Милош Црњански оставио је живописно сведочанаство о раду наших научника у Државном архиву Дубровника почетком четврте деценије двадесетог века. Текст, који следи, први пут је објављен у часопису „Време” 3. септембар 1932.
Милош Црњански
Архив Дубровника
У подне, кад Сунце обасја Кнежев двор у Дубровнику, скоро је немогуће и ходати по каменом плочнику старог града. Све живо клоне тада крај зидова, у сенци; и носачи у старој, црвеној жупској ношњи, на степеницама цркава на лубенице, и голубови на стрехе и фратри на своје молитвенике. У страховитој врућини стоји спокојно и стрпљиво, код капије града, само ред товара, од којих се понеки сети магарице и тада рикне.
Свакако у том „штимунгу”, када Сунце пали с мора као бомба, треба много чврсте воље за ма какав покрет и будикакав рад, нарочито научни рад. У страшној изумрлости, пуној мириса воћа, непомичних једрењача, црквених звона што лупају, писати, размишљати, спремати научна дела уопште чини се врло смешно. Вечни смисао имају тада само анимална уживања, спавање на земљи, жвакање лубеница, испијања ведра. Цркве и отмене зграде стоје убијене од помора лепих ствари, од жеге, од које ври мозак, и једини свјеж и здрав, задовољан, пролази кроз тај пакао онај убоги муслиман што му, да га траже, довикују шофери „мерхаба” и без љутње отпоздравља „мерхаба”
Фантастично, као у неком купатилу за знојење, изгледају тада наши славни научници које је Српска краљевска академија, крпарећи као увек око кесе, послала у Дубровник, да изврше један научни посао који мора потрајати барем 20-30 година, а који ће, ако се изврши, бити свакако сензација за Европу. У кошуљама, једва дишући од спарине, у непроветреним одајама (на заузимање г. Трухелке, управника архива, управа Двора дозволила је да раде по собама двора, а не у подруму архива) наши млади историчари г.г. др. Динић, Тадић, Чремошник, зарили су главе у старе пергаменте, стисли у шаке стакло за увеличавање слова, и пишу и пишу. Писаће машине куцају, прашина која квари очни вид се диже, а из таме столећа васкрсавају подаци о томе ко је све имао кућу у Дубровнику, како се куповало и продавало, лечило, рађало и умирало, тужакало, какви су били владари у Шпанији, наши у Босни и средњевековној Србији, како су лагали Мљечићи, мучили Османлије, шта су наши предлагали Наполеону, итд, итд.
Др Грегор Чремошник скупља са пергамента велику културну и економску историју Дубровника још од 13. века па даље.
Др Јурај Тадић дипломатска упуства дубровачког Већа својим дубровачким посланицима од године 1350. почевши.
Др Михајло Динић одлуке дубровачког Сената од године 1370. па надаље.
Утонули у посао, нанурени, они и не чују да је напољу подне, да звоне звона, и да је све мртво, побијено од Сунца. Они виде само велика научна дела, сензацију која ће ти отштампани пергаменти изазвати, истине научне које ће утврдити, или побијати. Раде у одајама где је над уласком исписана бесмртна опомена републике дубровачке: „Оставите се приватних послова, брините за јавне”. И не сећају се стихова Змајевих који кажу: „Мољац тако мора да је мудра глава, у књигама рије, на књигама спава”. Као и млади калуђери остају над својим мемљивим књигама, док по мору дотле пролази лето, тумбају се делфини и плови мирис борових шума чак са рајског дивног Мљета.
Професор Пикар који је летео на небо, као што се види са фотографија, изгледа чудно. Да је коме стати па гледати како изгледа наш поштовани г. др. Ердељановић кад ишета из своје ћелије, где се налази велики фотографски апарат који снима рукописе са старијих пергамената. Изнурен, као стари војник у рату, тај наш велики етнолог ради од јутра до мрака, али нека да Бог да се све добро сврши. Без воде, без одмора, он већ личи на Пикара. Од свег срца му желимо да се с неба врати. Јер тамо никакви научни резултати не вреде.
Oстављени сами себи, од јутра до мрака, у зноју лица свога, у мирису мемле. Стара морска лука, под прозорима њиним, древне градске зидине Дубровника, док далеко догађаји светски лете, дају њином раду заиста тишину нечег пустог и заборављеног.
Пошто је свуд „криза” и тај потхват културни, разуме се, слабо се помаже. Званична помоћ не може помоћи, а досад се свега један човек у земљи, индустријалац г. Теслић, показао готов да тај рад помогне, давши 25000 динара и не тражећи да му се каже хвала.
При нашој општој немаштини, (кад је реч о потребама за „културне” потхвате), долази тако до комичних и апсурдних ситуација. Архив набавио је, тешком муком, најмодернији апарат за фотографисање, али не може да добије 3000 динара колико је потребно да се тај апарат стави у погон.
Требаће много хумора и физичке издржљивости редактора тог надања С. к. академије који управља послом, г. др Ј. Радонића да се и тај посао који би нам осветлио образ пред светом, не заврши како се код нас, уопште тзв. културни потхвати обично свршавају.
Уз г. др Радонића, који спрема издање повеља и дипломатске преписке, проф. унив. А. Соловјев спрема нарочито значајан том Mnumenta juridica.
Под свим тим радом, међутим, душа Дубровника, крај све мемле и прашине, сав тај озбиљни и тегобни посао, засипа шалом и веселошћу.
У ствари рад раде наши научници, поскидавши огрлице и капуте, али да није два човека међу њима који, без замерке буди речено, спадају више у дубровачку поезију, него у сухопарну науку, мислим да тај посао у тој афричкој врућини, уопштe не би напредовао. Један од њих је стари наш угледни академик г. Вид Вулетић Вукасовић, а други подархивар г. Јовица Перовић.
Крај издржљивости омаленог, иако снажног као Турчина г. др Радонића, чија писаћа машина ради дневно и по петнаест сати, смех и епско приповедање г. Перовића и фантастична издржљивост г. Вулетића, за кога је архив нека врста привиђења са духовима прошлости које он одлично познаје, највише помажу у раду у мемли тих старих зидина.
Поет, осамдесетогодишњак, чији је глас већ слаб, са брадом давно замрлих адмирала, долази највредније од свих на рад. Истина, г. Перовић иако и сам далеко у годинама, али јак као харамбаша, мора да подупре помало свог старог пријатеља при прелазу улица, али тек они стижу нераздвојни међу пергаменте.
Годинама у архиву, г. Вукасовић зна сваки папир, милује га, преписује, па богами и гужва, као да се радосно рукује са свим тим пре толико стотина година помрлим посланицима републике које познаје и о којима говори као да су живи и као да су му комшије. Немилосрдни архивар г. Трухелка, свакако даје му сад рукописе само под стаклом. Тако поштована старина има илузију љубави са реликвијама у стакленом сандуку, што изазива весео смех његовог нераздвојног пријатеља.
Али ако је у интересу пергамената дозвољено г. Вукасовићу да их преписује само под стаклом, он има ту сатисфакцију да су г. Перовићу забранили да говори, те га сместили у једну удаљену собу, где сад од муке пева.
Господин Јовица Перовић је зацело човек који данас најлепше говори наш језик и тако прича да га је милина слушати.
Ерцеговац, он је сам један водио рат у Дубровнику против Аустрије некада. Поданик султана, он је сваки час вадио пасош и ишао у Србију, да кумује официрима и да после прича о Србији као бајке. Сваки такав полазак прославио би весељем, псујући уз то и султана и аустријанског начелника који би склањао главу у новине у кафани да га беда мине. Велики родољуб г. Перовић бунио је сав Дубровник за Србију, потрошио уз то своје богаство. И остао без ичега.Аустрија га је год. 1913. проћерала у Италију, али узалуд, било јој је доцкан.
Док цела комисија куња и мучи се, са врућином и водом, једино г. Перовић преписује спокојно нагињујући крчаг, што му стоји крај стола. „А вјерујте сваки му је гутљај литар”, каже тихо, са завишћу стари академик, његов друг.
Тако, по пакленој жеги, полако спрема се дело које ће побудити пажњу научног света. Тишину рада прекидају само приче г. Перовића и сонети г. Вукасовића, јер је стари господин увео обичај да сваки догађај у вези са архивом поздрави сонетом...
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
