Епидемија бубонске куге, познатије под именом „Црне смрти“, захватила је скоро читав тада познати свет: Европу, Азију и северну Африку. Сматра се да се прво појавила у централној Азији, да су је ширили инфицирани дивљи глодари и да је озбиљне размере достигла око 1331–1332. године. Из централне Азије се ширила према истоку, где је захватила Кину и Индију, и према западу ка Персији, Кримском полуострву, тј. источном делу медитеранског света, следећи караванске путеве. Брзина распростирања и велика стопа смртности изазивали су велики страх код човека средњовековног доба, остављајући га немоћним пред незаустављивом болешћу.
Током 1346. године, куга се проширила на Крим, остављајући на десетине хиљада жртава. У исто време, татарска војска под вођством хана Јани–бега (1342–1357) безуспешно је опседала ђеновљански град Кафу (Феодосију) неколико година. Услед неуспеха у покушају да освоје град војском, Татари су се одлучили на другачији тип ратовања: примену метода биолошког рата. Катапултима су бацали заражена тела својих ратника у градску тврђаву. Иако су војници у тврђави одстрањивали убачена заражена тела тако што су их бацали у море или их избацивали преко својих зидина, зараза се раширила градом. У страху од болести део ђеновљаске војске напустио је Кафу и отпловио за Цариград, чиме су пренели болест у царску престоницу. Већ у пролеће 1347. године, зараза је захватила Цариград. А из њега се проширила по читавом Средоземљу. У септембру 1347. године је захватила градове Трапезунт, Месину и Александрију, а наредне 1348. године била је и у Венецији, на Кипру, у Тунису, Марељу, Шпанији, потом и у Паризу. Године 1349. захватила је Лондон. Болест је допрела и до Москве, где јој је подлегао руски велики кнез Симеон Горди (1340–1353). Црна смрт се проширила читавом Европом и имала карактеристике једне епидемије на светском нивоу, за коју се данас употребљава назив пандемија. Процењује се да је у периоду 1348–1350. година у Европи преминула једна трећина становништва, или по неким модерни проценама око 50 милиона људи у Европи, Азији у Африци.
Епидемија куге је 1348. године захватила и младу српску царевину, где се проширила из правца Дубровника, са једне стране, и јужних и југоисточних делова Балканског полуострва, тј. Цариграда и ромејских земаља са друге стране. Српски владар цар Душан Силни (1331–1355) склонио се са својом породицом на Свету Гору, у том тренутку вероватно најбезбедније место у Европи. На тај начин, сачувао је свој живот и животе својих чланова породице и избегао трагедију које је захватила византисјког цара Јована VΙ Кантакузина (1347–1354), чији је син Андроник, најмлађи од тројице синова као дечак од тринаест година преминуо од куге.
Територије Тракије и Македоније, пострадале у грађанском рату (1341–1347) вођеним у Византији, са десеткованим становништвом заразном болешћу, постале су лак плен турским пљачкашима, а убрзо и освајачким походима османлијских владара. Изгледа да епидемија куге није се проширила у већој мери на турске емирате у Малој Азији, што наводи на мишљење да су Турци остали имуни на ову болест, тј. нису масовно од ње обољевали.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
