У напрегнутом времену петог годишњег доба, које је омеђено са три студентска рока – јануарским, мартовским и септембарским, режисер Драган Маринковић[1], у сарадњи са сценаристом Надом Марковић Беблер и писцем Милорадом Павићем, покушао је да оствари магични реализам на филму.
Детаљ боје са Веџвудовог порцелана постао је лајт мотив у филму, тема, заплет, перипетија, и, на крају, расплет. Режисер је, ставивши боју у наслов, заголицао и оно треће око гледаочево, око перцепције домаштане фикције.
Са првом сценом на филму, улази се на велика врата, напрегнутим чулима, у мрачну ботаничку башту. Тамо затичемо непознату Силуету поред хемијске апаратуре у којој се деле и умножавају атоми плаветнила неке текућине. И таман када гледалац почне да наслућује о чему ће бити речи, пред његовим очима све нестаје. Појављује се нова сцена, нови живот. Двоје младих. Бурна љубавна веза. Претапање као филмска техника на коју ће режисер ускоро навићи гледаоце. У галерији морбидног мрака, док пар плеше у ласцивном споју тела, Неко посматра. Тај Неко, Силуета, Алхемичар стварају обрисе Једног. Истог. Оног који се спустио из прошлог живота да би нечији свет покорио и покрио, да би му се други показао и открио.
У том, само наочиглед одсуству каузалности, препознаје се Павићев стил и лако се у нелинеарној форми спајају разорене узрочно-последичне везе приче коју нам филм приповеда. У разлагању времена и простора, тежи се ка отворености. У један стандардни наш свет, простор каквог знамо широм затворених очију, улази једна прича која не умире, јер нема заокружену форму. У тој незаокружености недостаје јој гледалац. Једно ново уобличавање удахњује оригиналан живот овој причи.
У тренутку када добија јаје на поклон од свог момка Николе (Уликс Фехмиу), Лиза Флашар (Катарина Жутић), неће ни претпоставити да је у њен живот ушао Неко ко ће га трајно и на потпуно нов начин обликовати. А Никола, поклонивши јој јаје, оцртава Лизи границе живљења.
Већ следећи дан води Лизу на сасвим другу страну. Упрљавши руке чудном плавом бојом, Лиза упада у процес трагања за нечим чега није свесна. У тајну откривања. Отпочевши трагање за плавом бојом, Лиза трага за течном нагомиланом празнином, чистом и хладном празнином Ваздуха и Воде, пратећи каменчиће у боји исписаној на њеним рукама. Тај пут који ће Лиза прећи, пут је у бесконачност лутања, где ће се њена стварност претворити на тренутке у имагинарни свет плаве птице. Лиза, попут Алисе у земљи чуда, улази у бит плаветнила, прелазећи на другу страну огледала. Непокретно подручје огледала, поднебље је (над)реалне стварности, где се разрешава наизменичност супротности Истока и Запада, дана и ноћи, оних закона који уређују људски живот, у ствари, надметања иманентног и трансцендентног.
Пратећи плаве трагове, грчећи се од хладноће и грмљавине, Лиза долази до ботаничке баште. Ономе ко је чека. У битисању овог простора, увиђа се праеденска башта, прапочетак стварања и стварности. Својеврстан увод у нову причу, у нови живот. У полумраку стварања, Лиза упознаје Непознатог (Лазар Ристовски) , који јој помаже да скине са умрљаних руку плаву боју. Након тога, како би прибавио разлог да је поново сретне, Алхемичар нехотице притисне Лизину руку у прах састојака боје за којом трага и њене руке су изнова умрљане плавом бојом. Како је течност за скидање управо просуо, одгађа решење Лизине агоније за сутрашњицу.
По дану, Лизино битисање је сасвим другачије. Лиза Флашар, осим момка Николе, има и Друга (Срђан Жика Тодоровић), колегу са факултета кога нико осим ње не примећује. Он се ни са ким другим и не појављује. Друг је, у ствари, Лизина мушка природа, изашла из њене подсвести као плод њене жеље и чежње за јединством, за целим, за потпуним. Обрис је сенке њене фиктивне идеалне мушке половине, важна допуна њеној личности да не буде усамљена у свету Реалног, у свом свету бројева и математике.
Дечак који учи од Лизе, научиће је о постојању тог Оностраног света. Каћунчица, невидљиво дете, Иванова сестра, жељена и потенцијална, увек је на својој столици. Она је је подмладак, потенцијални Човек чије је време будуће, а чија је битност вера у постојање неке могућности у будућности. Каћунчица је заметак нечега што ће се сменом генерација и светова остварити или не , ,,место онога који се сели никада не остаје празно“ (Цит. према: Михајловић 1992: 50).
На дневној светлости, у Дану обојеном голубије плаво, Лиза се бави посебним пројектом. Са својим Другом покушава да створи Свет, покушавају да буду творци. Експериментишу са корњачама, симболом света у Старом веку, симболом Земље, слике Свемира и његове Постојаности. Лиза корњаче обележава почетним словима латинице А, B и C, дарујући тако новоствореном систему живота у облику шаховске табле три информатичка потеза, три избора и три могуће грешке. Корњаче постављене на шаховској табли имају неке своје, неконтролисане видове кретања по датим пољима у смеровима које им четвороножни склопови одређују – четири стране света. Оне симболишу три Мајке, три елемента која владају свемиром: ватру, воду и ваздух. У броју три, суштаство је Светог Тројства, три религије, три је време након кога долази до промена и спасења. Три је створен свет у равнотежи, број је душе, у њему је Мушки принцип и ментална супериорност. Дакле, Лизина подсвест, посебан је суживот у којем се збива све оно што су њене дилеме и питања свести и то претаче у овај експеримент.
Уосталом, у броју три је и суштина заплета ове приче. Суштина је у три лика: Лиза, Никола и још увек (заувек?) непознати Неко. Око њих је омеђен круг почетка (заплет), средине (кулминација) и краја (расплет) . У њима је аристотеловска целовитост и равнотежа постојања. У њих је уткан и симбол Светог Тројства, такође, као симбол Једног и Једногласја.
Вратимо се оном Непознатом који чека да га Лиза открије. Наравно, чека се индигоплава Ноћ, посебно доба, доба глувих збивања, доба у коме обитавају маргинализовани ликови другачијег света. Лиза поново прати каменчиће лазура и песму виле који је доводе до стана Непознатог. У том простору, у који улази праћена грмљавином усред зиме, пролазећи кроз тешку капију која шкрипи одајући векове постојања, открива нову земљу, земљу затеченог кружока заокупљеног картањем. Окупљени полусвет очекивао је Лизу која по њиховом сату касни читав један сат. Људи за округлим столом, побуњеници против система, времена, бесмисла, огорчени људи неограниченог ума и погледа на свет, у стању су без преседана да се вину у висине како би спречили поделу Времена и инфаркт Часовника. Фокусирани на игру, практични у давању улога за чипове, тврдоглаво журе вишем циљу, који је, на први поглед, гледаоцу непознат. Ова тројица за столом су Пеђа, Максим и Милош, који приказују тродимензионалност света и трофазно стање супстанце, дакле, прошлост, садашњост, будућност и тиме рођење, живот и смрт. Одају могућности пролазности и важности времена. Картање (коцкање) само је димензија у којој ови људи за столом привидно остају празни, продајући све своје важности ради учествовања у игри губљења, трабуњајући филозофске мисли, пристајући на живот који живе само из пристојности. Они, у ствари, ништа не губе, јер ништа и не поседују. Њихов је задатак био да ближе упознају гледаоца са паралелним светом у којем живи и јунак који интересује подједнако и Лизу и гледаоца. Они нестају. Баш како су и дошли. Нечујно.
Лиза не добија оно због чега је дошла. Али, Непознати је овога пута додирне.
У следећој секвенци опет је смена Светла и Таме, нови је дан. У расколу Светла и Таме, јунакиња филма се удваја. Она је по тами Филмира[2], Лилит, а по светлости Рацио, Разум, Математика. Лиза Флашар је у својој кући. На свом бојном пољу, међу својим чудима технике, са својим новоствореним вештачким светом где владају корњаче. Са телефонске секретарице чује се женски глас који говори француски. Глас њене мамма. Чини нам се да је Лиза чује, али не слуша. Она је сама на Другом крају света, далеко од дисфункционалне буржујске породице Флашар, одељена од њих гвозденом завесом[3].
На њено изненађење, кроз стихове који допиру са телевизора, док се суочава са својим срцем које јој одаје тајну, зачује куцање на вратима. На њену велику радост, појављује се Непознати. Сада сазнаје његово име: Аранђел.
Недокучиви и непознати, тихи учесник, посматрач, трага за својим изгубљеним идентитетом и изгубљеним прошлим животима преко потраге за састојком боје фресака библијских прича и ликова. Мучен тим болом сазнања доведен је подсредством неке невидљиве силе до Лизе. У немогућности да сазна непосредним путем свет око себе, смештен је у међусвет. Међупростор је средина која, не припадајући никоме, припада свакоме. У борби између Леве и Десне стране, Истока и Запада, свако тежи да прогута попут митског Кроноса, сопствени пород, оно што му смета да се оствари целовито, границу и препреку која му је постављена. Како не би запао у самоуништење, дакле нестанак, Аранђелу је дата шанса да преко Лизе балансира између две супротне половине. Прихватањем међупростора, уз истовремено спашавање Женског принципа у Лизи, отворивши јој врата света који није њен, а залупивши врата њеног света, А(ра)нђео ће спасити себе. Задатак А(ра)нђела[4] је превести збуњену Лилит из света без бога, без осећања, света у којем царује хладноћа света који кокетира са демонским, света у којем је све замишљено као игра бројева у свету дубине пространства, пуног нематеријалног богатства. Он није друго него безвремени и свевремени монах са Атоса, чији је дневник и Лиза прочитала.
Тенденцију Аранђеловог живота да иде са друге стране простора, у Тајну уметности (тајна боје са фресака), преко сваког лимита, овде схватамо као трансценденцију, као акт који границе искуства помера непрестано напред. У суштини Тајне уметности имплицирана је чињеница да су Тајна и Уметност заједно више живота и више од живота. Под првим аспектом, уметност се трансцедентира, манифестујући се час као живот који се конзервира и уздиже, час као постојање које нестаје у старењу и умирању. Под другим аспектом, тајна се протеже према смењивању које се каткад може детерминисати и у разазнавању живота.
Лизу преузима демонска реалност и одузима јој животну боју. У Лизи, је, такође, приказана и ,,претензија грађанског друштва да се представи као јединствена реалност која се у сну, у машти, и у утопији граничи са сваком директнијом и непосреднијом манифестацијом животних нагона“ (Перниола 2005: 50), потпуно арбитрарно и нелегитнимно.
Аранђел полако почиње, спуштајући у кутове њеног простора каменчиће лапис лазулија, да топи ту слабу улогу и копрену магле. Дарујући јој лазурит, дарује јој равнотежу између спољашњег и унутрашњег света. Узалуд Лиза покушава да Аранђелу објасни математичким језиком свој свет, у томе неће успети.
Гледалац полако почиње да схвата да ова два јунака везује нит љубави. Међутим, остварење те љубави пореметиће космички поредак демонског уређења Реалног света сведржитеља Николе. Сазнавши да се његова девојка виђа са извесним Аранђелом, Никола, озбиљни сведржитељ свих нити реалија, покушаће да дубље продре у тај однос. Он једини зна да је Лизи прекопотребан. Иако је Лиза њему ставила префикс бивши, он тако нешто не жели да појми. Она је његова. И не може бити ничија више. Живећи живот на постулату: затвори очи, отвори уста, Никола је чулно одређен. Попут доглавника Сатанине свите из Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита, представник је турбодизел субкултуре деведесетих година 20. века, година тамног вилајета овог поднебља. Носилац је негативне улоге кушача девојке, али је његово делање ипак усмерено, у складу са божанском промишљу, ка покретању акције. Супротстављен Аранђелу, на другој, тамној страни Апсолута, овај етикетирани инжењер другује са изобличеношћу и примитивизмом свакодневнице који дезинтегришу принципе добра. Његова морална наказност храни се преко дана, а нараста ноћу у амбијенту немира, страха и ослобађања ђаволског. Овај апологета греха и ревносни порицатељ принципа добра, упада у девојчину кућу, начини неред и отме јој живот. Кроз стално отворена врата[5] Лизине терасе, улази Никола да заврши представу.
Никола је увек победник, тако му је живот поплочан, а такво и име носи. Његово постојање хуманизација је Зла. Он не одустаје од својих намера и бацивши Лизу на под, умало јој није одузео част и достојанство у последњој етапи своје игре са њеним бићем и животом. Њу из тог неповрата паклених минута спашава нико други до дечак Иван. Ово зло, које је нарасло у гнусобу тамног демона, повукло се у своје поре због детета, носиоца чисте и неискварене душе.
Никола потом остаје иза неке завесе, у чекаоници где се кују планови, чека да оствари свој мото: ако није моја, неће бити ничија.
Лиза је у сталном грчу. Њена све крупнија питања не добијају одговор. Њена потрага постаје опсесија која је покреће на кретање. Након неког времена исцрпне потраге, нашла је трагове који ће је одвести до Аранђела.
Аранђел, човек несвојствености, уроњен у свет тајни открића, уроњен је, у ствари, у тајну уметности. Уметност је друго име за енигму, а он, желећи откривење естетске димензије, упада у борбу која са собом носи двобој патње и боли. Сваки ужитак на том путу којим се креће, биће избрисан новом жудњом и сваки домет биће оповргнут новим трагом који надилази. У његовој личној драми не стиже се до аутентичне драмске радње, већ све остаје мутно и обавијено бедном натуралистичком наркозом (псеудо-екстазом), која чини да гледаоци тону у контемплативну пасивност филмске приче.
Доле на југу, Лизу дочекују широм отворене византијске двери источног света православља. Одлазак на југ пресељење је у прошли живот, у праву стварност, у вишу инстанцу која је ту негде, поред или изнад, паралелна са овом познатом, али за режисера непризната реалност, где је могуће живети у посту пуном сласти. Живети у једнини, а у целини. За трпезом, посна храна и тањири који на дну имају огледало, Лизи све више обесмишљавају Аранђелов свет и суштину. А он, недокучив у својим мислима, и даље жели да Лизи што боље осветли пут. Жели да она схвати да је у принципу земаљски живот и земаљски свет, civitas terrena[6], отуђен живот као царство земаљско. Аранђел зна да стање света у којем живи није коначно, за разлику од Лизе која осећа свој свет као трајан. Аранђел покушава да Лизи нахрани и душу и тело, да симболом причести задржи њену душу у неки бољи свет, где има више људскости и топлине.
У Аранђеловом загрљају, поред ватре, Лизина трезвеност попушта и она се предаје осећањима. Аранђел јој говори о нечему што личи на крај света, о приближавању надолазећег мрака, о раздвајању светова. Али, тај мрак неће бити за обоје. Она му признаје своја осећања, признаје му своју љубав. Телесно се спојивши, на леђима белог бика[7], ово двоје материјализује своју љубав. Опет у неком међупростору, на Балкану, између зноја земље[8] и копна, у самоспознаји и сазнању љубави, уздижу се до једноставности.
Аранђел као модерна верзија Прометеја из павићевског пера, бива кажњен смрћу јер је, не знајући, одао тајну божје боје жени, којој је пришао док је била са другим човеком. Попут испосника, усред плаве пучине, на стени, Аранђел размишља. На том лицу које личи на лица мученика са фресака, дубоко је уцртан живот и неки давно почињени грех. У тим очима напокон видимо осмех. И смрт га привлачи у дубине плаветнила. Нестао је како се и појавио. Безгласно.
На другој страни, на обали, Лиза, желећи да се приближи тим разликама које је деле од Аранђела, још једном улази у цркву. Таман када је помислила да је на трагу нечега што би потпуно избрисало разлике међу њима, чула је пуцањ. Метак је поцепао постојање Ахасфера. Аранђела више није било. Није било ни разлика. Она је, ипак, потпуно неуклопиви делић у овом дијахронијском постојању.
Вративши се назад, Лиза, одувек амбивалентна, сада се напокон удваја. Њено срце је преживело метаморфозу. У наредном моменту, у грчу менструалне боли, бива богатија за још једно сазнање. Једна кап менструалне крви, једна кап живота који је могао настати у њој (а није), та потенцијалност у заметку, тајни је састојак постојаности и отпорности византијско плаве боје. У том тренутку, схвата да је најважнији састојак постојања Целокупности, управо и једино Жена и Женски принцип.
Чекајући да јој се живот настави, пали задушну свећу и ставља је на леђа једне од корњача која се слободно креће по табли живота.
[1] Драган Маринковић je српски редитељ, рођен 1950. године у Земуну. Аутор је великог броја кратких играних филмова, драма и телевизијских серија. Пројекти у којима је учествовао као сценариста или редитељ, приказани су на великом броју фестивала широм света. Нека од његових остварења су Нека чудна земља, Византијско плаво, Бумеранг, Пијавице.
[2] Јунакиња из Павићеве приповетке ,,Крчма код седам сиса“ (Гвоздена завеса, 1973).
[3] Ваља указати на симболику гвоздене завесе. Балкан (СФР Југославија) је попут читавог Источног блока, био политички, али и границом, у животу и постојању, одвојен од остатка света, као територија Трећег света. Земље Трећег света (Источни блок) биле су државе уређене комунистичким системом.
Још један мотив који је Павић (на први поглед не заузевши идеолошки став) вешто унео у своје стваралаштво, а који је део каталога мотива магичног реализма. На невидљив начин Павић критикује политичку поделу света, смештајући мајку своје јунакиње, интелектуалку, негде у далеку франкофону земљу, док кћерку оставља зверима у чељусти. Та раздвојеност мајке од кћери, очитава се у њиховој (не)комуникацији- преко телефонске секретарице. Затим, њихово (не)разумевање - Лиза мајку чује, али не константује.
[4] Можемо начинити и паралелу лика Аранђела са Светим архангелом Михајлом, симболом борбе против зла и силе небеске која прихвата душе умрлих, вагајући њихова добра и зла дела. И Аранђел је, попут Светог архангела, небески ратник са војничким атрибутима, који је весник добра, али и весник смрти. Како се весници смрти обично приказују са потпуним одсуством осећања, гримаса и мимике, још једном нам се потврђује тврдња о лику Аранђела.
[5] Павић се поиграва метафором и коначно, још једном проналазимо место где заузима идеолошки став. Иза метафоре стално отворених врата скрива се политичка отвореност СФР Југославије за остатак света, што је ову државу одвајало од комунистичког система уређености Источног блока и његове гвоздене завесе.
У филму, метафора се тиче питања идентитета Човека бивше државе, која је у тим годинама када је снимљен филм пуцала по шавовима. Тадашњи Човек тражио је Себе и Својственост, враћајући се у златно доба самосталности и Национа, враћао се у средњевековље и у Византију. Отуда и тема, идеја и мотив за филм Византијско плаво.
[6] Лат. земаљска држава
[7] У бику је симболизована снага и моћ, правда и космички поредак (Шевалије, Гербран 2009: 254). Познат нам је као необуздани алфа- мужјак, али и као страсни чувар Минотаура. Његова копита симболишу четири годишња доба, четири стране света. Дакле, са ноовом љубави долази и нови поредак. Лиза и Аранђел, материјализовајући своју љубав на леђима бика, отворили су врата новог почетка, једног сасвим новог света за обоје.
[8] Ксенофонова метафора за море
(одломак из мастер рада Приповетка Веџвудов прибор за чај Милорада Павића у трансмедијалном контексту Александре Ђорђевић Ранђеловић, одбрањеног под менторством проф. др Данијеле Костадиновић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
