Prošlog puta završili smo time da je jedan od najvećih zadataka budućnosti disciplinovanije misliti svojom glavom. Ali, proces selekcije informacija danas nije nimalo jednostavan.
Istraživanja pokazuju da je Srbija država sa izuzetno niskim poverenjem u institucije. Različita istraživanja obuhvataju različite periode i metodologije pa je teško objediniti ih i upoređivati, ali opšti utisak i zaključak nesumnjivo jeste da je poverenje građana Srbije u državne institucije malo. Na primer, u istraživanju iz oktobra 2020. godine koje je sprovela agencija Sprint Insight od građana se tražilo da od ponuđenih 25 opcija odaberu onu kojoj najviše veruju. Postojala je i 26. opcija, „ne verujem nikome“. Vojska i policija pokazale su se kao institucije kojima se najviše veruje sa 21.6% i 13.8% odabira, redom. Zdravstvene ustanove su na trećem mestu sa 10.8%, a zanimljivo je da predsednik republike sa 9.9% ima veće poverenje od vlade (4.4%), sudova (4.0%) i skupštine (1.2%) zajedno. Čak 14.9% građana odlučilo se za opciju „ne verujem nikome“!
Država bi uvek trebalo da bude u službi građana, a posebno u situacijama kada postoji pretnja po živote i zdravlje. U takvim situacijama, poput pandemije koronavirusa, poverenje građana u institucije i državu je od naročite važnosti. Međutim, kao što smo naveli, poverenje nije na visokom nivou. Istraživanje ne nudi moguće objašnjenje za nepoverenje, ali jedan od faktora koji bi mogao uticati i dodatno ugroziti već slabo poverenje (i istraživanja iz ranijih godina pokazuju slične rezultate) u novonastaloj situaciji pandemije, čine kontradiktorne izjave od strane predstavnika struke i pojedinaca sa vrha vlasti.
Tako je stanovništvo najpre bilo bodreno time da je preživelo mnogo gore stvari, čuvena izjava da je “ovo najsmešniji virus” (26.2.2020.), što predsednik poriče na drugoj konferenciji za medije (11.3.2020.) rekavši da to niko nije rekao. Drugi demanti koji je takođe ocenjen kao neistinit bio je onaj koji je iznela predsednica vlade povodom rečenice u informatoru vladajuće stranke uoči parlamentarnih izbora održanih 21.06.2020. gde je pisalo: „Srbija je pobedila u borbi protiv opasnog virusa“, a predsednica vlade, koja je ujedno i član date stranke, 17.07.2020. izjavila je: „Niko nije rekao: ‘Mi smo odneli pobedu protiv korona virusa’.“ Dodatne drame bilo je na svakom koraku, kada za njom možda nije bilo potrebe (poput izjave da nam groblja neće biti dovoljna), ali i kada se ona indirektno javljala saznanjem da podaci iz baze podataka u koje su novinari imali uvid ukazuju na neslaganja sa zvanično saopštenim podacima o brojevima zaraženih i preminulih od virusa za period od 19. marta do 1. juna 2020. Državni zvaničnici i članovi kriznog štaba negirali su te navode, a istaknuti član kriznog štaba je krajem septembra izjavio da u datom periodu „informatički sistem nije bio dovoljno precizan“ zbog čega su zaista prikazivani drugačiji podaci. Ova sumnja o tačnom broju preminulih nastavlja se i danas.
Dodatnu konfuziju u vezi poverenja u zvanične izvore podataka unosi i sama zvanična nauka. Naime, radi se o novom virusu koji prouzrokuje novu bolest, a istraživanje tih novina iziskuje vreme i informacije koje u početku širenja zaraze prosto nisu postojale. Da bi sa određenom sigurnošću medicina mogla da tvrdi bilo šta potreban je i veliki uzorak, čega u početku zaraze nije bilo. Čak i sa dovoljnim uzorkom, ukoliko je priroda eksperimenta takva da se vrši ispitivanje u laboratorijskim i kontrolisanim uslovima, rezultat tog eksperimenta ne mora nužno da oslikava ponašanje u realnim uslovima.
Uzevši sve to u obzir, razumljivo je to što je Svetska zdravstvena organizacija, glavni glasnik medicine u doba pandemije, tokom proteklih meseci davala kontradiktorne izjave/preporuke. Tako je u početku pandemije zvanična preporuka bila da maske nose samo oni koji su zaraženi ili neguju zaraženu osobu, te da su maske samo osećaj lažne sigurnosti, ali je preporuka usled novih saznanja početkom juna 2020. promenjena, pa je trenutni stav da bi maske trebalo nositi na javnim mestima gde nije moguće održati dovoljnu fizičku distancu.
Naravno, svaki naučni zaključak dolazi sa ograničenjem koje ljudi često previđaju, a to je da određenu stvar tvrdimo na osnovu dosadašnjih podataka i razumevanja. Novi podaci mogu možda pokazati da je naša tvrdnja netačna. To je sastavni deo nauke. Međutim, ovakvo „predomišljanje“ nauke kod nekih može da izazove sumnjičavost i smanjenje poverenja u naučna otkrića kod kojih „danas tvrdimo jedno, sutra drugo“.
Dodatni razlog nepoverenja u zvanične podatke i zvaničnu nauku može biti „poplava“ lažnih i manipulativnih vesti o koronavirusu koja je zavredila i sopstvenu reč – infodemija. Ovo jeste pogodan naziv i iz razloga što su te vesti najčešće veoma „viralne“ – brzo se šire. Ne samo da određenu vest dele čitaoci, već drugi mediji prenose sadržaj medija sa lažnim sadržajem. Istraživanja portala FakeNews tragač za period od 12.03. do 12.04.2020. pokazala su da je u tom periodu u Srbiji bilo 43 lažnih i manipulativnih narativa koji su preneti čak 241 put u raznoraznim medijima, a broj deljenja datih vesti na Fejsbuku je 223.466!
Kao što je napomenuto, u date statistike ulaze i manipulativne vesti. Manipulativne su one vesti koje sadrže neke istinite podatke, ali nekim svojim elementom navode na drugačiji zaključak. U doba obilja informacija i brzog „skrolovanja“, često se istraživanje na neku temu svodi samo na čitanje naslova, a naslov je uglavnom tu da „namami“ čitaoca, pa valja da sadrži što ekstremnije izjave.
Što se sadržaja vesti tiče, pomenuto istraživanje vesti klasifikuje na sledeće tematike: vesti iz sveta (22%), unutrašnja politika (16%), saveti (33%), zdravstveni sistem (16%) i teorije zavere (13%). Što se tona vesti tiče, polovina ih je optimistična, a polovina pesimistična.
U atmosferi smanjenog poverenja u zvanične institucije, konfuznih i nekada naizgled kontradiktornih otkrića nauke, kao i same „udaljenosti“ nauke, ljudi su skloniji tome da deo ovakvih vesti prihvate kao tačne, a s obzirom na raznolikost sadržaja mogu izabrati za sebe „istinu“ baš po njihovoj volji.
Ipak, ovi podaci su delom tek posledica drugih većih problema: medijske pismenosti i dostupnosti naučnih informacija.
1. Kako profesorka komunikologije, Nada Zgrabljić Rotar tvrdi, mediji per se nisu ni štetni ni korisni, ali mogu biti i jedno i drugo – zavisno od toga na koji način se koriste. Oba načina su važna jer „utiču na društvenu socijalizaciju i oblikovanje identiteta dece i odraslih osoba, pa i nacionalnih identiteta“ [1]. Pored pozitivnog aspekta medija (kao izvora informacija i zabave, na primer), postoji težnja ka manipulisanju, širenju dezinformacija, zbunjivanju i(li) ubeđivanju. Upravo zbog toga, neophodno je medijski se obrazovati: neophodno je raditi na medijskoj pismenosti pojedinaca kako bi oni mogli da nauče i kontorolišu kome i čemu će verovati. Kada kažemo medijska pismenost, ne mislimo samo na tehnološki apsekt medijskog opismenjavanja: dakle, na ovladavanje korišćenja interneta, televizije, telefona i slično – to je samo jedan deo ovog procesa. Mnogo važniji je onaj sociološki aspekt, čak istorijski i teorijski: izučiti istorijski razvoj medija u zemlji u kojoj živimo (radi dobijanja nekog šireg konteksta), načela njihovog funkcionisanja, ko poseduje i kontroliše medije, ko je medijska publika, koji cilj se ima na umu pri emitovanju sadržaja, sam medijski jezik koji se koristi, medijska estetika i tako dalje.
Medijska pismenost za svoju posledicu teži da ima kritički nastrojenog, ali i kreativnog čoveka (građanina) – takvog koji će biti sposoban da na pravi način ispita, analizira i sumnja u ono što mu se nalazi nadohvat ruke i koji će moći da proceni šta je laž. Ova vrsta pismenosti mogla bi da se svrsta u jednu od najvažnijih veština 21. veka. [2] Rečima Lena Mastermana: na ovom polju imamo potpuno drugačiju percepciju saznanja, jer više ne posmatramo znanje kao nešto što se nalazi izvan nas (tamo negde u svetu) čemu treba prosto da se prilagodimo i šta treba da usvojimo kao dato; izučavanje medija pruža nam neku novu teoriju znanja: onu koja polazi od znanja koja na neki način sami stvaramo – imajući kritički nastrojenu interakciju sa samim svetom i onim što nam on pruža – menjajući, čak, taj isti svet. Reflektujući na taj način, možemo da počnemo da se pitamo: „Kako taj svet može biti drugačiji?“. Zato je veoma bitno, naglašava Len, doživljavati medije kao konstrukte – ništa više. Ako ih doživimo kao realnost, onda ih ne možemo ni menjati – što je još važnije, ne možemo ih onda ni dovesti u pitanje. [3]
Medijska pismenost je takođe bitna i za nastavnike, ali pre svega roditelje – kako bi bolje razumeli svoju decu i vaspitali ih pravilno. Unicef je u svom istraživanju Deca Evrope na internetu [4] došao do zaključka da deca provedu od tri do sedam sati na internetu i ostalim medijima – previše vremena, a premalo kritičke nastrojenosti prema onome sa čime dolaze u dodir (koristeći razne medije). Zbog toga mogu biti podložnija njihovim štetnim uticajima ili posledicama. Medijska pismenost, na taj način, nema samo za cilj da omogući pravilno reflektovanje na ponuđeni medijski sadržaj, već ima za cilj i razvijanje produktivnosti kod dece (kreativnosti – u terminima L. Mastermana): suočiti ih sa samim medijskim sadržajem, stimulisati ih da se igraju sa njim, da izlaze iz okvira konvencionalne upotrebe medija, da istražuju tehnike i načela njihovog funkcionisanja. Dakle, omogućiti deci neposredan kontakt i praktično razumevanje medijskih tvorevina – pripremajući ih, između ostalog, za izazove i opasnosti, ali i mogućnosti interneta.
2. Jedan od izazova interneta jeste ovaj: „pojava elektronskog publikovanja, interneta i svetske mreže drastično je izmenila komunikacione procese u nauci.“ Ovo je bitno jer nauka se smatra univerzalnom i širenje naučnih informacija uglavnom je u ulozi distributera imalo same naučnike, biblioteke i izdavačke kuće. Vremenom, međutim, porast naučne zajednice i sporije prenošenje tih informacija preko knjiga doprineo je pojavi naučnih časopisa – koji, prema Steli F. Matutinović, i danas imaju ulogu dominantnog komunikacionog kanala u nauci. Posle Drugog svetskog rata, kako ona tvrdi, zabeležena je ekplozija publikovanja naučnih radova, zahvaljujući velikom porastu ulaganja u nauku. To je dovelo do konstantnog rasta cena časopisa: „[c]ene časopisa porasle su u periodu od 1975. do 1995. između 200 i 300%, ne računajući inflaciju, a do 2011. cene časopisa su prema podacima Association of Research Libraries porasle za 402%, a cene knjiga 99%.“ [5] Stela ovde navodi Brajana Mek Gila, koji zapaža da ti komercijalni izdavači oštećuju, pre svega, same naučnike, pa onda i javnost koja se zanima za nauku i te publikacije - time što dividende od svog godišnjeg profita od preko 30% daju svojim akcionarima, a ne dele sferi nauke i obrazovanja. Dakle, oni ulažu u razvoj sopstvene firme, a ne u razvoj nauke i obrazovanja.
Još jedna otežavajuća okolnost jeste isticanje samo naučnika svetskog renomea (onih koji su već priznati na tom polju): zbog velikog broja izdavanja naučnih časopisa i da bi se olakšala selekcija časopisa koji će biti dostupni u bibliotekama, birani su časopisi sa najcitiranijim radovima. To je doprinelo tome da neafirmisani autori, odnosno naučnici, imaju ogromnih teškoća pri objavljivanju sopstvenih radova: „procenat odbijenih radova u tim časopisima [je] veoma visok, nekad i preko 90%.“ [5]
Ipak, i sa pojavom elektronskih publikacija i interneta nije olakšan pristup naučnom štivu: izdavači počinju da prodaju pristup do paketa časopisa (ne više samo jednog časopisa) – doduše, po nešto manjoj ceni – i na taj način ti časopisi postaju nedostupni bibliotekama, koje ne mogu da kupe te pakete. Istovremeno, mali izdavači se gase i dolazimo do toga da samo nekolicina izdavača ima monopol nad najuticajnijim naučnim časopisima. Dodatno, čini se da se ovim ozbiljno dodaje na tas opravdanja postojanja piratskih sajtova za skidanje stručne literature, koji često i eksplicitno tvrde da svoj angažman u stalnoj dopuni baza podataka radova vide kao rad pod principom da znanje treba da bude besplatno i dostupno svima, gde pritom i implicitno znamo da ogroman broj studenata i naučnih radnika širom sveta koristi dominantno upravo ovakve izvore. S tim u vezi, možemo se podsetiti prošlogodišnjeg početka pandemije kada je veliki deo svetskih izdavača otključao svoje sadržaje na određeno vreme. Nije li to bilo divno? Sve u svemu, i ako se ispostavi da se ne može naći opravdanje da naučno štivo bude potpuno besplatno, sigurno je da se ozbiljno mora poraditi na korekciji cena i generalnoj dostupnosti akademije široj i užoj javnosti.
Što se tiče Srbije, „[n]aučne informacije u Srbiji dostupne su u naučnim bibliotekama i preko interneta. U bibliotekama nalazimo one informacione izvore koje biblioteke kupuju, razmenjuju ili dobijaju na poklon, bilo da su u štampanom ili elektronskom vidu. Preko interneta su dostupni informacioni izvori za čiji pristup je plaćena licenca za korišćenje sa određenih IP adresa i izvori koji se na svetskoj mreži nalaze u slobodnom pristupu.“ [5]
Na kraju, istakli bismo da iako ne možemo uvek neposredno uticati kao pojedinci na izazove koje internet sa sobom nosi – konkretno, govoreći o naučnim radovima i njihovoj dostupnosti javnosti – možemo raditi na sopstvenoj medijskoj pismenosti, jer time omogućavamo sebi pravilno kanalisanje i kontrolisanje informacija koje primamo na nivou svakodnevnice – samim tim, smanjujući mogućnost da (po)verujemo u laži i budemo pogodni za manipulaciju i pokušaje ubeđivanja.
[kraj 2.dela]
Reference:
- https://fakenews.rs/wp-content/uploads/Korona-i-infodemija-u-Srbiji-2020.pdf
- https://bezbednost.org/wp-content/uploads/2020/11/WBSB_SerbiaReport_Serb.pdf
1. Rotar, N.Z. (2005) (Ur.) Medijska pismenost i civilno društvo, Sarajevo: MediaCentar. Preuzeto sa http://www.medijskapismenost.net/download/2005_Nada_Zgrablji_Rotar_Medijska_pismenost_i_ civilno_drustvo.pdf
2. Erjavec, K. Odgoj za medije: od koncepta do školske prakse. Preuzeto sa http://www.medijskapismenost.net/dokument/Medijsko-obrazovanje-Od-koncepta-do-skolske-prakse
3. Joe Galbo. (08.06.2015.). Len Masterman Full interview [video]. Preuzeto sa https://www.youtube.com/watch?v=P5EdxlHPHcY
4. Kuzmanović, D., Pavlović, Z., Popadić, D. i Milošević, T. (2019). Korišćenje interneta i digitalne tehnologije kod dece i mladih u Srbiji: rezultati istraživanja Deca Evrope na internetu. Beograd:
Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Preuzeto sa https://www.unicef.org/serbia/media/12511/file/koriscenje_interneta_i_digitalne_tehnologije_kod_dece_i_mladih_u_Srbiji.pdf
5. Matutinović, S. F. (2013). Naučne informacije u Srbiji. Protok, dostupnost, vrednovanje (2. izd.) Beograd. Preuzeto sa http://ubsm.bg.ac.rs/document/20/
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
