Друштво двадесет првог века је ограничено нормама које спутавају појединца да искаже своје мишљење. Слобода изражавања полако бледи и губи свој првобитни значај. Све више се информације узимају здраво за готово и пласирају јавности шкрто и необјективно без имало емпатије, онако како је предодређено. Реално размишљање је све мање и мање заступљено међу грађанима и све се више преферира сазнање које им је сервирано на тацни. Демократија нестаје, замењује је монархија, која постаје све моћнија и већа. Јавност стрепи за променом. За променом која ће читаву цивилизацију вратити у пређашње стање и спасти од могућег дебакла и пропадања. Грађани страхују и свакодневно ишчекују појединца који ће стати насупрот колективу и усмерити их на прави пут. Својим чекањем и стрпљењем, представљају карике у мору истих и насупрот веровању да ће се појавити тзв. ,,спаситељ“, сваки појединац треба да искаже своје мишљење не плашећи се последица, које је основно право сваког човека. Познати цитат јапанског писца Харукија Муракаме гласи: ,,Не постоји погрешно мишљење. Постоје мишљења која се не слажу са нашим. То је све“.
Начин на који се јавности пласирају информације, од стране медија, у много чему одређује став и размишљање грађана у одређеним ситуацијама. Највећи део медија пласира јавности полуистину, од страха да се грађани не би узнемирили. Без обзира да ли је то урађено из добре намере или им је ‘пак та полуистина наметнута, медији су у обавези да свакодневно информишу грађане и саопштавају вести објективно, из прве руке. Једина, а уједно и посредна нит која повезује грађане и ситуацију у којој се држава налази, јесу медији. Својим ангажовањем и емпатијом они освајају срца како старијe тако и све више млађe популацијe. Неизмерним пожртвовањем и сталним радом се труде да свакодневно обавештавају јавност о догађајима који су се догодили у претходна двадесет и четири часа. Њихова обавеза је да народ у сваком тренутку буде објективно обавештен, независно од потенцијално поражавајућих новости, ако причамо о тренутној ситуацији у свету, коју су сви дочекали неспремно. Иако је јако ризично радити у оваквој ситуацији, медији (водитељи, углавном) су у обавези да долазе на посао и испуњавају законске одредбе које закон о информисању налаже. Тренутно, се ствара слика и мишљење да су медији у Србији више посвећени старијој популацији занемаривајући млађа лица. Неколицина медија обманом и застрашивањем уводе страх и забуну међу појединце стварајући панику, уместо покушаја да људима скрену пажњу на позитивне аспекте у животу. Али, не би требало кривити медије, јер спознати истину или намеру је јако тешко. Слобода медија је видно нестала у тренутку када су људи кренули да се боре за своја права и одударају од већине, бранећи се тиме да не желе да слепо прате вођу и додворавају се прохтевима који су им наметнути. Грађани су вечито били у другом плану и главни прохтеви су били скривање истине од њих. Велики подухвати човечаства, као што су слетање на Месец или Марс су проткане велом мистерије и на импресиван и сензационалан начин саопштени јавности.
Својим саопштењима, понекад се може протумачи, као да медији потцењују грађане. Они сматрају да је народ лаковеран и да ће поверовати у све што им се пласира пред очима. Постоје људи који имају изграђене ставове и чврсто формиран начин размишљања.Такви људи су мирни и спокојни, како у глави тако и у души, воде прилично миран живот, недозвољавајући да ишта наруши њихов ментални склоп.
Важност медија у животу сваког појединца је од круцијалног значаја. Они имају импозантан утицај на ток когнитивног и емоционалног сазревања сваког од нас. Живот не би могао да функционише без њих и самим тим сваки вид њиховог рада и залагања, треба итекако поштовати. Посао новинара, уредника, водитеља или било ког другог занимања у области медија није лак и садржи пуно изазова, али то је оно што то занимање чини јединственим са свим својим манама и врлинама.
Утицај медија на грађане је својевољан. Свако од нас самостално одлучује о свом животу и нико други нема за право да одлучује уместо нас. Колики ће импакт оставити на нас, то зависи само од нас. Од нас самих зависи колико ћемо дозволити себи да верујемо у све што чујемо и видимо. Првенствено, треба да размислимо и сагледамо ситуацију или вест са свих аспеката, па тек онда да одлучимо о томе колико ће та чињеница утицати на ток нашег живота, као што је говорио наш велики песник и нобеловац, Иво Андрић: „Ток догађаја не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо те догађаје поднети, у доброј мери зависи од нас.“
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
