Ванредно стање уведено због епидемије вируса covid-19, провела сам задовољна тиме што више нисам студенткиња која би, у условима ванредног стања, требало да се прилагођава праћењу наставе и/или полагању испита од куће. Такође, неколико месеци пре увођења ванредног стања, провела сам радећи у неколико наврата као професорка филозофије и логике на замени, у двема нишким гимназијама с друге стране ограде Филозофског факултета у Нишу.
Шта сте одабрали, колеге предавачи? Уз безрезервно уважавање свих изазова којима сте у свом досадашњем предавачком искуству одговорили, ипак вас питам – чему сте се, јер сада наравно није могло другачије, с великим одушевљењем препустили? Бирању мањег од два зла? Док је за једну наставну јединицу боље да вас виде а не чују, за другу је можда боље да вас чују а не виде.
Па признајем, студенти умеју да, на предавањима и вежбама на којима се њихово присуство захтева, буду присутни само својим телом, и ни видом ни слухом. Било би још и најбоље када бисмо некако утврдили да се уверење према којем је „исто држати и пратити предавања у учионици и од куће“, појавило само због наведеног разлога. Јер, ако је заиста „исто држати и пратити предавања у учионици и од куће“, онда смо заиста у тешко решивом проблему.
Недвосмислено је јасно да значај виртуелне размене информација не треба занемаривати. Није потребно, а није ни могуће набројати непрегледне предности online начинâ комуницирања, што у свакодневном животу, што у процесима образовне, али и свих других људских делатности. Уз одговарајућу дозу опреза у погледу проверљивости и истинитости свих сазнања која су захваљујући интернету доступна, резултати који се брзином размене ових сазнања постижу свакако имају свој, некада и незаменљиви значај.
Но, то што технолошка достигнућа показују све већу учинковитост у одвијању образовних програма, не значи да она треба да остваре владавину над одвијањем образовних програма. О томе да ли нешто треба предузети само зато што је то могуће предузети – Кант је већ написао вероватно сувише страница тешко разумљивог текста. А заправо није неопходно имати ни диплому коју издаје ова или она институција, нити звање најредовнијег професора, да би искључиво непосредан контакт између предавача и студената једном за свагда био препознат као аксиом, срж и нужан услов образовања уопште.
Дакле, да ли наставу у све већој мери треба држати online, само зато што ће, с временом и технолошким напретком, бити све доступније држати је online? У недавно објављеном тексту „Реквијем за студенте“, италијански филозоф Ђорђо Агамбен потпуно обесхрабрено реагује на одлуку према којој ће се следеће године у Италији универзитетска настава одвијати преко online платформи. Импликације које из овакве одлуке произлазе, а о којима се не говори, Агамбен набраја следећим редоследом: 1) нестаје елемент физичког присуства, до сада најважнији елемент за успостављање односа између студената и предавача; 2) укида се могућност групних студентских дискусија; и, вероватно највише важно и једнако толико трагично, 3) нестаје студентски начин живота. Сви означитељи студентског живота трајно губе оно што су означавали. Нестаје драгоцена рутина заједничких долазака и одлазака са предавања, нестаје ужитак у заједничком раду током вежби, нестаје сналажење када се на испиту недовољно зна, међусобно бодрење када су резултати лоши или општа радост када су одлични. Према томе, обрушавајући се на технолошко варварство које трпимо, Агамбен упозорава да ћемо убрзо остати ускраћени за све дражи чулима стеченог искуства, те заувек заробљени унутар „сабласног екрана“.
Студент стоматологије ће овладати умећем безбедног вађења зуба уз помоћ web презентације? Стварно? У том случају, боље да колико сутра почнемо да се навикавамо на кашасту храну.
Но, да не бих овај чланак завршила безазленом баналношћу наведеног примера, настојаћу да у предстојећим пасусима образложим свој однос према предавачком искуству које сам до сада стекла. Верујем да моји ђаци нису могли ни да претпоставе на каквом сам тесту пред собом самом била сваки пут када је требало да започнем предавање. При томе, било ми је важно да у учионици не дође до успостављања хијерархијског односа у погледу знања којим и ја, али и сви они, располажемо. Без обзира на то што историју филозофских проблема познајем боље него садашња генерација матураната, и правила закључивања по логичком квадрату примењујем брже него што то чине ученици трећег разреда, нисам заборављала да сваки мој ђак сасвим сигурно зна нешто за шта ја до сада нисам ни чула, или влада неком вештином за коју ја, вероватно, никада нећу имати талента. Једини императив који сам себи постављала приликом уласка у учионицу јесте овај: не сме да ми се догоди да, као њихов предавач, немам коментар на коментаре које, поводом теме обрађиване на часу, добијем од својих ученика. Другим речима, дозвољено је немати баш све одговоре на њихова питања. Није дозвољено не понудити им своја, макар и недовољно јасна и развијена размишљања, са жељом да им се олакша формирање властитих ставова и праваца мишљења. И управо на резултатима које сам, захваљујући поступању по поменутом императиву, добила, темељим своје становиште према којем адекватна технолошка замена за живу вербалну размену – не постоји.
О ситуацијама у којима сам се током часа осећала успешно није интересантно ни писати ни читати. Радије бих описала осећај који се јављао онда када нисам била сасвим сигурна шта да кажем, нити како да наставим. Догађало се, наиме, да се читаво одељење спонтано стиша и процени да је тема о којој говорим вредна његове неподељене пажње. Таква атмосфера формирала се када сам постављала питања о постојању слободе, правила разлику између моралних начела, или доводила у сумњу истинитост и оригиналност прихваћених религијских догми. Колика је част добити колективну пажњу својих ученика, толики је терет задржати је. То значи да садржај свог говора треба одржати квалитетним, и на тај начин и оправдати своју предавачку позицију. Нимало нисам поносна на тренутке у којима сам одабрала да злоупотребим своју елоквенцију како бих оставила утисак да дискусију коју смо започели на часу могу самоуверено да изведем до краја, иако сам, интимно, озбиљно бринула како да то учиним. Јер ђаци су, на срећу, вешти у процењивању способности својих професора.
Такође, верујем да ћете се сложити ако будем рекла да се предавачи захваљују аудиторијуму на „одлично постављеним питањима“ не само онда када та питања заиста јесу одлична, већ и онда када је предавачу потребно да, захваљујући се на „одлично постављеном питању“, добије на времену не би ли осмислио што је могуће бољи одговор. Питање мог ђака: „Професорка, а зар Ваше предавање о разлици коју Платон прави између сенки и истинитих ствари не представља заправо само сенку Платоновог учења?“, било је одлично у оба наведена смисла.
И ово и њему слична питања, и савети за решавање задатака из других предмета које су ђаци од мене тражили, алармантно су показивали број пропуста које у свом образовању морам да надокнадим. Затим, указивали су и на степен слуха, такта и умећа који морам да стичем и развијам, ако желим да имам оправдање за позицију коју пред ђацима заузимам. И неупитно сам сигурна у то да претходно описаних показатеља проблема не бих ни постала свесна, да сам током предавања била „заштићена“ кутијом правилног облика и пропорција, коју Агамбен одређује као „сабласни екран“.
Наравно, на читаво ово излагање могуће је осмехнути се и на њега гледати као на ентузијазмом праћен почетнички елан. Ипак, с обзиром на то да су студије филозофије на Филозофском факултету у Нишу омогућиле да у себи препознам предавачки потенцијал, развила сам донекле романтично уверење, према којем жива вербална размена која се у учионици догађа, представља једину бесплатну ствар на коју бих без размишљања сав свој новац потрошила.
Филозофски факултет у Нишу, наиме, пре свега образује предаваче наука које се на његових дванаест департмана изучавају. Зато подсећам да Филозофски факултет у Нишу, као и сви факултети свих постојећих универзитета, беживотну технику могу употребљавати искључиво као средство за олакшану реализацију образовних програма. Односно, никада (Bold, Italic и Underline), дакле, никада као примаран или, још горе, једини облик реализације ових програма.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
