да сада стоји на земљи и да му је врат слободан. Ја ти опраштам. Али ти мораш да опростиш себи. А онда га загрли. Он јеца, избацује из себе све оно што толико дуго осећа. Када коначно отвори очи, сам је. Али зна да није стварно сам. Гледа у небо и осећа да, након дуге зиме, пролеће коначно долази. А онда шири руке и проговори гласом пуним снаге: „Ја сам Јуда и ја верујем!ˮ
Аутор: Анђела Кркић
Лектура: Наталија Стојменовић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
