Последњи новембарски дан је, очигледно, најмрачнији од свих дана на Суматри, јер се тада, наочиглед нашу, нико одатле није, ни 1977. ни 2009. животворно осмехивао, због чега је, двојица наших литерата, остала, пуком коинциденцијом - игром случаја, највећег комедијанта на свету, увезана нераздвојивим сребрним луком.
Колико год удаљене и недокучиве биле везе између литерарног рада Милоша Црњанског и Милорада Павића, неограничена снага воље и интуиције омогућава нам да видимо невидљиво путем видљивог и да рембоовски видовито напипавамо и оне најситније сребрне струне лука који их спаја и преплиће.
Ослушкујући, и даље живе, гласове мртвих, увиђа се да повезаност двојице Војвођана, није наивна, као ни зима на Шпицбергену, јер њихово књижевно стасавање одише диферентношћу: подробан приступ ренесанси и Микеланђелу Милоша Црњанског стоји насупрот Павићеве преокупираности старим рукописима и бављењу барокним тенденцијама српске књижевности; супротно ратној лектири Црњанског, високом реализму у сјају приповедачке вештине – „Записима из мртвог домаˮ, налази се романтичарска и нежна песма Пушкинова – први преводилачки рад Павићев...
Различито литерарно искуство, које је антиципирало делању двојице писаца, налази спону у приказаној предметности њихових дела, тренсцеденталном у њима, али и самим световима тих дела. Метафизичка структура, као и интертекстуалност, које повезују приповедни рад обојице писаца, дају нам да увидимо једну идеју, њима заједничку - мисао и осећање суматраизма.
У свом песничком раду, Црњански раскида везе са традицијом и устаљеношћу форме, те и Павић, у својим приповеткама, налик њему, успева да се отараси већ сталног и навикнутог приповедања, а поред тога, успоставља везе са будућношћу, хипертекстуалношћу коју доноси, у чему се, управо, огледа суматраистички (али и космисистички) поглед на стварање и форму. Милошево приповедање у „Дневнику о Чарнојевићуˮ, односно разбијен и неоформљен наративни ток у њему, можемо довести у спрегу са укрштеницама у роману „Предео сликан чајемˮ, због некаузалности збивања и знатне улоге читаоца у разоткривању тачне, али ипак индивидуалне фабуле дела. Сугестивност приповедања, која се јавља у делима Милоша Црњанског, почива на симболистичкој визији о активном читаоцу, који саставља читав мозаик од датих фрагмената, чега се придржава и Павић, пишући испрекидано, често расуто, неухватљиво.
Нит која увезује садржину и форму њихових дела, јесте појам краја, а самим тим и смрти. Црњански у „Дневнику о Чарнојевићуˮ пише да смрт треба дочекати смешећи се, а у „Другој књизи сеобаˮ да смрти нема, чега се у форми своје приче и романа држи Милорад Павић. Најпре, треба сагледати капитално Павићево дело, „Хазарски речник – лексикон у 100 000 речиˮ, чији завршетак зависи од азбучног система сваког од језика на који је преведен, од пола, или какве другојачије индивидуалне склоности читатеља. Роман „Уникатˮ се одликује расутим крајем, док крај „Кутије за писањеˮ зависи од сопствене заинтересованости у разоткривању тајни које она носи. Нарочито је
специфичан Павићев поступак који подразумева да на последњој страни књиге стоје само повучене, неиспуњене линије, којима се читаоцу саопштава да он сам треба заузети позицију демијурга и написати одговарајући крај. Јасно је, да обојица, на себи својствен начин, неутралишу крај, чиме књижевни текст, који се једначи са животом, постаје материја, која се, посредством емпирије, интуиције, животне и космичке силе, претаче даље, у друге облике.
Када се Павићев суматраизам, не сагледава кроз форму, већ као мисао, есенцијална у садржини његових књижевних дела, треба га дефинисати као веру у недокучиве, скривене сагласности, које су над свим и над сваким, и стварају засебни свет, смислени космички поредак, у који се може прозрети једино доживљавањем, осећањем и разумевањем синестезија и универзалних аналогија које су служиле обликовању слика у делу. Он успева да измени појам времена и удаљености и једнак лирском субјекту „Суматреˮ милује „далека брда и ледене горе, благо, рукомˮ. Слутећи бодлеровски, Милош Црњански, а касније и Павић, гради симболику, докучиву једино интуицијом самог читаоца, која открива просторно и временско измештање у унутрашњост сопственог бића. Постојање универзалних веза између човека и природе, које се огледа у песми „Суматраˮ и у лику Суматраисте из „Дневника о Чарнојевићуˮ, код Милоша Црњанског се јавља кроз духовну повезаност између људи на једном, и прозаичних простора на другом месту, што такође, одликује и дело Милорада Павића. Стални Павићев бег у бајковитост, симболично представљање огледала, воде и ветра, јасно везује људски живот са појавама у природи. Огледала која бележе снове, журе, или касне, служе интроспекцији и знатно мењају животни ток јунака пред којим су, какав је случај са хазарском принцезом Атех. Око утопијских простора обојице писаца се групишу лаке, прозрачне и нежне слике, које одају безбрижност удаљеног, измаштаног или симболичког простора, доносећи нам јасно „сличице небаˮ свих светова.
На крају, ваља напоменути да као лајтмотив њихове повезаности у суматраизму, треба посматрати даљину: најпре као потпуну одвојеност од традиције и ранијих узора, као удаљеност човека и идеалног простора, али и као њихову временску и тематску удаљеност, коју треба пребродити једино додавањем речи на спону двојице писаца у сребрном луку.
Jaна Павловић III/2
Средња школа „Душан Тривунац Драгош”, Сврљиг
Ментор: Кристина Гаврић, професор Српског језика и књижевности
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
