Odnos socijalnih radnika prema deci kao korisnicima usluga sistema socijalne zaštite i njihovim životnim okolnostima popularna je tema dugi niz godina. Glavni izvor informisanja za većinu ljudi jesu mediji, koji veoma često iznose nepotpune informacije. Zarad očuvanja profesionalne tajne i zaštite najboljih interesa deteta, značaj odnosa socijalnih radnika i dece često ostaje skriven. Ovakvo stanje vodi formiranju nepovoljne klime oko same profesije socijalnog rada, što može negativno uticati na odluku deteta ili njegove okoline da se obrate socijalnom radniku za pomoć na koju imaju pravo. Sofija Đorđević, studentkinja prve godine osnovnih akademskih studija socijalne politike i socijalnog rada prepoznala je ovaj fenomen i ukazala na činejnicu da postoji veliki broj dece koja gledaju na svoje socijalne radnike kao na prave uzore, ljude koji im pružaju podršku, razumevanje i osećaj sigurnosti u teškim trenucima.
Kako može izgledati odnos socijalnih radnika i dece iz njihove perspektive?
U medijima se često piše o socijalnim radnicima kao ljudima sa manjkom empatije, onima koji donose teške odluke bez razumevanja stvarne patnje i potreba dece. Ipak, stvarnost može biti sasvim drugačija. Mnogi ljudi ne znaju da su socijalni radnici ponekad najvažniji zaštitnici dece; u većini slučajeva oni prvi prepoznaju i reaguju na situacije u kojima su deca ugrožena. Ovo je inspirativna perspektiva socijalne radnice iz mog okruženja kada je reč o ovoj temi:
Kao socijalna radnica, znam da način na koji me deca doživljavaju zavisi od mnogo faktora. Najvažnije je kako se ja postavim prema njima. Deca imaju neku čudnu sposobnost da prepoznaju kada neko nije iskren. Zato se trudim da uvek budem iskrena prema njima i, kad god mogu, da ne ublažavam istinu. Osim što gradim profesionalan odnos s njima, koliko je to moguće, trudim se da pokažem koliko mi je stalo do njih. Konstantno sam prisutna u njihovim životima, pratim sva njihova dešavanja, uspehe i neuspehe – ne samo zato što je to moj posao, već zato što mi je istinski stalo. Mnogo zavisi i od same dece, odnosno kako će nas prihvatiti. Sa starijom decom je uvek lakše, jer su svesna svoje situacije i shvataju da smo tu da im pomognemo i da mogu da se oslone na nas. S mlađom decom potrebno je više vremena da se izgradi poverenje. U našem poslu je najvažnije da pomognemo gde možemo, ali i da znamo da se povučemo kada je to najbolje za korisnika. Bitno je da nas korisnici vide kao dobre ljude, kao prijatelje, iako formalno nismo tu da budemo prijatelji u pravom smislu te reči. Sama činjenica da me korisnik doživljava kao nekoga kome može da se obrati i zna da sam tu za njega čini me na kraju dana boljom osobom. Najteži deo mog posla je donošenje odluka koje mogu značajno uticati na život deteta. Nije lako odlučiti, na primer, da li je potrebno dete privremeno smestiti u drugu porodicu ili menjati nešto u njegovom životu. Dok socijalni radnici nastoje da izgrade poverenje sa decom, važno je čuti i kako deca doživljavaju taj odnos.
Budući da se i sama edukujem u pravcu toga da postanem socijalna radnica koja će raditi sa decom, nakon ove priče poželela sam da saznam kako su mladi ljudi koji su kao deca bili u kontaktu sa socijalnim radnikom doživljavali taj odnos i šta im je u tom odnosu posebno značilo. Svom poznaniku koji ima ovakvih iskustava postavila sam nekoliko pitanja, a ovo su njegovi odgovori:
1. Šta misliš o svom socijalnom radniku?
Kroz detinjstvo, ljudi iz mog okruženja, čak i moji roditelji, stalno su me nazivali problematičnim ,i sam sam počeo da verujem u tu etiketu. Kada sam počeo da sarađujem sa socijalnim radnikom, mislio sam da će i on imati isti stav, da će u meni videti samo problem. Međutim, za razliku od ostalih, on nije obraćao pažnju na priče o meni. Uvek me je posmatrao bez predrasuda i zaista se trudio da me razume. Isprva nisam razumeo šta zapravo želi od mene. Bilo mi je teško da shvatim da je na mojoj strani i da iskreno želi da mi pomogne. Posle, kada bih poželeo da uradim nešto loše, samo bih pomislio koliko bi to razočaralo jednu od retkih osoba koje veruju u mene. S druge strane, kada bih uradio nešto dobro, jedva sam čekao da me poseti i da mi čestita.
2. Da li postoji neki trenutak ili savet socijalnog radnika koji ti je ostao u sećanju i zašto?
Postoji jedan savet koji ću pamtiti do kraja života. Prošao sam kroz težak period kada me je napustila osoba koja mi je bila vrlo važna. Razlog za to bila je moja promena na bolje, na šta ta osobanije bila spremna. Tada mi je moj socijalni radnik rekao: „Svako ko ode iz tvog života, naročito ako mu smeta tvoja promena na bolje, samo je oslobodio mesto za nekoga ko zaista treba da bude tu.“ Objasniomi je to slikovito: „Zamisli, sada kada bih ustao sa ove stolice, ona bi ostala prazna, i neko drugi bi seona nju. Ne bi je valjda čuvao za mene?"
3. Kako se osećaš kada te poseti socijalni radnik?
Zavisi. Ranije, dok nisam bio svestan šta radim i koliko loših stvari nanosim sebi i drugima, plašio bih se kada bi me posetio. Mislio sam da će svakog trenutka odlučiti da me vrati na ulicu, odakle me je i uzeo, jer nisam ispoštovao ništa što smo se dogovorili. Vremenom, korak po korak, počeo sam da ispunjavam bar mali deo našeg dogovora. Kada bi dolazio, više se nisam plašio – jedva sam čekao da me pohvali. Bio sam mirniji jer sam znao da sam uradio nešto kako treba. Svaki put bi pohvalio moj trud.
4. Da li postoji nešto što si ikada zamerao svom socijalnom radniku i kako na to danas gledaš?
Zamerao sam to što me je odvojio od porodice i lošeg života koji mi je, na neki način, tada odgovarao. Bilo mi je teško da razumem zašto pokušava da me promeni, jer sam mislio da mi ništa drugo ne treba. Tek kasnije sam shvatio da je to radio za moje dobro, iako mi je tada delovalo kao da mi sve oduzima. Danas znam da mi je pomagao da se izvučem iz začaranog kruga i krenem putem koji ima smisla.
Iz svega što su moji sagovornici naveli, može se zaključiti da odnos socijalnog radnika i deteta često nadilazi profesionalne okvire, postajući važan izvor podrške i oslonca za dete koje se suočava sa teškim životnim situacijama. Socijalni radnici ne samo da štite prava dece već im pomažu da izgrade samopouzdanje i nauče da veruju drugima. Kroz strpljiv rad i iskreno zalaganje, oni deci pokazuju da nisu sama i da njihovi glasovi mogu biti saslušani. Posebno je važna činjenica da se odnos ne završava samo na rešavanju trenutnih problema – on često ostavlja trajni uticaj, inspirišući decu da kroz sopstvene promene stvaraju bolju budućnost.
Zato je važno imati svest o tome da informacije koje najlakše i najbrže dolaze do nas nisu nužno istinite. Pravu sliku o odnosu mogu pružiti, onda kada etički kodeks to dozvoljava, samo njegovi neposredni i posredni učesnici – pre svega socijalni radnik i dete, a zatim i ostali važni akteri poput detetove biološke, srodničke ili hraniteljske porodice, supervizora ili stručnih saradnika ustanove socijalne zaštite čiji je korisnik dete.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
