СОЦИОЛОГИЈА И ПОСЛОВИ БУДУЋНОСТИ: ПАМЕТНИ ГРАДОВИ – ИНТЕРВЈУ СА СОЦИОЛОГОМ ДРАГАНОМ СТОЈИЉКОВИЋЕМ – II ДЕО
Драган Стојиљковић је социолог из Ниша са петнаестогодишњим искуством у консултантским пословима као пројектни менаџер. Тренутно је запослен у ГО Палилула Ниш на пословима управљања људским ресурсима и стручног усавршавања запослених. Активан је и као лиценцирани тренер Академије за јавну управу и локалну самоуправу и има вишегодишње искуство у примени концепта паметних градова.
С обзиром на све сензоре и технологије које су потребне да би један паметан град функционисао, да ли је приватност грађана тиме угрожена и, ако јесте, да ли се то може спречити?
Ово је један од кључних проблема одрживог развоја и развоја урбаног смарт концепта. Могу вам навести гомилу примера неовлашћеног надзора, коришћења личних података и злоупотреба сваке врсте од стране сервиса и апликација чија намена није првенствено замишљена као таква. Постоје страшни примери у неким кинеским градовима, где се користе камере за препознавање, као и апарати који се стављају на главу ученицима основних школа, а којима се мери рад њихових можданих таласа. На тај начин мери се ниво њихове концентрисаности на часу, а резултати тог мерења се путем апликације шаљу родитељима у виду смс порука. Ово је свакако најдрастичнији пример кршења права детета, права на приватност и свих могућих повеља о људским и дечијим правима икада, па се поставља питање сврсисходности и уопште ефикасности овакве технологије. Добро да је у Европи донет фамозни GDPR (General Data Protection Regulation) који регулише право на употребу података о личности, а који је усвојила и наша држава. Дакле, у зависности од друштва, ви можете имати различите употребе или злоупотребе технологија.
Да ли ће грађани моћи на неки начин да управљају системом паметног града, да га мењају и надзиру?
Концепт паметног града такође подразумева транспарентност и демократске односе, тако да је просто немогуће имати паметна решења без могућности партиципације од стране грађана. Уколико имате паметна решења која су изван контроле грађана, онда то нису паметна, већ тоталитарна решења. Локалне самоуправе у Немачкој, на пример, имају обавезу партиципативног буџетирања, што значи да је обавезно питати грађане на шта желе да локална власт троши новац. Материјал са сигурносних саобраћајних камера се пажљиво чува и складишти, уз огромне кривичне санкције уколико дође до злоупотребе. Дакле, све те ствари су детаљно регулисане и постоје институције, процедуре и протоколи о њиховој употреби, као и контрола грађана. Повереници и омбудсмани које имамо су важни, али чини ми се да грађанима није баш најјасније чему они служе и шта раде. Такве институције служе томе да се друштво не претвори у неку верзију Орвелове 1984. Дакле, грађанска партиципација је свакако један од предуслова побољшања квалитета живота у градовима, и уколико направите било какво паметно решење у виду мобилне апликације или конкретне активности, оно ће пропасти уколико нема грађана који ће то моћи да користе и побољшавају.
Посматрано из угла Лефевровог концепта права на град, да ли би савремене технологије паметних градова могле да омогуће свим грађанима који настањују један град да подједнако користе његов простор и ресурсе? Пре свега мислимо на особе са инвалидитетом, стара лица, људе са ниским приходима и друге категорије грађана.
Лефевр свакако има огроман допринос у развоју критичког промишљања концепта урбанизације и производње тзв. социјалног простора, али се развој смарт концепта историјски везује за Чикашку школу, а они су углавном радили са оним што су затекли на терену, да тако кажем. Смарт концепт поседује критичку компоенту, али се у својој бити труди да извуче максимум из онога што има и са чим располаже. Могуће је да грешим, али мислим да је Лефеврова дефиниција о градовима који су пројекције друштва у простору мало неадекватна и не одговара баш стварности, сем ако не говоримо о глобалном друштву, уколико тако нешто уопште постоји. На пример, ви данас можете отићи у Будимпешту, Беч, Хелсинки или Сингапур, и видећете сличан приступ проблемима, слична понуђена решења. Чак и људи имају сличне обрасце понашања, а ради се о различитим државама и културама. Смарт концепт је свакако транснационалан, наравно, узима у обзир специфичност сваке заједнице, и гледа да га обликује по потребама конкретне средине, али на крају крајева, сви људи на свету имају мање више сличне потребе када говоримо о побољшању услова живота у градовима.
Паметни град свакако мора да прати инклузивну развојну политику. Да би била инклузивна, развојна политика паметног града мора узимати у обзир конкретне потребе социјално угрожених, старијих особа и особа са инвалидитетом, и мора пружати свеобухватна решења. Та решења подразумевају да различити сектори раде паралелно ради достизања задатог циља. На пример, постојање мобилних апликација које помажу возачима да пронађу места за паркирање намењена особама са инвалидитетом не значи много ако паркиралишта и други објекти нису опремљени рампама и другом чврстом инфраструктуром која олакшава покретљивост. Из овог угла гледано, Лефевр можда јесте у праву, али бојим се да ћу се посвађати са марксистички оријентисаним социолозима који се држе његовог рада и каснијих радова Дејвида Харвија око појмова људске географије и просторне правде. Дакле, да ли ћете имати пијаћу воду, канализацију или градски транспорт за који тачно знате ред вожње, то није и не треба да буде у зависности од тога која је политичка опција на власти. Урбани простор свакако јесте некакво огледало друштвених односа, али уређење комуналне, економске и социјалне инфраструктуре зарад благостања становништва није више ствар конкретне идеологије или политичког става, већ цивилизацијско достигнуће.
Како градови у Србији генерално напредују по питању трансформације у паметне градове?
Напредују попут детета које касно учи да хода. Дакле, споро и уз пуно падова. Проблем су ресурси, незаинтересованост, застарела схватања, и страх од примене нових решења. Мада, постоје сјајни примери у већим градовима у Србији, чак и у неким мањим срединама. Мислим да Београд и Нови Сад користе Google сервисе као помоћ око апликација у вези са градским превозом. Занимљиво је, такође, да су нека технолошка решења више усвојена од стране неких сеоских домаћинстава. На пример, у околини Ниша постоји доста пољопривредних произвођача који инсталирају сензоре за мерење метеролошких параметара у своја газдинства и повртњаке, и онда добијају информације путем мобилне апликације. Нећу бити лажно скроман, па ћу поменути и нишку општину у којој сам запослен, Градску општину Палилулу, која има већ две мобилне апликације које служе као сервис грађана (једну помоћу које грађани могу да пријављују комуналне проблеме, и другу која се тиче туристичких и историјских локалитета), и једно решење које помаже особама са инвалидитетом, пре свега слепим и слабовидим особама, а то је тактилна макета споменика на Бубњу. Ту се ради о тиму људи који је препознао интерес сарадње са грађанима, пре свега са удружењем „Млади Амбасадори“ који су развили технолошка решења. Свидела нам се идеја да заједнички урадимо нешто није можда толико епохално, али јесте сврсисходно и иновативно, чиме смо показали да је изводљиво и да не кошта пуно.
Мислите ли да паметни градови могу помоћи у очувању животне средине? Да ли су паметни градови и еко градови концепти који су у нечему исти?
То су по мом скромном мишљењу синоними. Немогуће је имати паметан град без одрживих еколошких решења. На страну брига око дивљих депонија, рециклажа, прерада отпадних вода, итд. Неки градови су отишли корак даље, па примењују и енергетску ефикасност у изградњи и реновирању својих институција, форсирају пореске олакшице за домаћинства за прелазак на соларну енергију, хибридна возила не плаћају паркинг, и слично. Сјајна је иницијатива коју сам видео у Хрватској, а која постоји у САД и многим европским државама, а то је концепт градске баште. Не у смислу парка са различитим биљкама и цвећем, већ баште за производњу поврћа. Имате могућност да за симболичну цену изнајмите од града неколико ари земље, и ту производите органско поврће или зачине, а такав приступ се такође користи и у едукативне сврхе. Да не говорим о обавезном смањењу CO2 емисије форсирањем токена за оне који користе бицикл у јавном превозу, и прелазак средстава јавног саобраћаја на возила која не користе фосилна горива. Где ћете паметнијег приступа од онога које форсира равнотежу између људи и животне средине.
Урбани оптимисти и урбани песимисти расправљали су о будућности града још од настанка првих индустријских градова. Данас неки паметне градове називају утопијом, други дистопијом. Какво је Ваше гледиште, ко је у праву?
Теже питање нисте могли да ми поставите ? Избећи ћу да цитирам Бергера, Тениса, Зимела, Фланагана и друге теоретичаре урбаног развоја, социологе и остале мислиоце, али чини ми се да што више читам присталице једног и другог става, све мање знам ко је у праву, и уопште, све мање знам о теми смарт концепта. Тоталитарна друштва ће свакако произвести дистопију, али, генерално, свака технологија и свако решење може бити злоупотребљено, Према томе, какво друштво будемо направили, такви ће нам бити и градови. А технологија ће свакако да мења и нас као појединце, и друштвене односе на које смо навикли. Како и у којој мери, остаје нам да видимо.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
