Започињем овај текст инспирисана колегиницом која је недавно писала о улози школског педагога – улози која се, можда и најчешће, доживљава као инспекторска, а педагог се доживљава као “особа која позива неваљале ђаке”. Овај доживљај, нажалост, прати и рад педагога у предшколским установама, иако наша стварна улога далеко превазилази ту стереотипну слику.
Педагози се неретко доживљавају као станица на коју се упућују деца или родитељи најчешће због „лошег понашања детета“. Као да смо последња инстанца или нека врста судије која треба да процени и санкционише, уместо да будемо партнери у подршци и разумевању дететовог развоја.
Занимљиво је да, током студирања нисам уопште размишљала о томе да кренем овим путем. Предшколска установа ми није била прва опција, већ сам била више оријентисана на рад у социјалним установама, мислећи да ћу тамо имати веће шансе за директан утицај и помоћ људима. Веровала сам да ћу управо у тим системима моћи да изменим животе и помогнем највише.
Међутим, како сам започела рад у вртићу, схватила сам да је утицај који можемо имати на најмлађе и њихов развој огроман. Свако јутро када ми дође дете које каже „Идемо ми тамо сами да цртамо“, отвара се један мали свет пун поверења и искрености. У тим спонтаним тренуцима, када ми деца са чистим и безусловним срцем откривају своја осећања, догађаје, радости и страхове, знам да им могу најбоље и најдиректније помоћи.
Педагог у предшколској установи није само „координатор“ или „контролор“. Ми смо део тима који промишља, планира, прати и унапређује све аспекте васпитно-образовног процеса. Иако нисмо у непосредном раду са децом свакога дана, наш утицај је снажан и дубок – јер учествујемо у стварању услова у којима деца могу да расту, уче, развијају се.
Можда нисмо први у дечјем цртежу или у родитељском утиску – али смо често ту, у позадини, као подршка васпитачу, као мисаони ослонац тиму, као неко ко ослушкује потребе деце, родитеља и колега и повезује та три света.
Наш рад није гласан. Ми не држимо креду, не певамо са децом у кругу, не сецкамо колаж за ликовне активности. Али смо ту када се планира, када се преиспитује, када се са сумњом гледа у неуспех и са надом у успех. Ту смо када треба да оснажимо, да похвалимо, да упитамо „а шта мислиш да пробаш овако?“. Ту смо када треба разумети дете које се повлачи, или родитеља који не зна како да помогне, или васпитача који се уморио.
Рад са најмлађима није само посао – то је прилика да делујеш на најчистије створење, да подржиш и обликујеш њихове прве кораке у животу, прве вредности и навике. И баш ту, у тим малим, али значајним тренуцима, препознајем и потврђујем колико је наш рад као педагога важан и племенит.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
