У Струганику, у музеју породичне куће војводе Живојина Мишића, на зиду се налазе две крштенице. На једној пише „Лујза Крикнер“, а на другој „Магдалена Мишић“. Симболично, оне представљају две фазе живота ове изузетне жене, настале као резултат оданости вољеном супругу Живојину, њиховој љубави и породици коју су створили. Потицала је из богате швајцарске породице немачког порекла. Њени манири и однос према војводи и деци били су саздани од најбољег што је понела из германског васпитања и онога што је усвојила из српске традиције и обичаја. У најтежим ситуацијама храбрила је супруга и увек била на његовој страни. Била је и мајка-херој, која је све жртвовала због љубави према српском војводи, који ју је заједно са собом увео у легенду и незаборав.
Све је почело 1881. године на балу официра. Боравећи у породичном летњиковцу у околини Аранђеловца, шеснаестогодишња девојка, за коју су имућни родитељи имали велике планове, упознала је младог потпоручника Живојина Мишића. Са првим тактовима музике, Живојин је пришао Крикнеровима, дубоко се поклонио и замолио за дозволу да игра са Лујзом. Према предању, девојка је невољно устала, а ни родитељи нису били одушевљени каваљером. Ипак, те летње вечери није се родило само познанство, већ и љубав на први поглед.
Различита вера, порекло („сељачки син, официр са малом платом“) и војнички живот са честим променама места боравка нису били довољни разлози да Лујзини родитељи спрече њихову везу. Напротив, лишена мираза, Лујза је побегла за Живојина и 30. октобра 1884. године венчали су се у Вазнесењској цркви у Београду.
Немица која је узела презиме Мишић постала је мајка шесторо деце: три сина — Радована, Александра и Војислава — и три кћерке — Елеоноре, Олге и Анђелије. Сурова историјска времена и ратови — Турски, Балкански и Први светски — условили су да Живојин непрестано одлази из рата у рат, а касније су му се придружили и синови. Лујза је делила судбину српског народа и своје породице. Повлачила се са српском војском преко Албаније до Драча. Када је Живојин са синовима и војском 1915. године отишао на Крф, Лујза је са осталим избеглицама отишла у Француску. Две године касније прешла је у Солун, а током пробоја Солунског фронта вратила се са војском у домовину.
Како је рат оставио тешке последице по здравље српског војсковође, Лујза је и у миру водила нову битку за здравље вољеног супруга, тражећи помоћ и у Француској. Ипак, 21. јануара 1921. године војвода Мишић преминуо је на њеним рукама.
Живот са децом једно време наставила је у Београду. Испуњавајући Живојинову жељу, преселила се у Струганик, где је, поред старе породичне куће, изградила нову. У тој кући, 13. маја 1941. године, након капитулације југословенске војске, Живојинов син, мајор Александар Мишић, и генерал Дража Михаиловић, са групом официра који нису прихватили капитулацију, основали су Врховну команду Југословенске војске у отаџбини. У истој кући, 19. септембра, састали су се Дража и Тито ради преговора. Неколико дана касније, немачка казнена експедиција, у походу на Равну гору, спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. У рату су јој страдала два сина, Александар и Војислав. Из револта, Лујза је из протестантске прешла у православну веру и узела име Магдалена.
Преминула је у дубокој старости у Београду 1956. године.
У њену част, на сцени Академије 28 у Београду, премијерно је изведена представа „Лујза Мишић“. Њен лик овековечен је и у драми „Мишићи“, у којој се кроз приповедање ове храбре жене осликава трагедија породице Мишић.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
