11. марта 2020. Светска здравствена организација прогласила је глобалну пандемију због вируса COVID-19 (https://twitter.com/WHO/status/1237777021742338049?s=20). Пар дана пре тога, први случајеви инфицирања овим вирусом су се јавили у Србији. Цело друштво је у метежу, сви су забринути. Држава проглашава ванредно стање, у медијима је ЦОВИД-19 једина тема. Вести су или о вирусу или су повезане са вирусом попут оних о отказивању спортских дешавања (Олимпијаде, Вимблдона и других). Стручњаци из области епидемиологије дају изјаве шта и како треба да се ради да би се ширење вируса смањило. Главни савет своди се на самоизолацију, и држање социјалне дистанце. Те савете преносе медији и за јако кратко време сви су свесни шта треба да се ради. Ипак, постоји проблем са оваквим саветима.
Друштвени научници су са појмом социјалне дистанце добро упознати, и за њих тај појам има сасвим друго значење. Социјална дистанца се операционализује као спремност испитаника да прихвати или одбаци одређене социјалне односе с припадницима циљне групе.[1] Можда на први поглед делује да је по дефиницији социјална дистанца нешто што нам ипак треба (циљна група су у случају пандемије сви други људи), али скренућемо пажњу због чега треба бити јако опрезан када се о њој говори. Да би било занимљивије читаоцима, нећемо се превише бавити методологијом већ ћемо покушати да ствари појаснимо кроз примере.
Да ли бисте дозволили рецимо Португалцима да посете вашу државу? Да ли бисте им дозволили да дођу у ваш град? Ваш комшилук? Размислите мало. Затим се запитајте да ли бисте те Португалце волели да имате за колегу на послу или факултету, за блиског пријатеља или зашто да не, за љубавног партнера? На што је више питања ваш одговор потврдан, то је ваша социјална дистанца према Португалцима мања. Наравно подразумева се да ако неког желите за љубавног партнера, желите и све остало - од тога да вам буде пријатељ па до тога да немате проблем да дође у вашу државу. Овај пример можете применити на апсолутно било коју етничку, старосну, родну, верску или поткултурну групу. Исто питање се може поставити и за муслимане, старе особе, особе са инвалидитетом, сиромашне, панкере. Као што смо видели из примера, распон скале социјалне дистанце уобичајено се креће од „желим га/је у својој држави“ па до „желим га/је за љубавног партнера“. Друштвени научници за процену социјалне дистанце користе Богардусову скалу а који све параметри ће бити коришћени зависи од тога какво истраживање се спроводи и на ком узорку. Ако се мери социјална дистанца према особама са аутизмом, вероватно се неће поставити питање да ли такву особу желимо у нашој држави.
Оно што је потребно да би се ширење вируса смањило је физичка дистанца у смислу да ваши свакодневни контакти са другим људима буду на растојању од минимум једног а пожељно два метра. Овакво понашање је неопходно када излазите ван куће али ако је могуће треба га практиковати и када сте унутра са члановима своје породице.
Да би избегли стварање нових теорија завере, које уопште не фале у овој ситуацији, морамо да рашчистимо неке ствари. Због чега стручњаци из области медицине и медији користе термин социјална дистанца ако он заправо значи нешто сасвим друго? Лудвиг Витгенштајн је рекао да границе нашег језика означавају границе нашег света. И био је управу. Ни медијима ни лекарима није у природи посла да користе Богардусову скалу, да расправљају о томе да ли је социјална дистанца већа према муслиманима или према католицима. Медији се можда тиме баве ретко, тек када то постане актуелно преко вести о неком злочину из мржње или слично. Доктори са тиме немају додира, исто као што ни социолози не знају ништа о структури вируса или како неки лек тачно делује на организам. Можда из чисте радозналости прочитају нешто о томе, али за професију социолога то уопште није битно.
Да не дужимо превише. Одржавање физичке дистанце у свакодневним контактима са другим људима је неопходно док ова пандемија не прође али социјална дистанца ни према коме никада није добродошла. Пре свега, бићете ускраћени за много нових различитих контаката, искуства и знања, сумњам да то желите.
[1] Stanimirović, Dragana, Veselinović, Bojana i Dimoski, Sanja (2018). „Socijalna distanca većinske populacije prema slepim osobama pre tri decenije i danas“, Specijalna edukacija i rehabilitacija, Vol. 17, br. 1, str. 81-101.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
