Мина Димитријевић, ученица трећег разреда пиротске гимназије, поделила је са нама њену занимљиву репортажу о реализацији наставе у доба епидемије корона вируса:
Свет је крајем претходне, а почетком 2020. године, погођен невидљивим непријатељем по имену корона вирус (COVID-19). Корона вирус узрокује различите здравствене проблеме. На први поглед, овај вирус се испољава као обична прехлада, док је његова тамнија страна стварање тешких, чак и смртоносних дисајних проблема. Први случајеви заразе овим вирусом појавили су се у Кини, једној од најмоћнијих држава данашњице. Епидемија корона вируса се проширила из кинеског града Вухана на скоро свим континентима и државама. Ширењем вируса није заобиђена и наша држава у којој је први случај корона вируса забележен 6. марта 2020. године. Након тога, ништа није било исто. Проглашење ванредног стања, постепено враћање на „свакодневни начин живота”, погоршање ситуације, страх и много тога другог утицало је на нас ученике, нашу породицу, наставнике, професоре, и на цело школство у нашој земљи.
Март месец је био тежак месец за све нас. Суочили смо се са нечим о чему не знамо ништа. Са нечим што је, поред утицаја на здравље, утицало и на наше школовање. Највећа промена о којој пре свега овог нисмо могли ни да сањамо десила се тог 17. марта 2020. године, када се по први пут нисам спремала за одлазак у школу. Часови су почели да се одржавају „на даљину”. Часовима сам присуствовала из своје собе. Путем Интернета. На свом рачунару. Уз молбу професора да редовно пратим наставу и поштујем распоред часова... На први поглед, све је било много чудно. Поред превеликог страха од корона вируса, плашила сам се како ћу даље. Да ли ћу успети све да постигнем, одрадим, како ће све то уопште изгледати... Како ћу добијати оцене?! Разна питања су ми се мотала по глави. Али, успели смо. Успели смо да све савладамо и све издржимо.
Настава „на даљину” у доба епидемије корона вируса одвијала се на територији наше земље путем Интернета и едукативног програма на каналу РТС3 и РТС Планети. Као и у нормалним околностима, у настави су учествовали наставници и ученици основних и средњих школа. Међутим, наша комуникација била је тотално другачија. Уместо одласка у школу, причања, одговарања, дружења, ми смо комуницирали преко друштвених мрежа. Слично као када са другарима размењујемо поруке на Viber-у или Instagram-у. Информације до којих смо дошли показују да је већина наставника користила разне онлајн платформе за одржавање часова. Професори су часове одржавали путем Google Meet апликације. Професор би покренуо камеру и почео да прича о новој лекцији. У почетку су наши професори отворили већ добро познате Google учионице у којима су нам задавали и слали задатке и пројекте, а ми смо урађено постављали, достављали и прослеђивали професорима. Знате онај осећај када желиш да помогнеш свом другу па сликаш неки урађен домаћи задатак и пошаљеш му да не би добио лошу оцену? Тако је све функционисало и са професорима. Да би нас оценили и пратили да ли смо све радили на време, ми смо наше домаће задатке сликали, слали путем мејла или достављали на Google учионици. Касније је наша школа прешла на коришћење Microsoft Teams платформе па смо домаће задатке, презентације, пројекте и друге потребне ствари достављали у нашим групама или тимовима. Временом смо се сви навикли на обиман број домаћих задатака. Руку на срце, захтеви неких професора су били превелики, скоро па немогући. У том смислу, настава на даљину омогућила је рад по принципу Ви урадите, ми преписујемо, па су многи вредни и марљиви ученици имали велики притисак од стране ученика којима школа није била најважнија преокупација у доба епидемије. Са друге стране, било је занимљиво јер шта друго радити када смо сви затворени. Није ми било тешко да сваког дана издвојим довољно времена да одрадим предвиђене задатке и поред тога имам времена за гледање серија и играње друштвених игара са породицом. Чак сам и одржала оцене које сам имала пре ове ванредне ситуације. Оно што сигурно знам јесте да је нашим професорима и свим наставницима овог света било доста теже.
Како је пролазило време, из дана у дан смо се све више навикли на нашу ''нову школу''. Е-дневници су се полако попуњавали и ми смо завршили други разред средње школе. Највише су ми недостајали другари. Виђали смо се у слободно време када нисмо имали часове. Носили смо маске. Свако у џепу по једно дезинфекционо средство. Шетали смо и причали о свему. Нисмо били превише сложно одељење али једно је сигурно, корона нас је, веровали или не, зближила. Били смо срећни када се негде сретнемо. Нисмо могли да престанемо са разговором. Више нам ни маске нису сметале. Били смо жељни дружења. То је уствари оно што нам је највиће фалило. Летњи распуст је прошао врло брзо, нисмо га ни осетили. У подсвести се свима мотала само једна ствар - да све ово што пре прође и да сви будемо здрави. У последњој недељи августа месеца свим родитељима стигао је исти папир. Папир на коме је било постављено само једно питање: да ли ћете своје дете пустити да иде у школу и седне у школске клупе или ће Ваше дете похађати наставу онлајн? У разговору са родитељима одлучили смо да се после дуго времена спремим, ставим ранац на леђа и кренем према школи. Никада нисам могла ни да замислим да ћу бити толико срећна поводом поласка у школу. На почетку нове школске године, поласком у трећи разред средње школе, наше одељење је подељено на две групе. Док је једна група ишла у школу, друга група је пратила наставу од куће. Са маскама на лицима ушли смо и закорачили у познати ходник наше гимназије. Свако одељење имао је свој круг у дворишту где смо имали права да се крећемо, да се не бисмо мешали са ђацима из других одељења. Професори су били срећни што су нас поново видели, а искрено речено, ја сам била још срећнија што су сви добро и што их опет видим. Штета што они, а и ми, нисмо могли да видимо осмехе и пријатне изразе лица због маски. Нека сви буду сигурни да је сваки мој осмех био искрен и из дубине душе. Иако још увек није све било као некада јер је свако седео сам у клупи због дистанце између свих у учионици, све је било много боље него у претходним месецима. Нисам штребер али образовање сматрам важним па сам била усхићена када сам слушала шта прича на пример професорка француског, енглеског језика, или професор географије и информатике. Часови су били скраћени на 30 минута тако да је наш један школски дан трајао доста кратко. Оне недеље када моја група слуша наставу од куће, радили смо скоро исто као и у доба ванредног стања. Неки професори су на време постављали материјале за учење и домаће задатке, наш задатак је био да одрадимо задатке, урадимо пројекте и учимо. За све ученике снимљени су нови часови и могли су их пратити на каналу РТС3. Писмене вежбе, тестови и друга испитивања вршени су у школама. Све је сада било много, много лакше. Знали смо шта треба да радимо јер смо све ово већ прошли. Било је све много опуштеније јер се враћамо на познати терен. Ходали смо познатим стазама па нам није била фрка како ћемо се снаћи. Било је битно да смо опет заједно.
Али, свему што је лепо дође крај. Број заражених особа се поново повећавао из дана у дан. Бројке су биле застрашујуће, страх и стрепња је била све већа и већа. Моја породица се плашила сваког новог пресека стања у 15 часова јер смо знали све већи број познаника који су заражени корона вирусом. Стално сам у себи размишљала зашто опет. Када ће све ово престати? Када ћу моћи нормално да функционишем, да не осећам стрес и страх? Тешила сам себе сваког дана и само желела да сви будемо добро. Стање у школи је постало доста чудно јер је сваког новог радног дана долазио све мањи број ученика. Једног дана је из друге групе мог одељења дошао само један ученик. Један ученик?! Већина родитеља је своју децу вратило на праћење онлајн наставе од куће из безбедносних разлика. То је била и наша одлука. И ето ме данас, пратим часове од куће, устајем рано ујутру, похађам наставу, слушам професоре, радим домаће задатке, комуницирам са свима онлајн. У међувремену се играм са псом, не излазим превише, водим рачуна о себи и стално, стално размишљам. Још једном ми недостају моји другари и другарице, недостаје ми глас професора, недостају ми табле, столице, столови, кабинети, учионице, ходници, двориште...
Из свега овог можемо извући неке закључке. Претходна и тренутна школска година су биле потпуни подухват за нас. Настава на даљину довела је до бројних дилема како код ученика, тако и код родитеља, наставника и професора. Оно што не смемо никако оспорити јесте да је предност наставе на даљину у доба епидемије корона вируса та што смо сви у неку руку били заштићени од потенцијалне заражености овим вирусом. Видели смо како изгледа нови начин рада када све морамо сами урадити и решити. Осамосталили смо се, постали зрелији. Ценили смо мале ствари и ситнице. Свака подршка нам је много значила. Што се тиче наставника, наставници су у најмањем могућем временском року припремили и снимили часове који су се преносили на каналу РТС3. Они који се нису добро сналазили са рачунаром су се преко ноћи научили и дали све од себе да сваки час прође како треба. Зато наше наставнике можемо сматрати „образовним лекарима” којима такође треба аплаудирати сваке вечери. И не само њима, већ и свим родитељима који су, поред страха за живот, помагали својој деци око школе и трудили се да све буде у најбољем реду. Неравномерна расподела задатака, преоптерећеност ученика, повремена неорганизованост наставника, њихова неспособност за коришћењем технологије и велика доза стреса су само неке од мана које са собом носи настава у доба корона вируса. Било како било, искуство је велико, незаменљиво и важно за све нас. Сигурна сам да ћемо ово памтити целог живота. Можда ћемо у будућности комбиновати наставу у школи и онлајн наставу. Можда ће и то бити добро, ко зна. Уствари, можда ће то бити супер идеја. Можда ће и та корона ускоро нестати. У жељи да сви будемо добро и да све ово брзо прође, са позитивним размишљањем износим став целог свог одељења: ''Једва чекамо да се вратимо у наше школске клупе!''.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
