Победа песме In corpore sano на овогодишњој Песми за Евровизију произвела је низ различитих реакција: од чуђења, преко задовољства што је донекле алтернативнији уметнички израз напокон успео да нађе пут до комерцијалне сцене, до размишљања на саму тему текста. Вишеслојни текст песме за један од мотива, између осталог, има критику наметања императива здравог живљења. Наратив о неопходности здравог начина живота и својеврсни култ здравља су већ пар деценија уназад саставни део цивилизације у којој живимо, што се у време пандемије ковида посебно видело. Међутим, да ли је ова идеја уопште нова и како се на здрав живот гледало у времену у коме су појмови пандемије, болести и ратова били саставни део стварности?
Средњи век дефинитивно не представља најздравији и најмиришљавији период људске историје. Међутим, потпуно би погрешно било претпоставити да средњовековни човек није водио рачуна о свом здрављу и хигијени. О хигијенским навикама средњовековних Европљана сведоче читави приручници за здрав живот. Они су циркулисали у средњовековној Европи нарочито у периоду развијеног и позног средњег века. Један од познатијих и популарнијих био је Tacuinum Sanitatis, чији први преписи датирају из 13. века. Реч је, заправо, о латинском преводу једанаестовековног арапског дела Taqwīm as‑Siḥḥa (Одржавање здравља). Други важан спис био је Regimen sanitatis Salernitanum (Салернскe регуле), написан у 12. или 13. веку, у стиховима. Поред овог дела, познато је и неколико других регула сличне садржине.
Купање и прање веша били су примарни начини неговања личне хигијене, али су коришћене и различите друге методе. Резултати археолошких истраживања показују да су паразити и ваши били и те како присутни, како код богатих, тако и код сиромашних. У циљу сузбијања ваши користили су се различити мелеми, од којих су неки садржали и штетне супстанце као што је жива. Чешљање је, такође, практиковано, па су поједини чешљеви имали посебан додатак за вашљиву косу. Средњовековни лекари су веровали да паразити у организму настају спонтано, због нездраве средине унутар тела. Како би се убили или истерали из организма коришћено је горко биље, попут линцуре.
Здрава исхрана сматрала се важном и у средњем веку, с тим што је храна класификована према категоријама топле или хладне и влажне или суве хране. Топла и влажна храна, као што је пилетина, сматрала се здравом. Са друге стране, некувано воће сматрано је нездравим. Конзумирање алкохола је одобравано, али са мером. Вино је генерално сматрано здравијим, с тим што се оно чешће конзумирало на простору јужне Европе, где је и било погодније тле за узгајање винове лозе. Пиво је било најраспрострањеније европско пиће, мада сијенски лекар Алдебрандин у 13. веку о пиву пише као о нездравом за главу и стомак. Једно петнаестовековно писмо иберијског лекара својим синовима који су се школовали на универзитету у Тулузу садржало је савет да приликом обеда не пију заједно млеко и вино „иначе ће добити лепру“.
Хуморална теорија, одн. веровање да се људско тело састоји од четири сока (крв, слуз, црна жуч и жута жуч), која корене вуче из времена антике, обликовала је ставове према здрављу и у средњем веку. Несклад између сокова се сматрао узроком многих болести. Редовно испуштање телесних течности било је важно, па се, поред природних начина пражњења организма, практиковало и испуштање крви. То је, међутим, морао да ради посебно обучен човек, који је знао да децу и труднице није требало подвргавати третману, али и који је знао да третман усклади са повољним астролошким тренутком. Телесни односи су такође посматрани кроз призму хуморалне теорије. Због испуштања течности били су препоручивани, али је у томе требало имати мере. Наиме, веровало се да због стварања влажне средине и високе температуре претерано чести односи могу бити и штетни.
Физичка активност била је саставни део живота људи у средњем веку. И поред тога што је сам начин живота упућивао појединца на активност, вежбање и тренинг нису запостављани. Француски лекар из 13. века, Бернар де Гордон, аутор једног од популарних регула, саветовао је вежбање, јер је побољшавало метаболизам и отварало поре на кожи. Шетња, трчање и јахање били су најчешћи облици физичке активности. Поменуто писмо иберијског лекара саветује његовим синовима-студентима јутарњу и вечерњу шетњу, брзо ходање, трчање (искључиво „празног стомака“), скакање и, ако временски услови не дозвољавају претходне активности, брзо пењање уз и низ степенице. На физичку активност посебно су били упућени витезови и војска. Њихов тренинг је, разуме се, укључивао теже врсте вежбања: трчање под пуном опремом, вежбу са тешким оружјем, јахање и гимнастику на коњу.
Као и данас, редован сан био је важан за здравље. Санитарне регуле су препоручивале осам до дванаест сати сна, али је било важно и који ће се положај у току спавања заузети. Тако је најбољим сматрано спавање на боку и то најпре на десној страни, па на левој, па опет на десној. Tacuinum Sanitatis истиче важност баланса између сна и будности, као и између одмора и активности. Исти спис бави се и проблемом менталног здравља. Да би се оно сачувало, саветује се умереност у радости, страху и бригама. У погледу менталног здравља, једнако као и у погледу физичког, религиозност је играла важну, ако не и кључну улогу. Исповест је имала терапеутско својство. Канони Четвртог латеранског сабора (1215) заповедају лекарима да приликом лечења своје пацијенте убеде да најпре позову „лекара душе“, одн. свештеника, како би исповедио болесног, јер „болест тела може бити резултат греха“. Медицински речник коришћен је и у проповедима како би се приближила религијска стварност. Исповедање грехова сликовито је описивано кроз поређење са повраћањем. Било је и лековито за тело. Плакање над својим греховима је помагало да се излуче нездраве телесне течности, па су забележена исцељења због ридања над својим гресима.
Средњовековни човек, упркос данас раширеном веровању, није раздвајао категорије душевног и телесног. Физичко, ментално и душевно здравље чинили су нераздвојиву целину. Треба истаћи и то да је сваки тренутак у животу средњовековних људи био испуњен значењем. Ово је нарочито било уочљиво на примеру средњовековних монаха. Њихове вредности као што су умереност (у свему, па и у умерености), нагласак на минимализму, на бризи о сопственом духовном стању, али истовремено и упућеност на службу заједници, могу и данашњем човеку бити од користи
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
