Психологија

Romantizacija mentalnih bolesti u popularnoj kulturi

27. фебруар 2023. Психологија
Коментари
1136 речи, ~6 минута читања

0%

О аутору

Emilija Arsić studentkinja III godine psihologije
pinerest

Pre pandemije virusa COVID-19 bilo je procenjeno da svaka osma osoba u svetu boluje od mentalnih bolesti, a porast anksioznih i depresivnih poremećaja premašio je 25% u prvoj godini pandemije (Gradski zavod za javno zdravlje Beograd, 2022). Ova globalna kriza stavila je naglasak na temu koja je sve prisutnija u poslednjih nekoliko godina – podizanje svesti o mentalnim bolestima. Imajući u vidu da su elektrošokovi i lobotomije bili svakodnevna praksa u tretmanu mentalno obolelih pre manje od sto godina, može se reći da je društvo veoma napredovalo u odnosu prema mentalno obolelima. To je rezultat napora raznih organizacija i pojedinaca, koji su se zauzimali za humaniji pristup i razumevanje obolelih, uz naglasak na važnost edukacije javnosti o ovom problemu. Postavlja se pitanje – da li je u popularnoj kulturi prisutan neadekvatan govor o mentalnim bolestima, i ako je odgovor da – kakve efekte to može imati?

Masovni mediji decenijama, otkako postoje, oblikuju način na koji percipiramo manje-više sve pojave. Dugo se u mejnstrim medijima duševna bolest predstavljala kao nešto strašno, bespogovorno opasno, gotovo uvek povezano sa psihopatijom ili sociopatijom. Primer filma koji je donekle imao uticaja na širenje iskrivljene slike o mentalnoj bolesti je „Psiho“, psihološki triler Alfreda Hičkoka iz 1960. godine. U ovom filmu disocijativni poremećaj ličnosti (ranije poznat po imenu poremećaj višestruke ličnosti) predstavljen je kao nešto što ide „ruku pod ruku“ sa psihotičnim i homicidalnim tendencijama (Dunn, 2017). Od trenutka kada se ovaj film pojavio do danas puno toga se promenilo. Mentalna bolest je tema koja je tokom vremena  postajala sve manje tabu, a pričanje o njoj (pre svega od strane stručnjaka) polako ali sigurno je „razbijalo“ predrasude, koje su prouzrokovane uglavnom neinformisanošću. Pojava interneta i njegova masovna upotreba omogućila je pristup enormnom broju informacija, pa tako i informacijama o mentalnoj bolesti. Sada kada su nam podaci o mentalnim bolestima pristupačniji nego ikad, i dobrim delom je duševna bolest destigmatizovana, kako kao društvo gledamo na mentalne bolesti?  Bilo bi idealno da ovom problemu pristupamo informisano i savesno. No, na putu ka destigmatizaciji duševnih bolesti, čini se da je nastala druga krajnost – romantizacija.

Društvene mreže su omogućile kontakt međusobno sličnih ljudi, koji mogu da dele svoja iskustva. Anonimnost je takođe faktor koji igra ulogu, oslobađajući od osude i čineći lakšim izjašnjavanje na bilo koju temu, koja bi za realan razgovor bila previše kontroverzna. Društvene mreže su mesto na kojem je pojava romantizacije mentalnih bolesti postala vidljiva pre desetak godina, tačnije na Tumblr-u. Slike devojaka koje se samopovređuju širile su se ovom društvenom mrežom i bivale su sve popularnije, kao i tekstovi o niskom samopouzdanju i telesnoj dismorfiji. Uprkos činjenici da mentalne bolesti u većoj ili manjoj meri remete kvalitet života obolelog, biti oboleo je odjednom postalo ne samo prihvatljivo, već i poželjno. U nadolazećim godinama, ovaj trend je sve više uzimao maha. Depresivnost i anksioznost, pa i ostale mentalne bolesti, predstavljane su kao „aksesoar“ ličnosti (Dunn, 2017). Među mlađom populacijom evidentan je porast samodijagnostifikovanja, čak i u svakodnevnom govoru, uglavnom uz humoristički prizvuk. Vodeća društvena mreža današnjice je Tiktok, koji je „preplavljen“ videima u kojima adolescenti sebe etiketiraju kao opsesivno-kompulzivne jer su uredni, ili depresivnima zato što su tužni nakon raskida. Još jedan aspekt popularne kulture kroz koji se prožima ovaj fenomen jesu serije. Netfliksova serija „13 razloga zašto“ o devojčici koja je bila maltretirana i na kraju izvršila samoubistvo, nakon čega su pronađene kasete u kojima ona objašnjava zbog čega i koga je oduzela sebi život, bila je s jedne strane hvaljena zbog empatičnog pristupa teškoćama sa kojima se suočavaju tinejdžeri, ali i kritikovana zbog predstavljanja samoubistva i celokupne priče serije kao nečeg „predivno tragičnog“, kako ga je opisala Selena Gomez, koja je radila na muzici za seriju (Jensen, 2017, p. 01; prema Dunn, 2017). Iako se ova serija u nekim segmentima adekvatno pobavila problemom samoubistva, problematičnost ovakvog prikaza je evidentna, pogotovo kada su ciljna grupa tinejdžeri, koje uopšteno odlikuje bunt i želja za pažnjom. Samoubistvo ne sme biti prikazano kao čin koji će opametiti agresore, davajući žrtvi privid moći nad onim što joj se desilo. Nažalost, istraživanja su pokazala da su kritike serije osnovane. Istraživanje koje je objavio Žurnal američke akademije dečije i adolescentske psihijatrije pokazuje porast samoubistava u mesecu nakon izlaska ove serije za 28.9% u odnosu na prethodni mesec, u populaciji dece od 10-17 godina. Još jedan podatak koji oslikava trend romantizacije mentalnih bolesti je anketa britanskog magazina „Mirror“, čiji rezultati pokazuju da je 34% adolescenata koji su učestvovali priznalo da je lagalo o tome da ima neku mentalnu bolest (2010; prema Dunn, 2017). Dunn zapaža da „činjenica da veliki broj mladih oseća potrebu da lažira da ima mentalnu bolest ukazuje na to da nešto nije u redu sa načinom na koji je mentalna bolest percipirana u društvu“. S obzirom na to da sve veći broj poznatih ličnosti govori o sopstvenim problemima sa mentalnim zdravljem, može se pretpostaviti da je jedan od uzroka ovog trenda između ostalog želja za identifikacijom sa svojim idolima. Ljudi i fiktivni likovi koji pate od mentalnih bolesti bez sumnje treba da imaju svoje mesto u popularnoj kulturi. To može biti odličan alat za edukaciju širih narodnih masa o ovom problemu na vrlo slikovit način. Ono čemu bi morao doći kraj je prikaz mentalnih bolesti nečim što nas čini „atraktivnijim, misterioznim i dopadljivim“ (Dunn, 2017).

Ozbiljnost posledica ovog trenda još uvek nije jasna. Ono što je već evidentno je porast nepoverenja koje po pitanju mentalnih bolesti ima nezanemarljiv broj ljudi, posebno starije generacije, koje svakako nisu otvorene prema ovoj temi koliko mladi. Prekomerno i nepromišljeno samodijagnostifikovanje dovodi do banalizacije teškoća koje idu uz nošenje s mentalnom bolešću, što umanjuje verovatnoću da se pruži pomoć onima kojima je zaista neophodna. Adekvatan odgovor na ovako problematičan odnos prema mentalnoj bolesti može biti u odgovornijem i informisanijem pristupu svakog od nas, uz svest da olako shvatanje ovog problema može da nas kao društvo vrati na sam početak borbe protiv stigmatizacije mentalnih bolesti.

Reference:

mentalna bolest , duševno zdravlje , popuparna kultura , Film ,

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.

600/600