Изјаве политичких званичника подстакнуте новонасталим ризицима на тржишту рада (потенцијалним масовним отпуштањима, великим осиромашењем становништва и падом животног стандарда) неретко су изјаве попут „никако не можемо да утичемо на власнике приватних предузећа“ и „тако функционише капитализам“. Овакав наратив изазива бурне полемике у стручној и широј јавности сходно чему не можемо да се не запитамо: у којим тренуцима је суспензија тржишта и велика државна интервенција оправдана и пожељна, и да ли је повезана са универзалношћу ризика који погађа друштво?
Капиталистички систем у себи носи захтев организације слободног тржишта које одлучује шта ће се производити, како ће се прозводити, и за кога ће се производити (ко има средства да то купи). Историјски је однео превагу у односу на своје конкуренте (алтернативне начине расподеле друштвено – економских ресурса) и наметнуо се као легитиман принцип организације друштва. Тржиште у највећем броју земаља постаје „нормалност“ која се не доводи у питање, и постаје прихватљив механизам расподеле ресурса до те мере да многе социјалне услуге попут здравства, образовања, становања, теже ономе што Еспинг-Андерсен назива комодификацијом (добра и услуге се у све већој мери остварују и зависе од тржишта).
Међутим, велики друштвени потреси попут актуелне пандемије корона вируса (SARS-CoV-2) „избацује“ друштво из успостављеног тока те изазива панику због угрожености људских живота. Одговор држава на овај изазов варира, премда се у већини земаља покрећу мере ограничавања тржишта и његових основних принципа због немогућности да пружи адекватан одговор (овој) опасности која нам прети. Сведочимо разноврсним померањима на тржишту попут све веће интервенције државе, опсежних капиталних издатака, појави алтернативних ланаца снадбевања, односно, набавкама оскудних добара путем „алтернативних“ а не тржишних канала (присетимо се само поносних изјава државног врха који се диче „полулегалним“ начинима добијања респиратора, али и агената Мосада који оскудне ресурсе прибављају идентичним путем). Иако је спектар мера државних интервенција врло широк, у овом тексту је пажња превасходно усмерена на немогућност задовољења основних егзистенцијалних потреба људи посредством механизама слободног тржишта.
Принцип понуде и потражње као срж тржишне економије претпоставља да што је нека роба траженија – њена је цена виша. У контексту тренутне пандемије, овај принцип можемо илустровати тиме да повећаном тражњом дезинфекционих средстава, маски и рукавица, основних животних намирница – њихова цена на тржишту расте. Сетимо се заштитних маски и цене од 500 динара (пар месеци пре пандемије коштале су 12 динара), или цене лимуна и осталих намирница које вишеструко расту у продавницама. Уколико изостане државно ограничење цена ових производа, знатно ужи круг „добростојећих“ људи би заправо могао да их приушти. Високе цене поменутих производа директно би угрозило животе оних који не могу да их приуште због ниске куповне моћи. Сходно наведеном, дефиниција ситуације која вирус види као „универзалног непријатеља и колективну претњу“ оправдава већу државну регулацију и суспендује тржишне обрасце што иде у правцу све веће декомодификације (задовољење егзистенцијалних потреба није дириговано тржишним кретањима). У прилог овој тези сведоче праксе разних земља које се суочавају са идентичном колективном претњом (SARS-CoV-2): Србија ограничава цене основних животних намирница и реквизита неопходних за превенцију од обољавања SARS-CoV-2, али креира и низ економских мера за заштиту грађана од масовог отпуштања упркос смањењу потребе за радном снагом; Шпанија „национализује“ приватне болнице а Велика Британија закупљује кревете и места за своје грађане у приватним клиникама, Француска нуди пореске и фискалне олакшице својим грађанима и уводи економске мере за заштиту радника и привреде, Данска уводи издашне економске подстицаје за заштиту запослених, пружа издашније социјалне услуге својим грађанима и слично. Бројни су примери који потврђују државну суспензију тржишних механизама у циљу омогућавања грађанима да сачувају своје животе.
Нужно је запитати се да ли је SARS-CoV-2 једина околност која отвара питање ефективности тржишних образаца и економске активности у задовољавању егзистенцијалних потреба и пружању темељне сигурности грађанима. Било би охрабрујуће када би нас ово тренутно искуство навело на разматрање живота и сигурности као универзалне вредности које треба бранити и ван пандемије, али и темељно пропитало однос досадашњег друштвеног уређења и успостављених економских принципа према овим вредностима. Премда слободно тржиште показује своје предности у оплодњи капитала и његове алокације, можда је време и по ко зна који пут поново нагласити ирационалне ефекте слободног тржишта са становишта одређених вредности. Згодну илустрацију представљају подаци да упркос постојању довољне количине хране којом се може прехранити готово цела људска популација – у свету се бележи више од 800 милиона хронично гладних. Као директна последица глади, велики број деце млађе од пет година свакодневно умире (нпр. у 2016. години од глади је умрло 5,6 милиона, што је скоро 15.000 дневно). Сиромаштво великог дела популације, које се у регуларним околностима ретко проблематизује, није последица оскудности економских ресурса већ начина на који се ресурси распоређују и користе. Удео „доњих“ 50% становништва у укупном дохотку континуирано се смањује кроз време (1980: 22–27% ; 2018: 12–21%), док удео 10% најбогатијих у укупном националном дохотку континуирано расте (1980: 34–37% ; 2018: 34–56%)[1]. Од потоњих, 1% најбогатијих присваја 27% укупног раста (тзв. „слонова крива“), што указује на невероватне размере и пораст друштвене неједнакости. Дакле, упркос несумњивом повећању техничке рационалности видљивој у начину производње једног друштва и целокупног економског система, може се рећи да је друштво у глобалу организовано ирационално. Његова је продуктивност спутавајућа за слободан развој људских потенцијала, док се ирационалност огледа у претварању људског живота из вредности по себи у пуко средство за стварање профита.
Наведени подаци нису релативизација опасности од вируса SARS-CoV-2 наспрам других животних ризика нити довођење у питање нужност и потребу за тренутном државном интервенцијом/регулацијом у време пандемије, напротив. Пример еболе нам показује да подређивање здравља људи тржишним силама и интересима може бити праћено великим људским жртвама. Уколико се развој вакцина препусти искључиво приватном сектору и добробит људи подреди економским подстицајима које углавном могу приуштити развијене земље, развој вакцина и превенције од болести у земљама у развоју могу потрајати годинама док се смртни случајеви могу бројати у хиљадама.
Напослетку, тренутна ситуација може да послужи као снажан подстицај ширења „идеолошког вируса“ који би изазвао стварање једног алтернативног друштвеног уређења за које би императив универзалне заштите људског живота важио не само у време пандемије већ и у регуларним околностима. Такво друштво треба да почива на принципима ултимативне заштите свих грађана од негативних ефеката слободног тржишта, односно, да постоје недвосмислене могућности да се задовоље егзистенцијалне животне потребе и истисне селективна заштита живота људи у зависности од ситуације и интереса глобалне економске елите. Речју, стварање друштва које би било носилац идеје да је живот свакога подједнако вредан живљења, без обзира на место где живи, материјално стање, верску, родну, расну, националну или етничку припадност.
[1] Piketty, T. (2020), Capital and ideology. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
