Ових дана сам доста размишљала о поверењу. Размишљала сам наравно и пре пандемије и схватила да је корисно имати малу дозу сумње, мању према људима (мислим на њихове намере) а већу према тачности изговореног. Чини ми се да сам била у праву, јер преиспитујући оно што чујем, смањивала сам могућност да будем у заблуди. Данас је ситуација другачија. Мислим на време глобалне епидемије. Ово је такође и време постистине и лажних вести а грађанима би медији и информације требало да буду прозор у реално стање ствари. Са друге стране, онима који не познају медицину, реч стручњака из области епидемиологије је нарочито важна. Поверење је у садашњој ситуацији веома значајно, јер оно утиче на одговорност грађана. Такође, поверење се показало важним и у ситуацији када други одлучују о нама.
Поверење је психолошка категорија чији је основни облик интерперсонална комуникација. Ту се, могло би се рећи, ради о очекиваном понашању другог у односу на мене (других у односу на нас). Као такво, оно носи са собом одређену неизвесност (да ли ће то понашање бити жењено) и ризик (да не буде). Поверење је пак и етичка категорија. Ту се ради о томе да поверење почива на претпоставци како други треба да се понашају с обзиром на моралне стандарде.
У процесу комуникације поверење је кључно за успешну комуникацију. Успешну комуникацију можемо објаснити као комуникацију у којој је саговорник разумео шта је говорно лице рекло, односно шта подразумева под изговореним. Филозоф Пол Грајс процес успешне комуникације описује као процес у коме говорно лице говори истину и слушалац му верује (Grice, 1975). Поверење је веома важно према Грајсовом мишљењу а оно значи да слушалац изговорено узима као истинито. Ово кратко објашњење комуникације показује да су поверење и истина у директној вези, ипак можемо се запитати: Због чега некоме верујемо а неком не?
Поверење, можемо рећи, представља рационалну категорију. Када неком указујемо поверење ми обично узимамо у обзир кредибилитет особе која говори, наше претходно знање о тој особи или теми разговора али и наше искуство. Обично немамо поверења у особе које су нас некада изневериле, обмануле итд. Али поверење је и емотивна категорија.
Поред истине која иде уз поверење још једна етичка категорија је овде битна-то је слобода. У средини где се негује слобода мисли и изражавања, могуће је да се створи и поверење међу људима. У супротном се говори неистина, неистина се прихвата као истина и на крају сама истина бива заборављена.
Поверење је неопходно у пријатељском односу, партнерском, међу колегама итд. Оно је битно за функционисање организација, институција и читавог друштва. Ипак, чини се да је поверење у институције другачије од поверења у човека, јер су институције безличне и почивају на друштвеним конвенцијама (Giddens, 1990). Са друге стране, институције се могу разумети као гаранција интерперсоналног поверења. То би значило да је друштвено поверење у институције битно за њихово функционисање.
Данас се суочавамо са једним таквим стање глобалног друштва- неповерењем у институције. Међутим, ова појава није нова и није настала са појавом COVID-a 19. Она је след једног дугог процеса који јој претходи а који је резултат политике, медијске културе али и смањене слободе медија. Остаје нам да се надамо и да радимо на томе да повратимо слободу медија и поверење грађана/грађанки у науку, здравство, политичке институције, образовне институције и поверење једних у друге.
Giddens, A. (1990), The consequences of modernity, Cambridge: Polity Press.
Grice, H. P., (1975), “Utterer’s meaning and intentions”, Philosophical Review 78, 147-177.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
