СОЦИОЛОГИЈА И ПОСЛОВИ БУДУЋНОСТИ: ПАМЕТНИ ГРАДОВИ – ИНТЕРВЈУ СА СОЦИОЛОГОМ ДРАГАНОМ СТОЈИЉКОВИЋЕМ –
Драган Стојиљковић је социолог из Ниша са петнаестогодишњим искуством у консултантским пословима као пројектни менаџер. Тренутно је запослен у ГО Палилула Ниш на пословима управљања људским ресурсима и стручног усавршавања запослених. Активан је и као лиценцирани тренер Академије за јавну управу и локалну самоуправу и има вишегодишње искуство у примени концепта паметних градова.
Пре свега, шта су паметни градови и шта је потребно једном граду да би се могао назвати „паметним“?
Не постоји, још увек, некаква општеприхваћена дефиниција паметног града, и уопште, паметног приступа у оквиру одрживог развоја. Познато је да више од половине светске популације живи у градовима. Тренд даљег прилива становништва из руралних средина веома је изражен, како у свету тако и код нас. То доводи до проблема као што су загађење животне средине, здравствени проблеми, отежано одвијање саобраћаја и сл. Основна идеја концепта паметног града јесте да превазилажењу ових тешкоћа могу допринети инфраструктура и сервиси засновани на технологијама интернета интелигентних уређаја (internet of things). Примена широког спектра апликација треба да обезбеди паметну инфраструктуру у областима као што су: саобраћај, електрична енергија, снабдевање водом, стамбена изградња и јавни сервиси. Мат Хамблен паметни град види као урбано подручје које користи различите врсте електроничких сензора за прикупљање података, како би се осигурале информације потребне за управљање имовином и ресурсима.[1] Таква дефиниција је коректна, али симплификована, јер узима у обзир само једну компоненту паметног града, а то је технологија. Развој паметног града често се везује за реализацију следећих елемената: паметна економија, паметно становништво, паметна управа, паметни саобраћај, паметна околина и паметан живот. Ово „паметно“ је можда незграпан превод, али претпостављате да је основна намена коришћење smart технологија. Више ми се допада термин „одрживи град“, јер је могуће имати паметан град без неких посебних иновација везаних за технологију, о чему сведочи више примера из света. Шта више, постоји и концепт паметног села, и то управо у државама које нису нарочито технолошки развијене. Можда ћу банализовати цео концепт, али ризиковаћу па ћу рећи да је паметан град заправо паметно, и пре свега, иновативно коришћење доступних ресурса у урбаној средини ради благостања људи који у њему живе. Као и код људи, и код градова је случај да су паметнији они који боље искористе оно са чиме располажу, и што им је доступно.
Који су то институционални и друштвени фактори који могу подстаћи или спутати развој паметних градова?
Не можемо да говоримо о паметним градовима, уколико не узмемо у обзир концепт одрживог развоја урбаних средина. Изградња институција, поспешивање социјалног дијалога, успостављање тржишне привреде и сијасет фактора и услова морају бити испуњени, како би се уопште појавиле идеје о томе како учинити живот у градовима подношљивијим. Ако погледате урбане средине у свету које се труде да испрате smart концепт, имате две врсте приступа (у зависности од друштвеног система): један приступ се односи на државе које имају висок БДП, висок проценат образованог становништва, уређену комуналну инфраструктуру, и такве средине се труде да додатно обликују квалитет живота у својим срединама. На пример, уколико имате висок проценат образованих појединаца, тржишно оријентисану привреду, транспарентност у раду, дијалог између свих социјалних актера, велика је шанса да ће и број понуђених и иновативних решења које олакшавају свакодневно функционисање бити већи. Ради се о „upgrade“-у система који деценијама функционише сасвим пристојно, и ту је реч искључиво о коришћењу технолошких решења како би се побољшало фукционисање у граду, са освртом на социјално, економско и еколошко благостање. С друге стране, имате државе које се не могу похвалити некаквим високим стандардом нити стабилном друштвеним и економским процесима, а које се труде да прате корак у одрживом развоју својих урбаних средина, као што су нпр. неки градови Вијетнама. Они немају ни 50% асфалтираних улица нити решену канализацију, али имају партиципативно буџетирање локалних самоуправа, систем локалне управе је дигитализован на основу block chain приступа и имају гомилу мобилних апликација које се односе на градски превоз или добијање докумената. Оваква друштва су усвојила такав приступ надајући се да ће праћење smart концепта „повући“ друштвени и економски развој. Колико ће бити успешни, остаје нам да пратимо.
Оно што бих поново нагласио као неопходан услов развоја савремених градова, јесте иновативност. Под овим се подразумева способност да се постојећи елементи који чине некакав ресурс у одређеној средини, поређају и сложе на другачији начин како би се побољшала функционалност. А иновативности нема без слободних и образованих појединаца.
Институционални фактори се тичу тога да имате институције које су прилагодљиве новим решењима. Мислим, поново ћу банализовати појам, али шта је институција него мрежа међусобно дефинисаних улога, активности и одговорног деловања. Дакле, договоримо се да ћемо нешто да урадимо на одређен начин, и то постане правило. Уколико ту имате проблем и немате адекватно управљање људским, нити осталим ресурсима (информатичко технолошким, па и политичким), ви нећете пуно отићи од почетног списка лепих жеља. Људима је такође проблем и страх од непознатог: какав је то паметни град, шта је то, чему служи, и просто се плаше да уопште крену да раде у том правцу. А само треба да се почне и настави са радом, никакве велике мудрости ту нема. Због тога мислим да је концепт паметних градова, и код нас и у свету, најбоље оставити у аманет локалним самоуправама, јер се ради о мањим и прилагодљивијим системима.
Социолози град одређују као пројекцију друштва у простору. Какво је друштво које своје градове унапређује у паметне?
Свако друштво које жели да примени паметан приступ у урбаној средини јесте паметно J Шалу на страну, ако се држимо ове Лефеврове дефиниције, нека друштва пројектују интелигентна технолошка решења и користе бесплатне интернет сервисе и апликације како би побољшала услове живота у својим срединама, а нека производе дивље депоније, дивље паркинге, дивља гробља и дивље људе. Да би се уопште нешто унапредило, мора да постоји свест о томе шта желимо да унапредимо, а највише свест да то захтева пуно рада. Ако имамо друштво које фаворизује напредак, знање, и дијалог, несумњиво да неће бити проблема око концепта примене технолошких решења у сврху елиминисања комуналних проблема. Међутим, уколико друштво нема свест о општем добру, не постоји мобилна апликација која ће га учинити паметнијим и одговорнијим.
Јапан је, на пример, цео концепт паметних градова подигао на ниво паметног друштва, тзв. SOCIETY 5.0, где укључују како технолошка решења (internet of things, роботику, вештачку интелигенцију, и сл.), тако и промену концепта и приступа промишљања о социјалним односима (рецимо, иновативне социјалне интеракције преко друштвених мрежа). И онда се десило да, након трогодишње примене оваквог концепта, теоретичари описују нови синдром „Hikikomori“, који се односи на тинејџере који су се потпуно социјално изоловали, и то представљају као начин живота, као један вид поткултуре. Неизвесно је да ли је то повезано са друштвеним медијима и реакцијом на примену једног оваквог концепта. У сваком случају, поставља се питање: могу ли се појавити нови културни обрасци, како се мењају доминантни културни обрасци, и шта ће то значити за једно друштво на дуже стазе? Да не говоримо о индустријализацији, и једној простој неопходности за демографским кретањима, и да ли то заправо подразумева нужност усвајања smart концепта, уз веома пажљиву примену.
Имате ли увид у то колико су социолози ангажовани на пројектима везаним за паметне градове?
Један од мојих дражих аутора који се баве смарт концпетом, Дејвид Сандел, тврди да концепт паметних градова мора да садржи 90% социологије и 10% инфраструктурних и технолошких решења. Дакле, у свету су социолози прилично ангажовани и готово је незамисливо да било који од елемената smart концепта прође без социолога који ће то измерити и анализирати. Код нас, колико сам упознат, анагажовано је мало социолога, и сматрам да би то морало да се промени. Под менторством проф. др Мине Петровић социолошкиња Марија Тодоровић одбранила је докторску дисертацију под називом „Изазови развоја ‘паметних’ градова у Србији“. Ради се о сјајној анализи нашег друштва и приказивању његове способности да се ухвати у коштац са урбаним проблемима и применом модерног приступа у њиховом превазилажењу. Надам се да ће у будућности ова тема бити заступљенија код домаћих аутора.
[1] https://www.computerworld.com/article/2986403/just-what-is-a-smart-city.html
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
