Po čemu pandemija izazvana virusom Sars-CoV-2 i dalje zaslužuje da se priča o njoj? Da li samo zbog činjenice da smo i dalje u njoj? To po sebi nije mali razlog, ali svakako nije i jedini. U sklopu vežbi na izbornom predmetu Filozofija nauke, studenti su kao semestralni zadatak imali da istraže različite fenomene i analiziraju problematična rezonovanja koja su uporno i često prisutna u javnosti tokom (ove) pandemije. Njihov rad izlaziće na blogu u tri dela, jedanput nedeljno. Studenti: Mina Radivojević, Neda Stojanović, Aleksa Marković, Nikola Sandulović. Vežbe vodila Anđelija Milić
Po čemu je koronavirus različit od ostalih virusa, s obzirom na to da se u javnosti često može čuti da se on po raznim kriterijumima poredi sa virusom gripa? Naime, ako bismo uporedili običan sezonski grip i kovid, na početku razvijanja simptoma oni nisu suštinski preterano različiti. Na prvi pogled obe zaraze izazivaju relativno slične simptome (kašljanje, glavobolja, bol u grlu, malaksalost,..) i kod oba postoji mogućnost lakšeg i težeg tipa zaraze. Naravno, postoje razlike između njih kao što je gubitak čula ukusa i mirisa koji je kod kovida znatno češći, kao i bitna činjenica da se kovid mnogo brže širi od običnog gripa, što znači da pokazuje višu virulentnost.
Ipak, ovo ne sprečava javnost i novinare da upoređuju ovu pandemiju sa sezonskim pojavama gripa ili drugih bolesti, čak i ako niko ne obraća pažnju na njih jer je toliko ukorenjeno u opštu svest da su one prosto nešto što se dešava i samim tim ne možemo nešto previše da utičemo na to. Činjenica da samo od sezonskog gripa u svetu obično umire izmedju 290 000 do čak 650 000 ljudi godišnje se često navodi u prilog tezi da se od kovida ne treba toliko plašiti, čime se zanemaruje kako pomenuta znatno veća stopa virulentnosti ovog virusa, kao i to da se radi o bolesti koja je čovečanstvu potpuno nova, što direktno utiče na uspešnost naše borbe protiv nje. Ovim načinom onda upoređivanje kovida sa drugim bolestima ne doprinosi ničemu osim stvaranju panike i straha kod ljudi koji su previše lenji (ili nedovoljno informisani da mogu) da sami istraže činjenice koje se plasiraju u medijima. Naravno, činjenica da ima toliko mnogo lažnih i kontradiktornih vesti im ne pomaže u tome.
Ipak, ne može se reći da je potpuno besmisleno porediti pandemiju kovida sa nekim drugim bolestima i pandemijama u prošlosti. Za primer ćemo koristiti epidemiju Variole vere, ili velikih boginja, u Jugoslaviji 1972. godine i pandemiju Španskog gripa iz 1918. godine. Kada je marta 1972. godine bio potvrđen prvi slučaj velikih boginja u Jugoslaviji, to je bio poslednji put kada je epidemija te bolesti bila otkrivena u Evropi, ali to nije sprečilo tadašnju vladu da uvede mere, i na kraju suzbije bolest posle svega 2 meseca. Karantin je tada, kao i sada, bio uveden i lekari su primenjivali sistem koji su Nemci koristili u njihovoj poslednjoj epidemiji velikih boginja. Naime, umesto velikih hala, dvorana i kasarni, medicinsko osoblje je koristilo hotele, motele, škole i druge slične civilne objekte. U prizemlju bi postavili svo medicinsko osoblje, na prvom spratu sve ljude za koje se sumnja da su zaraženi, dok na drugom, i svim ostalim spratovima, su stavljali pacijente sa simptomima. Običan narod je u to vreme verovao vlastima i generalno radio ono što mu je rečeno, jer čak i ukoliko bismo mogli da govorimo o tome da je neupitanost o autoritetima jedan potencijalno loš kraj spektra, nepoverenje u institucije kakvom svedočimo danas je drugi loš kraj. Mada je epidemija uglavnom bila ograničena na Beograd, Kosmet, sever Crne Gore i na pojedine gradove u centralnoj Srbiji, svi su znali da treba voditi računa. Preporuke koje su dolazile sa vrha su bile jasne, precizne, nedvosmislene i dolazile su od pravih stručnjaka koji su došli sa terena. Naravno, moderna medicina je dosta pomogla da se pandemija prođe lakše i bolje. Sve to je doprinelo da se pandemija završi sa nešto manje od 2 meseca sa samo 40 žrtava.
Pandemija Španskog gripa iz 1918. je međutim pod određenim uglom sličnija pandemiji kovida nego epidemija velikih boginja. Najočiglednije je to što je Španski grip zahvatio ceo svet, za razliku od samo jedne države. Osim toga, broj umrlih je bio znatno veći, između 40 i 50 miliona ljudi je izgubilo život od te bolesti. To je ne samo više od 2 puta veći broj mrtvih nego u samom Velikom ratu, već i uznemirujuće blizu ukupnom broju žrtava u Drugom svetskom ratu. Toliko je bila rasprostranjena ta bolest da se smatra da ju je blizu trećine ukupnog stanovništva sveta tada u nekom trenutku imalo. Toliko je stradanje bilo veliko i izrazito je više zahvatalo mlađe muško stanovništvo da neki istraživači smatraju da je znatno doprinelo borbi za prava žena. Žene su krenule da popunjavaju više radnih mesta zbog nesmanjene potrebe za radnom snagom, a i nadnice su bile veće zbog manjka radnog stanovništva. Nije slučajno da baš oko godina ove pandemije žene uspevaju da izdejstvuju svoje pravo glasa. Međutim, veća smrtnost muškaraca se može i dodatno objasniti. Naime, vrlo je verovatno da je ta bolest nastala negde u rovovima zapadnog fronta pri kraju Velikog rata i da su vojnici koji su se vraćali kući poneli tu zarazu sa sobom. Ali, sa druge strane, ako je bolest nastala na zapadnom frontu, koji se predominantno nalazio u Francuskoj, zašto onda bolest nije nazvana Francuskim gripom? Razlog tome je prost, naime, kada je pandemija izbila, rat je i dalje trajao. Vrlo je verovatno da su obe strane znale da se dešava pandemija u svetu, i da je verovatno izbila u rovovima, ali s obzirom koliko je užasna situacija bila na frontovima, i vojnom i domaćem, bilo koja vest koja bi mogla čak i malo da zaljulja moral naroda i vojske je smatrana opasnom i samim tim cenzurisana. Ali zašto baš Španski grip? Pa, pošto je Španija bila neutralna u tom ratu, a imala je dosta dobrovoljaca u istom, i pošto su se oni posle nekog vremena provedenog na frontu vratili kući nakon izbijanja pandemije. Samim tim u Španiji je ta bolest „prva” izbila, jer je tu najviše bila novinski pokrivena. Takođe i zato što je ona bila prva neutralna zemlja koja je o tome izveštavala, po njoj je dobila ime.
Čak je i Enciklopedija Britanika izostavila Španski grip kada je izašlo njihovo tada novo izdanje iz 1924. godine. Štaviše, Španski grip je toliko bio zataškan tokom Velikog rata, bez obzira koliko je bio smrtonosan i opasan, da je u javnu svest ušao u prvim istorijskim člancima u časopisima koji su bili objavljeni tek 1968. godine. Mada, uprkos tome što se ova pandemija desila relativno skoro, svega pre malo više od 100 godina, medicina je tada bila znatno nerazvijenija. Znalo se koje simptome ovaj grip izaziva, znalo se da se prenosi sa čoveka na čoveka i da ga izazivaju mikroorganizmi, ali više od toga ne. Čak se smatralo da ga izazivaju bakterije, a ne virus. Iako će prvi antibiotik biti izumljen tek deset godina kasnije (1928.), on ne bi pomogao u ovom slučaju. Prakse koje su i tada pomogle bile su karantini i zatvaranje gradova i država na određeno vreme. Sve u svemu, zbog opšte neinformisanosti i političkog zataškavanja, kao i zbog neadekvatnih aparata i metoda, ova bolest je odnela ogroman broj života. Toliki broj života je odnela, da je direktno odgovorna za stvaranje prvih međunarodnih zdravstvenih organizacija kojima su upravljali stručnjaci umesto diplomata i političara, što je jedna iz skupa povoljnih nuspojava. U našem slučaju, razne dalekosežnije nuspojave ćemo tek videti. Za sada smo svedoci toga da je sezonski grip maltene bio krajnje sporadičan prošle sezone, upravo zbog pojačanog nošenja maski i dezinfekcije. Možda će nošenje maski postati dobra i spontano usvojena praksa u školama, na radnim mestima, kada su u pitanju infektivne bolesti, kojoj se nećemo smejati ili koju nećemo tek sporadično sretati tokom jeseni i zime kao pre. Poslodavci će takođe možda imati više sluha za rad od kuće kada je to nužnost, te i vrednovati lično i kolektivno zdravlje zaposlenih više. Takođe, tokom policijskog časa, podsetili smo se skrivene vrednosti dvorišta, da ne pominjemo onu seoskih imanja. I ako smo tada krenuli da više cenimo boravak u prirodi, možda ćemo na duže staze postati svesniji i osetljiviji na pitanje toga koliko je zagađujemo. Možda.
Ali pre toga, u ovoj pandemiji čeka nas još problema saznanja. Od teorija zavere, preko problema poverenja u vladajuće strukture i institucije, do problema toga šta je činjenica, oni se mogu grubo rečeno ovako grupisati.
1968. godine u bioskope izlazi film 2001: Odiseja u svemiru režisera Stenlija Kjubrika. Sledeće godine američka svemirska agencija NASA uspešno šalje ljude na Mesec. Ubrzo nakon toga, pojavljuju se teorije zavere koje su aktuelne i dan danas. Američka vlada uposlila je slavnog režisera da scenira sletanje na Mesec kako bi, bar u očima javnosti, pobedili Ruse u svemirskoj trci, kaže jedna od njih. Ova, većini poznata, teorija zavere može biti od značaja po tome što će u istorijskim udžbenicima biti zabeleženo ime jedne nacije, a ne druge. Međutim, teorije zavere povodom kovid-19 pandemije sa kojima se danas susrećemo izgleda da imaju neposrednije posledice. Teorije zavere postaju pretnja po naše zdravlje i naše živote. Teorije zavere pružaju odgovore na, s razlogom, neodgovorena pitanja i usmeravaju naša verovanja, a za njima i delanje u nebezbedan pravac. Iznećemo neke od učestalijih teorija zavere i pokušaćemo da ukažemo na probleme u rezonovanju koje stoje iza njih, a na kraju i opšti, sveobuhvatni problem. Zastupnici teorija zavera su često žrtve raznih kognitivnih pristrasnosti ili grešaka u rezonovanju. Neke od njih su kockarska greška (prividna veza, korelacija i kauzacija), pozivanje na lažne autoritete, “cherry picking”, efekat potvrđivanja, iluzija kontrole, pristrasnost prema verovanju, hvatanje u kolo, itd. Neke od njih ćemo obraditi kroz dalji tekst.
Pojavu korona virusa neki su protumačili baš kao potvrdu svojih prethodnih teorija i sumnji. Vuhan je mesto iz kog je potekao kovid-19, a baš to mesto je, kako neki tvrde, prototip pametnog grada. Na taj način je zbog već postavljene infrastrukture 5G mreže u Vuhanu ubrzo usledilo pojavljivanje kovida. Tvrdnje o vezi između kovida i 5G mreže obično idu na neki od dva načina. Prvi je taj da 5G mreža direktno izaziva kovid-19 virus, dok je drugi način posredan, tako što 5G oslabljuje imunitet ljudi pa se na taj način lakše prenosi i dobija virus. Kako se to dešava? 5G mreža izaziva ili doprinosi rasprostranjenju kovida. Neretko se dešava da se za dva fenomena koji se javljaju istovremeno ili u bliskom vremenskom razmaku, smatra da su uzročno-posledičnoj vezi. To se izgleda desilo i u ovom slučaju. Ove dve pojave nemaju mnogo toga zajedničkog, s jedne strane imamo 5G mrežu kao trend tehnološkog napretka, a s druge strane imamo pandemiju. Jedino što ih povezuje je to što su fenomeni globalnih razmera, pa za tim sledi zabrinutost ljudi na globalnom nivou, a i odlično uklapanje u model teorija zavere kako pojedinačno, tako, a verovatno još bolje, i u međusobnoj vezi. Ova veza je često diskutabilna korelacija elemenata koju tek treba utvrditi ili ju je, bar sa dostupnim informacijama. nemoguće utvrditi (kockarska greška).
Analogija sa Sejganovom (Karl Sejgan) metaforom “nevidljivog zmaja” na ovom mestu izgleda prikladna. Ona ukratko glasi ovako: Zamislimo osobu X koja tvrdi da se u njenoj garaži nalazi zmaj. Svaki čovek bi poželeo da bude svedok takve neobične pojave i zamolio bi osobu X da je odvede do garaže i pokaže joj zmaja. Međutim, nakon tog predloga osoba X dodaje ad hoc hipotezu i kaže da je taj zmaj nevidljiv, ali da je on zasigurno tamo, u garaži. Dobro, hajde onda da pospemo brašno po podu kako bismo videli tragove zmaja, predložio bi uporni radoznalac. Nažalost, kaže osoba X, taj zmaj je netelesan itd. Vidimo u kom smeru ovo ide, da nakon svakog predloženog testa za ispitivanje postojanja zmaja, osoba X dodaje ad hoc hipotezu koja onemogućuje da se dokaže ili opovrgne njena prvobitna tvrdnja. Uloga ove metafore je da ukaže na to da se čini da je nemoguće dokazati početnu tvrdnju jer svaki predloženi test nailazi na dodatne zahteve koji se ne mogu ispuniti. Ovakva neoborivost je, takođe, karakteristična i za teorije zavere.
Vakcinacija i skepsa
Sa teorijama zavere po pitanju porekla kovida usko su povezane i teorije zavere povodom prevencije kovida. Ustvari, to je deo iste priče. Kovid je veštački stvoren kako bi moćnici uvećali profit preko svojih farmaceutskih postojbina, a ne samo to već i još gore, kako bi uspostavili kontrolu nad što većim brojem ljudi, i to ne insitucijama posredovanu kontrolu uslovljavanjem na primer komfornim životom, već neposredno, praćenjem lokacije, prikupljanjem informacija o stanju tela jedne osobe itd. Kako bi uspeli da dođu do tako privatnih informacija? Stvorili su globalnu pandemiju baš oni koji imaju rešenje za nju. Svetski moguli su vlasnici farmaceutskih kompanija, a farmaceutske kompanije prave vakcine kao odgovor na pandemiju. Dakle, ovde primećejumo da je zaključak o postojanju teorije zavere već izveden, a nakon toga sledi prikupljanje informacija koje podržavaju taj zaključak. Iz svetskih događaja prikupljanje onih podataka koji idu prilog našem verovanju, a pored toga i ignorišemo one podatke koji bi im se suprostavili. (cherry picking i efekat potvrđivanja)
Jedna od varijatni teorija zavere zvuči ovako: Prvo, farmaceutske kuće ostvariće ogroman profit, a drugo te vakcine će sadržati mikročipove koji će se putem iste vakcine neprimetno preneti u njihove recipijente. Nakon takvih hipoteza, tumačenja novonastale situacije sledi i negativan stav prema vakcinaciji. Teorije zavere ove vrste nadovezuju se na prethodne. Usled nedostatka informacija o prirodi kovida, naučna zajednica na početku pandemije nema odgovore o prirodi pandemije i predviđanja očekivanja. Ne samo to, nego dolazi i do nekih međusobno suprotstavljajućih stavova u kratkom vremenskom razmaku povodom preventive i prirode virusa (npr obavezne maske). Tada, već poljljuano poverenje javnosti dodatno slabi. Informacijska rupa biva popunjena različitim teorijama zavere, koje se rapidno šire putem društvenih mreža i čiji su garanti, u najboljem slučaju, sumnjivi autoriteti (hvatanje u kolo i pozivanje na lažne autoritete). Sada smo u situaciji gde se kao posledica tih teorija zavera i već učvršćenih verovanja i stavova javlja grupa ljudi koja je protiv kovid vakcine, neki makar privremeno. Međutim, ove ljude treba razlikovati od generalnih antivaksera. Njih pre možemo nazvati kovid-antivakseri. Zašto treba praviti razliku? Antivakseri su ljudi koji jasno izražavaju svoj negativan stav prema bilo kakvoj vrsti vakcine, bilo da su one protiv ovih ili onih bolesti. Takvi ljudi su svakako i kovid-antivakseri. Međutim, grupa kovid-antivaksera je najčešće grupa onih koji nemaju negativan generalni stav prema vakcinama, već isključivo prema vakcinama u kovid kontekstu. Zbunjujuća uputstva na početku kovid pandemije, zakasneli odgovori na bitna pitanja, brzo širenje informacija, prethodni talas teorija zavere doprineli su da ljudi izraze negativan stav prema vakcinaciji.
Da li to što neko gaji sumnju oko celokupne kovid-situacije može odmah da se okarakteriše kao iracionalna osoba koja je pritom i zastupnik teorija zavera?
Ne! Kovid situacija je po mnogo čemu specifična. Nikad se ranije nismo sreli sa pandemijom ovako geografski rasprostranjenom. Nikad ranije komunikacija nije bila ovako razvijena i slobodna. Sami zvaničnici od kojih se očekuje nepogrešna reakcija su takođe ljudi i nemaju unapred date precizne regulative kojima bi se vodili u novonastaloj situaciji. Oni greše dok mi od njih očekujemo nepogrešivost zbog ozbiljnosti situacije. Kada nakon toga preporučuju novi oblik rešenja u vidu vakcine, u to rešenje se takođe sumnja. Kritika tog rešenja odvija se na više nivoa. Prvo, pitaju strogi kritičari, kako je moguće da nakon toliko malo vremena dobijemo vakcinu. Ranije je za pandemiju ebole, španskog gripa i raznih influenci bilo potrebno mnogo više vremena. S druge strane, kritike bi se pojavile i u odsustvu vakcine (kontriranje, zabranjeno voće). Recimo, kako je moguće da toliki broj naučnika (veći nego bilo kad ranije) radi na vakcini, a još uvek nisu došli do rešenja. Pored tolikog tehnološkog napretka oni ne mogu da se ubrzaju u odnosu na prethodne pandemije. Nasuprot ovoe, potpuno drugačija kritika nastupila je kada je u slično vreme na svetu odobreno nekoliko vakcina i pušteno u širu populaciju, gde se pritom skoro svakodnevno insistira na što bržoj imunizaciji stanovništva, kako bi se transmisija i genetska mutacija virusa smanjile i/ili sprečile. Tu se onda može čuti nastavak stava da sigurno hoće (večiti problem neuhvatljivih „njih”) da smanje populaciju, kako bi rešili problem prenaseljenosti ili samo da su vakcine prosto „sumnjive” jer su prebrzo razvijene. Izgleda da javnost nikad neće biti zadovoljna, a uvek će biti strogi kritičar. A možda to i jeste uloga javnosti, da kritikuje i sumnja. Mi nikad ne možemo sa sigurnošću znati šta se dešava iza svetske scene, uvek nam ostaju nepoznate namere i planovi režisera svetskih događaja.
Svest o tom neznanju vodi nas u dve pozicije: ili da slepo verujemo ili da vredno sumnjamo. Međutim, izgleda da se pojavljuje treća opcija, opcija lenjog sumnjanja, sumnjanja radi sumnjanja. Sumnjamo samo kako bismo pokazali da ne možemo biti prevareni ili kako bismo dobili neki lažan osećaj kontrole. Tačno smo prozreli namere koje stoje iza svetskih događaja i sa sigurnošću garantujemo za verodostojnost našeg objašnjenja. Pretpostavljamo jedno objašnjenje za splet događaja, a onda svaki sledeći događaj uklapamo u već postojeće objašnjenje i to još više doprinosi našem samopouzdanju o uverljivosti objašnjenja. Svaki sledeći događaj je dokaz o verodostojnosti početne hipoteze, a ujedno i dokaz o visokom kvalitetu naše sposobnosti predviđanja dok naslađujući se time skrolujemo mišem ili šaltamo s kanala na kanal i tražimo nove potvrde. Ili kako kažu psiholozi, pristrasno potvrđujemo.
Umesto toga ovo naviranje teorija zavera može da nam posluži kao lekcija. Vrednije prikupljajmo informacije, budimo otvoreniji za nove poglede, budimo skromni u svojim zaključicma. Ali svakako sumnjajmo, samo malo vrednije. Imajući u vidu tekuću globalizaciju izgleda da nas čeka težak zadatak u budućnosti, zadatak da više i disciplinovanije mislimo svojom glavom.
[Kraj 1.dela]
Reference:
https://ourworldindata.org/smallpox
https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-52461408
https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-51875842
“50 kognitivnih pristrasnosti” Predrag Stojanovic, Helix 2017
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC7506181/
https://www.bbc.com/news/55017002
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
