У стваралачком чину лако увиђамо дводимензионалну природу човека, истовремено носиоца опште могућности произвођења оригиналних форми – које га потврђују ,,као биће Рода, али је он и књижевноисторијска личност, која центрирано кроз све слојеве творевине прожима дати облик властитим, индивидуалним особеностимаˮ (Petrović 2016: 18). На путу у стваралачку авантуру битно својство човека је његово трајање. Утолико је појам креативности претпостављен не само анализом стваралачког чина, већ и учинком као његове објективизације. Човек је одређен као ,,Биће sui generisˮ, које се, парадоксално, одређује као недостатно биће, свагда судбински гурнуто ка оном недостижном, и тако, тумарајући путевима трансцеnденције, често и несвесно парадира Другачијем. Све му то долази из унутрашње крхкости и трагичног убеђења како га ни сопствене аутентичне форме не чине избављеним. Као делатног бића, усуд је човеков да стреми трансцеnденцији. Парадокс је у томе што утолико интензивније осећа коб свог конца, утолико више настоји да се у другоме уцелини. Без идеје о апсолутном, нема ни свести о времену и крају.
Свако од човекових дела, читав је један свет са својим просторним и временским димензијама, а такође и са духовним димензијама, са својим стварним или могућим притежаваоцима, мртвим или живим, људским или надљудским; са читавим светом мисли које он буди одржавајући у душама њихову светлост. А то је ипак свет који је сасвим дошао до Бића, до Присуства (Isto).
Тај свет човековог дела постоји, на који год то начин било. Открити међу тим постојањима само лепоту, то је ситница према једном проблему чија је садржина тако богата и разнолика, а у исти мах тако дубоко усађена у срж Бића.
Човек који успе да створи Уметност, створио је апсолутно Биће, ,,потпуну организацију Претпоставке од стране Духаˮ (Сурио 1958: 42). Човека срећемо, примећује даље Сурио, у сфери физичког искуства, у сфери психизма, спиритуалности, али и стварности и могућности. Једна особа исто тако може бити центар збивања, али и разлог истих. На том путу, вазда између потпуне егзистенције и скице извучене из ништавила, човек ствара. Последњи израз тог стварања се никада друкчије не достиже но само привремено, ,,васкрсењем које је увек помало друкчије и где личност, воља, а можда и ћеф извођача игра извесну улогуˮ (Исто).
Уметност отвара простор визуелизације драматичне борбе човека за ослобађање и откривање смисла сопствене егзистенције. Тежња да се слика света интерпретира интензитету уметничког доживљаја људске судбине приближава и прожима искуства уметности. Но, и читав људски живот је изумевање и произвођење форми дела. У свим подручјима долази до испуњених остварења. Дело је резултат читавог живота, и лепота је само аутономност и савршенство његових форми. Уметничко дело постоји само зато да би се испунила истина која је биће. Лепота је један од начина на који истина суштински постоји:
,,Како ми ни у једном другом случају, него само пред лицем умјетничког дјела видимо ову претворбу могућности у стварност, како само у рађању умјетничког дјела, можемо тако рећи, ad oculos пратити како из ништавила настаје једно биће, а хармонијом из хаоса извире космос. […] Пред чудом настанка умјетничког дјела налазимо се на извору рађања бића, непосредно осјећамо како из Ничега клија нешто […] Ништа није празно једно ништа, појмовно одсуство нечега. Ништа није ни оно што смисаоно не постоји, што није прожето духом. Ништа је само оно што је сувисло и осмишљено, духовно вриједно дјело.ˮ (Foht 1980: 14–15)
Ништа је прелазни скок из Небића у Биће. Ништа јесте Тон у Боји и Боја у Тону. Боја јесте музика слике, а музика је боја тона.
Помоћу два основна облика људског изражавања (причањa и певањa) можемо изнедрити много одговора у трагању за нашом правом природом и за смислом нашег окружења.
У новије време, активан је гносеолошки аспект тумачења музике преко естетике садржаја: музика је медијум који преноси емоције или пак симболичне поруке. Са тог аспекта смо и ми приступили тумачењу музичке пратње у филму Византијско плаво.
Сваки музички елемент (сваки интервал, свака боја звука, сваки акорд, сваки ритам) поседује властиту физиономију, свој одређени начин деловања. Једина трансценденција је на страни слушаоца. Њега тон води од чулног ка натчулном. Сама музика ствара тиме што нагони слушаоца да је створи. Музика је самодовољна и без предметности.
Без обзира на то што нас уметност учи да верујемо да је стварност извесна тајна, ми увек полазимо за траговима тих тајни како би их докучили и они се непрекидно изнова рађају. Музика је једна од таквих стварности које се непрекидно рађају. Такав је случај и са насловном нумером филма кога тумачимо. Инструменталу (обради народне песме Зајди, зајди ), који нас уводи у причу и који нас испраћа из ње, сваки пут је потребно васкрсење сеобом душе, и сваки пут са новим телом, као што и свако ново читање приповетке „Веџвудов прибор за чајˮ доноси друго тело разумевања.
Насловна нумера филма Византијско плавог јавља се у тренутку да спаси појам човекове борбе, да избори његов статус, оно што је требало да буде, показује као да јесте, а оном што јесте, показује шта не би требало да буде. Дакле, показује да је љубав која се пар минута пре оваплотила довољан и најбитнији разлог за сврху живота, а уједно показује и крај као казну за задирање у забрањену тајну (византијско плаве боје). Она, ипак, има и свој прелудијум – уводну шпицу у филм, као јутрење, као врсту увода у сложену причу. Својеврсни интерлудијум чини електронска музика која прати данашњицу и њену модерну јунакињу, наставља се на постлудијум мистичне грчке музике у сцени вечере. Целокупно збивање кулминира кроз мелодију коју је Радомир Михајловић Точак модификовао од народне у рок баладни риф. Реч је о народној песми Где си, душо, где си, рано, којој је уз нов аранжман, Точак наденуо и ново име Урок . Урок је Лизина прича, Лизина потрага, Лизин циљ. Урок су написале њене Суђаје још при рођењу. Аранђел постаје Лизи и сунце, и бели дан и душа, али и рана. Он је њен смисао. Он је њен крај. Уз различите тонске украсе, Точак чини да се публика још једном присети свих могућих додира Лизе и Аранђела, који се нису десили, и чини да се рађа нада да ће се они дотаћи и да ће се десити сусрет остварења и среће.
Финиш насловне мелодије филма Византијско плаво, како је насловљава Точак, почиње на крају филма. Њена мелодија је јак афирматор и негатор, јер располаже снажним средствима израза, налази стазу да продре у најинтимније кутке душе и да је приволи на љубав, да пољуља и занесе, да ангажује и врбује у борби за Смислом. У њеној је моћи да задовољава незадовољено. Она живи од дефекта где је све у реду или се таквим сматра. Овај мистични доживљај свемира у некаквој духовној супстанци, ово препуштање машти да открива праву тајну света, доноси са собом мистичност те Горе за којом треба сунце да се сакрије. Од једне такве мистичне теме твори се само један квантум, један елемент или детаљ и тиме се њеном првобитном значењу придаје други валер, пребацује се у нову концепцију. То је једна интимна, унутрашња мелодија и зато тако радикално делује. Оно што је пре било нејасно и страшно Све, постало је сада само једна тајна која се развија кроз варијације. У снопу токова, првобитна тема губи своју самосталност и настаје једна нова хармонија. Нагласак је пренесен у ту нову димензију варијација и контрапунктских односа. Речи не постоје, не чују се. Оне нису за туђе ухо: оне плету око жаришта које је, тако се чини, дубоко скривено у срцу једног специфичног начина доживљавања и поимања ствари, једног необичног и неразумљивог односа према свету. У срцу Аранђеловом, у срцу вечите Луталице из свемира у свемир, из живота у живот, из времена у време. Тонови и интервали нумере раздиру тежак и потмули страх у сценама док трају. Они лутају по свету као нека врста полубића, без наде и без моћи да нешто учине и промене судбину Младости која пролази у неповрату. У руху мелодије, ликови јунака филма изгубили су своје личности, деперсонализовани су. Они представљају људе једнаке међусобом, који на овом свету не поседују било какву снагу. Јунаци се отуђује од света у тоновима нумере, али их и свет отуђује од себе. Њима нису више важни виши циљеви (тајна боје или каријера). За искључене, сама земља постаје тако рај. Али, на кратко. Метак погађа Аранђела и враћа га, као и сваку бесконачност отету од воде, води. А мелодија која све то прати, препуна је дисонанци и мучног настојања да се из збира свих тих дисонанци створи једна коначна консонанца. Један мали, мали хармоничан свет за властиту употребу.
Музика представља вид комуникације, својеврсну поруку која циркулише на релацији извођач – публика. Она је ,,културно конструисани звук који у себи садржи много више од звука који рефлектује доминантне културне вредности, али их и ствараˮ (Ristivojević 2014: 31).
Ово трансформисање народне мелодије (Isto), познате од давнина народу, у гитарски рок риф, значи својеврсно трансформисање наратива некад у наратив сад. На концу, није ни једини, ни први, а свакако, ни последњи покушај сличне трансформације и мистификације. Као таква, она постаје Лепо као идеал, састоји се од пуноће и дубине из којих излази трајан извор живота.
Јунаци филма Византијско плаво живе на једном фрагменту бескрајног раскола простора и времена, лебде у праскозорју неке садашњице, која није ништа друго него ,,закрпа између прошлости и будућностиˮ (Foht 1980: 98), мичу се по ,,исјечку Хусерловог Lebenswelta, околине сасвим случајно нам дате, оивичене тајнама непредочивих даљина, […] све то улази у њихов ,,животни свијет“ и указује им се из замишљеног и умишљеног центра човечанства“ (Isto: 99). У животу се крећу кроз различито обојене ситуације, кроз атмосфере у светлости и кроз атмосфере у тами, кроз тврде и кроз меке боје којим је, захваљујући најчешће духовном расположењу, обојен простор кретања и делања.
Свет боја је свет заната, уметности и технике. ,,Цивилизован човек може себе приказати у различитим бојама: облачећи одећу било које боје, човек манифестује самог себе. Човек се и изражава у бојама: целокупна уметност свих времена је сведок тог човековог изражавања. Човек стално мења слику света управо бојама. Човек обликује свет бојама.ˮ (Trstenjak 1987: 16).
Одређивање саме суштине бојe, пружа нам само њено познавање у статичком виду, док нам се у различитим појавама или начинима приказивања боја, свет боја јавља у свом динамичном виду, тј. у својим променама, међусобним односима, настајању и нестајању.
Боје карактерише још и њихов тон, засићеност, светлина. Тон боје био би део квалитета или суштински елемент сваког квалитета боје. Из тога произлази да тон не обухвата само хроматске, већ и неутралне квалитете боја. Други суштински елемент сваке боје јесте светлина боје. Под овим појмом разумемо ,,сличност боје са белиномˮ (Тrstenjak 1987: 34). Негирање светлине значило би исто што и негирање саме боје.
Боје, дакле, пре свега, утичу на саму нашу бит. Тек на тој основи и због тога, бојама приписујемо и посебне функције. Прво, сама боја ствара у нама посебан утисак, а тек потом, наводи Трстењак, ми увиђамо њен посебан израз. (Isto, 36)
,,Боје су један од прајезика овог света. Преко боја саопштавамо себе и схватамо сигнале које нам наше окружење преко њих шаље. Онај ко разуме боје, разуме нешто више о овом светуˮ (Folmar 2011: 9). Оне непосредно изражавају дубоке слојеве душе, служе за маскирање, упозоравање, привлачење. Вештом употребом боја можемо створити очекивања, изазвати осећања, саопштити поруку.
Вештим сплетом боја и њихових симбола, а првобитно опонентима, светлошћу и таме, различитог осветљења, уоквирен је свет филма Византијско плаво на јединствен начин. Подсредством атмосфере и боје света Павићевих прича, основу сценографије у филму чине ненаметљиве, увеле боје. Светле сцене показују светлост као извор живота и зато су и дешавања у њима витална и енергична (нпр. сцена на факултету или на мору ). Такође, режија се определила: сценама и деловима филма које се дешавају у граду, у цивилизацији, у свету без бога, додељене су хладне и тамне боје. Дакле, свету града додељена је тама која гуши живот, притиска, убија и непријатно утиче и на гледаоца.
Такође, уз ликове, режија даје палете боја. Уз Аранђела, скоро до краја лебде индигоплава, ултраљубичаста, магловито плава, голубије плава, боја Ноћи. Хладне нијансе ће прерасти и у Дану. И на светлости, око Аранђела су исте хладне нијансе плаве боје. Аранђел је биће са висина. Сасвим је логичан сплет небеских и иконичних боја с његовом појавом. Око Лизе, ниже се палета и топлих и хладних боја. Лиза је димензија овог Овде, овог Времена, овог Простора. У сценама у којима се појављује Лизин друг, боје су неупадљиве, боја скоро да и нема. Друг је бестелесно створење, магличасто постојање које прати Лизу.
Поред огорчене таме града, постоје и сцене у којима се кроз таму прожима индигоплава, као весник оне боје која је дала основну срж и причи филма и самом филму. Наравно, већ је из наслова филма познато да је реч о посебној нијанси плаве боје – византијској плавој.
,,У византијској култури боја је, послије ријечи имала једну од главних улога за разлику од ријечи и њене семантичке одређености (има се у виду ријеч ван структуре поетскога текста) — боја, благодарећи синестезичности и асоцијативности њенога осјећања, јавља се као могући будилник сфере вансазнајнога психичког и, према томе, као важан гносеолошки фактор.ˮ (Bičkov 1991: 122).
Византијска нијанса плаве је неукротива снага која се расцветава, разлистава, размножава, разграњава. Сила је која ведри и облачи, покреће и мења интензитет, осунчава и оветрава. Моћ је која отвара или затвара небо, зауставља или покреће море, гаси или распаљује ватру, боји снове, осликава јаву. Плава је птица среће коју Аранђел покушава да ухвати. Ова нијанса плаве, нуди дубину интиме, креће се ка Мајци Божијој чији је симбол. Таква плава се повлачи у себе, постаје херметичка тајна. Такво затварање симболише круг. Плава је повезивана у античкој Грчкој и са богињом Хером.
На крају, потпуно је схватљиво зашто је редитељ дозволио Лизи да открије тајну ове мистичне боје подстакнут народним предањем које каже да онај ко може прећи с друге стране огледала, може ући у плаву боју. То је оно што се десило Лизи.
Византијска плава боја у филму постиже универзалност значења и симболике Истока, Иконе, Старог света, посебног Павићевог (међу)Простора. Постаје боја љубави Европе и Балкана, ритам Постојања, арома звука ветра, симфонија Лизине метаморфозе. Византијско плавим почиње Онај свет, завршава се блаженство и спокојство. Тајна византијско плаве постаје код разумевања Европе и Балкана. Тон византијске плаве тон је Павићевог стваралаштва. Она је постојана јер твори истину која је Биће.
(одломак из мастер рада Александре Ђорђевић Ранђеловић, Приповетка Веџвудов прибор за чај Милорада Павића у трансмедијалном контексту, одбрањеног под менторством проф. др Данијеле Костадиновић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
