Ispitivanje najčešćih fenomena tokom pandemije, kao i ponašanje medija, naginje nas da postavimo još jedno pitanje, ono koje bi celu stvar pokazalo u svetlu za jedan stepen više. Ovo posebno dolazi do izražaja makar sada kada smo se udubili u stepen ozbiljnosti i rekurentnosti onoga što se dešava, posebno kada je u pitanju globalno vanredno stanje, gde od loših odluka, organizacije i informisanja bezmalo često zavisi i učestalost prenošenja zaraze, te i životi ljudi. To pitanje bi se moglo formulisati u nekoliko sličnih verzija:
Kako tretiramo „istinu“? Ima li istine? Kako da znam šta je istina?
Ovako postavljena, ova pitanja vode, dakle, u ispitivanje saznajne vrednosti istine, te se legitimno možemo zapitati da li u vremenu u kome su toliko zastupljeni anti-vakcinaški nagovori i često polu-arbitrarne izjave lica na nekoj poziciji moći ima mesta za neko od osnovnih važenja istine, kao tačnosti činjenica koja će imati uticaja na formiranje naših sudova. U svojoj knjizi Post-Istina[i], Li Mekintajer (Lee McIntyre) govori naširoko o ovom fenomenu, te ćemo se za kraj ove trilogije osvrnuti na to. Već drugo poglavlje započinje in medias res citatom ekonomiste Džona Majnarda Kejnsa (John Maynard Keynes): „Kada se činjenice promene, ja menjam svoje mišljenje. Šta vi radite?“ Za početak, čini se da ovim fenomen post-istine jasno osvetljavamo minimum naslućujući da se radi o suprotnom ponašanju. Mekintajer i podseća (str.1) da se reč istakla u Oksfordovom rečniku kao reč godine 2016, kada je u protekloj godini zabeležila skok u svakodnevnoj upotrebi za 2000% (ne, nijedna nula nije višak). Oksfordski rečnik najpre kategoriše reč kao pridev (pr. „politka post-istine“), premda ćemo je u srpskom sada koristiti pretežno kao imenicu, a onda i definiše kao: „ono što se odnosi na okolnosti u kojima se ljudi više oslanjaju na osećanja i uverenja, nego na činjenice“. Ako ostanemo samo na ovoj definiciji, čini se da nećemo odmah uočiti šta je to sve novo danas u značenju post-istine. Ipak, pri malo dubljoj analizi uočava se da je pojam istine uzdrman na više od nivoa konfrontacije sa laži kao njenom direktnom suprotnošću. Ovaj fenomen seže dovoljno duboko da vekovima dugo pitanje o tome šta je istina, odnosno na koji način se može govoriti o objektivnosti istine biva ne samo uzdrman, već i zaobiđen i odbačen na način koji ne samo da negira bilo kakvo značenje objektivnosti istine, već ga potpuno i misaono neadekvatno, ali nažalost empirijski učinkovito, zanemaruje. To onda znači da više ne postoji osnovna briga o uspostavljanju istine kao kriterijuma koji će igrati direktnu ulogu u rasuđivanju, ali da se istovremeno i pojam „istine“ krivi svime od laži, neznanja, političkih spinova, cinizma, pa i sumanutošću, koja onda više nema čime da bude cenzurisana, jer je minimum sve: „samo to kako neko vidi stvari“, a maksimum pitanje ne kako saznati stvarnost, već da li realnost uopšte postoji. (str.10)
Ipak, kako autor dalje dobro zapaža, čak ni šta je post-istina ne obuhvata problem tako dalekosežno kao pitanje zašto je post-istina. U narednih par tačaka sumiraćemo nekoliko glavnih mogućnosti.
Prilagodljivost nauke
1953. u Hotelu Plaza u Njujorku sastale su se glavešine najvećih duvanskih korporacija ne bi li razgovarale kako se nositi sa objavljenim istraživanjem koje ukazuje na vezu između katrana u cigaretama i raka pluća kod laboratorisjskih miševa. Činilo se da strategija upiranja prstom jednih u druge čije su cigarete zdravije, odnosno štetnije, neće uraditi mnogo da se slika cigareta nakon ovoga poboljša u javnosti. (str.22) I najverovatnije da ne bi. Zbog toga dolazi do saglasja da se formira posebno telo (Tobacco Industry Research Committee – TIRC) koje će raditi „dodatna istraživanja“ i time pokazati da nema konačne veze između raka pluća i pušenja. Ovim se dešava nekoliko problematičnih stvari:
-Najpre, 1998. duvanska indurstrija izlazi sa konačnim zatvaranjem TIRC-a i objavljuje dokumenta koja ukazuju na to da je sve vreme direktno podsticala i investirala u „drugo mišljenje“ isključivo u propagandne svrhe i svesna štetnosti pušenja, a sve ovo je deo nagodbe od 200 milijardi dolara da se sada ne mogu pokretati tužbe protiv nje.
-Jedan od ozloglašenijih dokumenata je deo interne prepiske iz 1969.koji kaže: „Sumnja je naš proizvod jer je najbolje sredstvo za borbu sa činjenicama koje formiraju um javnosti“[ii]
-Tendencija da se pokaže „da nema konačne veze“ između raka pluća i pušenja je ustvari direktno izvrtanje onoga što je osnovna karakteristika i vrlina naučnog istraživanja: da su i najtvrđi dokazi nauke uvek u najboljem slučaju jako opravdano verovanje da određena teza važi. Upravo je po ovome nauka „prilagodljiva“, jer po prirodi predmetâ i metodologija istraživanja ne može pretendovati na nepromenljivu istinu, s obzirom da nove činjenice mogu uvek doprineti modifikaciji ili odbacivanju hipoteza. Interesne grupacije, poput duvanske industrije u ovom slučaju, manipulišu ovime i svoja istraživanja predstavljaju kao „drugu stranu priče“, jer novi set „istraživanja“ bi to po prirodi nauke i trebalo da dopusti. Isti scenario možemo videti i nešto bliže na vremenskoj liniji, a to je istraživanje klimatskih promena, odnosno dokazi u prilog postojanja globalnom zagrevanju koji ne odgovaraju interesima grupacija poput naftne industrije.
-Kada laici prigovaraju nauci, to je najčešće iz perspektiva kompetencija i motiva naučnika (str.18), odakle se lako dolazi do drugog koraka, što je uverenje da samo ako im je dovoljno stalo, naučnici mogu prikupiti dovoljno dokaza i potvrditi ono što žele. Ali je ovo ustvari netačno, zbog razloga koje smo naveli u prethodnom problemu. Da ironija bude veća, upravo teoretičari zavere često postupaju po principu prikupljanja informacija koje im odgovaraju u podržavanju njihove teorije (eng.information silo; motivation bias) i time podležu pristrasnosti.
-Kada su velike interesne kampanje u pitanju, kao što je slučaj sa duvanskom industrijom, paralelno se uvek radi i na promociji ovakvih dodatnih ili novih rezultata i u medijima. To dodatno otežava nalaženje toga šta je zapravo tačno, jer medijima ide u prilog da prikazuju „dve strane priče“, naročito one koja se smatra kontroverznom. (str.33) Dodatni problem je dobro-poznata pristrastnost određenih medijskih kuća, te je jasno kakve su sve manipulacije tu moguće.
Postmodernizam
Majkl Linč (Michael Lynch) dobro primećuje da skoro svi priznaju da je nemoguće definisati postmodernizam jer je popularnost same reči umnogme doprinela njenoj opskurnosti.[iii] Ipak, u procesu otkrivanja da li i kakve veze postmoderna ima sa fenomenom post-istine, može se otići do poznatih predstavnika ovog pravca, i to najpre u književnoj teoriji. Mekintajer se vraća na sam početak, Liotarovu knjigu Postmoderno stanje, te na svu književnu kritiku koja je potom nje usledila, najzapaženije sa imenima poput Deride i Fukoa. „Dekonstrukcija“ koju Derida predlaže odnosi se najpre na razlaganje teksta kako bi se uvideli pravi socijalni, politički, istorijski i drugi motivi, što najpre nosi sa sobom pretpostavku da se ne možemo osloniti na to šta je autor zaista imao na umu. (str.124)
Metod dekonstrukcije, najkraće rečeno, nosi sa sobom tezu da se ništa ne može uzeti kao datost, te je svaka istina produkt interpretacije i određenog narativa. Ipak, s obzirom na to da postmodernizam nije ostao samo na terenu književne kritike, jasno je da se krajnja konsekvenca ovakvog pogleda, koji bi svaku pretenziju na objektivnu istinu tretirao kao besmislenu i uzaludnu, postala pogubnija nego što su mislioci ovog pravca i želeli. Ako bismo došli do druge teze postmodernizma, ona bi označavala da svaki stav predstavlja određenu ideologiju i želju za izražavanjem autoriteta. Fuko o tome govori kada razvija svoju tezu o jeziku kao osnovi društvenog života, kroz koju se ukazuje da je svaka naša tvrdnja postavljanje sopstvenog autoriteta.
Korak dalje su „socijalni konstruktivisti“, predstavnici teorije „jakog programa“ sociologije nauke, prema kome je svaka istina stvar perspektive i određenog društvenog konstrukta. (str.128) Tako se i teorija postmodernizma proširila dalje od svoje početne tačke i cela stvar je počela da poprima znatno grandioznije razmere. Branša napadanih prirodnih naučnika nije ostala nema na ove kritike, te je jedna od poznatijih i ona iz 1994. biologa Pola Grosa (Paul Gross) i matematičara Normana Levita (Norman Levitt) [stavi u fn.ime dela], međutim, kao što obično biva, i ova kritika je delom promašena jer istovremeno dok tvrdnje društvenjaka i humanista u ovakvim situacijama tvrde previše, one iz suprotnog tabora imaju tendenciju da ostanu nedovoljno osetljive i za tačne prigovore. (str.130)
Ipak, sam naslov ove analize: Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels with Science, ukazuje na širu društvenu konotaciju, a to je da su ovakve kritike nešto što se uglavnom povezuje sa akademskom sredinom, koja je očekivani simbol pretežno leve orijentacije. I istina, u istorijskom momentu nastanka i aktivnog delanja postmodernista, desnica je videla samo sablazan i kritiku. Međutim, nekoliko decenija kasnije, ta ista desnica koristi se komentarima koji su bazirani upravo na negiranju postojanja i validnosti činjenica spram svog osećaja i kontekstualnog tumačenja koje je bazirano na pristrasno izabranim izvorima. (str.127)
Da li sve ovo znači da je nastanak post-istine nešto što se potpuno može svaliti na postmodernizam i kritiku istine kao objektivne datosti? Kako stvari stoje po pitanju toga da se veza između postmodernizma i post-istine uopšte može povući u ovakvom maniru? Mekintajer verovatno ima pravo kada kaže da postmodernistima sledi deo krivice za podrivanje važnosti činjenica. (str.127) Ipak, postoje oni koji se u potpunosti protive ideji da postoji veza između ova dva i prigovor najčešće ide ka smeru da se sva ideološka previranja dešavaju mnogo pre nego što dođu do usta ovako ili onako orijentisanih političara. I dok to u principu jeste tačno, takođe je tačno da nema monopola nad taktikom. Ako je određena grupacija i razvila i koristila na jedan način, ne znači da se pod uticajem raznih faktora ona neće koristiti i u druge svrhe. (str.136,141) Ipak, oni poput Daniela Deneta ipak vide ovu direktnu vezu i krive filozofe za „intelektualnu hirovitost koja je dopustila da se cinizam prema činjenicama smatra nečim dostojanstvenim“.[iv]
Ali, koji god da je izvor u pitanju, da je problem postojeći i rekurentan možemo se uveriti uvek i bliže i dalje od kuće. Američka politička komentatorka Rut Markus daje jedno precizno zapažanje povodom Trampovih izjava. Kada Tramp govori kako je vrlo instinktivna osoba i kako njegovi instinkti bivaju istiniti, šta on zapravo misli?[v] Problem bi bio možda manji da je Tramp ovime mislio da uprkos dokazima koji postoje, ali u koje on nema uvida, njegovi instinkti se ispostavljaju istiniti. Naime, čini se da se radi o tome da zbog toga što Tramp veruje u svoje instinkte, oni postaju istiniti. (str.165)
Šta posle svega?
Nakon kritike ovakvog fenomena, valjalo bi ponuditi i neka rešenja. Mekintajer nudi očigledna rešenja, ali baš takva su nekada i najbolja. (pogl.7)
- Nemojmo pristajati da živimo u svetu post-istine
Iako se uvek čini da je već kasno, naše pojedinačne male bitke i otvorene, ali prijateljski nastrojene, konfrontacije sa nečime protiv čega postoje dokazi koji se mogu razložiti i neretko empirijski proveriti su daleko od beznačajnih. Početne pozicije teoretičara zavere ili nekoga kome određeno pozitivno znanje ne znači puno uvek su nešto što je najteže konfrontirati, upravo zbog prećutnog statusa koji su dokazi i činjenice izgubili u dobu post-istine koje se došunjavalo nekoliko decenija. Zbog toga su najčešće svi razgovori sa osobama koje podlegnu određenom zavereničkom stanju uma razgovori izgubljeni i pre nego su počeli. Ali, to ipak nije razlog da ovo prihvatimo kao generalizaciju sa kojom se ne može izaći na kraj. Sledeći razlog to dalje pokazuje.
- Ljudi naposletku nisu imuni na tačne i njima neprijatne informacije, iako na početku mogu pokazivati pristrasnost
Dve studije koje su sproveli Dejvid Redlosk (David Redlawsk) et al.[vi] i Džejms Kuklinski (James Kuklinski) et al.[vii] pokazuju da postoji „tačka ključanja“ nakon koje je moguće ubediti one koji se čvrsto i pristrasno drže svog mišljenja. Iako je najpre efekat suprotan i ljudi se inicijalno kada su konfrontirani još jače drže svog stava, ukoliko nastave da budu izloženi činjenicama koje dovoljno čvrsto ukazuju suprotno, a posebno ukoliko se to na neki način direktno tiče njihovih života, većina će popustiti pred nadolazećim kotra-dokazima. (str.158-160)
- Svako je sklon nekoj vrsti pristrasnosti
Čak i ukoliko se generalno ne prepoznajete u domenu onih koji ne podnose nikakvo kritičko mišljenje, ili se ne vidite kao teoretičar, setite se da je svako od nas nosilac neke lične slabosti za koju bi i nesvesno želeo da traži opravdanja više nego što bi trebalo. To ne znači da smo pozvani da odbacimo svaku potragu za validacijom naših stavova i potporu za njih. Znači samo trenirati da prepoznamo kada preteramo u tome i postane nam lakše da skliznemo u komfort zonu informacija koje prijaju našem uhu pre nego smo spremni da ih podrobnije ispitamo sa svih dostupnih strana.
- „Imate prava na sopstveno mišljenje, ali nemate prava na sopstvene činjenice.“
Ovom prilikom Mekintajer citira senatora Daniela Patrika Mojnihana (Daniel Patrick Moynihan). (str.163) Čini se da nema šta dodatno objašnjavati ovde, iako doba u kome nastaje ovaj tekst traži podsećanje na upravo ovakve, nekada očigledne, stvari.
Što se naše pandemije tiče, pored svih političkih spinova, teorija zavere i haosa koje takav fenomen izaziva, tu je i podsećanje na samu prirodu ljudskog tela, medicinskih nauka i mehanizama bolesti. U ovom domenu poznato je koliko odstupanja sledi od svakog pravila. Tome smo svedoci i kod bolesti koje vekovima tretiramo, kod dijagnoza koje je često teško odmah isprva postaviti jer se simptomi preklapaju sa mnogim drugima, zbog toga što od tela do tela može postojati dovoljno varijacija da se simptomi manifestuju jače ili slabije, ili čak budu prenaglašeni ili potpuno odsutni. Kada na sve to dodamo potpuno novu bolest o kojoj se samo isprva znalo da spada u kategoriju virusa, možemo da se osvrnemo na godinu za nama i prisetimo se koliko smo postepeno saznavali o njoj, koliko toga smo neko vreme mislili da je tačno, pa se ispostavilo kao delimično tačno ili potpuno netačno. Modifikujemo i naše mere predostrožnosti, opuštamo se i držimo gard i dalje u meri za koju racionalno možemo očekivati da nas zaštiti od bolesti. U trenutnoj pandemiji te konstante su i dalje fizička distanca, nošenje maski i dezinfekcija alkoholom. Od policijskog časa i strogog karantina, danas se, makar u ovom delu sveta, slobodnije šetamo i mentalno smo relaksiraniji da skinemo masku vani kada smo u dovoljnoj zoni komfora i među ljudima kojima imamo proračunatog razloga da verujemo po pitanju trenutnog zdravstvenog stanja. To ne znači da nas epizode anksioznosti i nemira po pitanju toga da li smo se zarazili neće u nekom trenutku ponovo spopasti, ali ono što u ovom „novom normalnom“ naš život i održava u dovoljnoj meri koliko-toliko normalnim i jesu ti racionalno zasnovani potezi koji su se dobro usinhronovali sa „skokom vere“ da postupimo na određeni način. Ukoliko smo tako nastrojeni, lakše ćemo i prihvatiti ako se ispostavi da smo svojim ponašanjem možda pogrešili, makar to bilo i samo na sopstvenu štetu.
I u vreme kada se ovaj tekst privodi kraju svedoci smo još jedne globalno važne teme o kojoj se proteklih meseci spekulisalo, a koja je sada aktualizovana: vakcine koje su sertifikovane za ljudsku upotrebu krenule su sa distribucijom. Ova situacija skoro je pa savršena za konfrontaciju sa post-istinom, jer uključuje i uviđanje toga da nijedna zemlja nije ostala potpuno imuna na politizaciju ovog pitanja (koje pred neprijateljem koji, kao korona, ne poznaje politiku to ne bi smelo da bude), ali i da to ne znači da iz tog uvida imamo razloga da skočimo u zaključak da je sve ovo velika farsa farmako-mafije da se desetkuje svetska populacija. Istina je negde tamo. Ali za razliku od Dosijea-X, ovde trenutno možemo da operišemo i bez ekstra-terestrijalne pomoći i dobijemo malo više odgovora. Možemo da razumemo da „hitni postupak odobrenja leka“ jeste kategorija koja se primenjuje u vanrednim stanjima, ali da to ne znači da je moguće odobriti bilo šta. Koliko god nekome možda neprihvatljivo i frapantno zvučalo za početak, ali trenutne vakcine će se najverovatnije menjati kako se njihov učinak (ili neučinak) pokazuju kroz imunološku reakciju populacije. Dodatno zato što je u pitanju visokoadaptibilan organizam poput virusa. Ali i ovde imamo razloga za dovoljni komfor, možemo proračunati odnos koristi i štete. Još dosta je primera. Onde gde ne možemo direktno uticati, ali se možemo nadati i aktivno promovisati takve teme, je da distribucija leka bude dostupna i najsiromašnijima, da zaista budemo svedoci solidarnosti u jednom od momenata koji najeksplicitnije traži to od nas. Štagod radili, setimo se da je razmišljanje i vaganje često nelagodno, neretko i zamorno i iritantno, da možemo i da preteramo u verglanju i vaganju dok nas glava ne zaboli, ali i da možemo da napravimo predah i vratimo se informacijama i emocijama koje su se slegle. Onda ćemo se podsetiti da je agilnost u razmišljanju vrlina promene i prilagođavanja spram onoga što nam je ponuđeno na švedskom stolu informacija. A takva agilnost je stvar našeg dovoljno strastvenog, ali što nepristrasnijeg svakodnevnog i celoživotnog truda.
I debatovali su srećno do kraja života.
[Kraj.]
Reference:
[i] Lee McIntyre, Post-Truth, The MIT Press, 2018.
[ii] Louise Jacobson, “Yes Donald Trump Did Call Climate Change a Chinese
Hoax,” Politifact, June 3, 2016, http://www.politifact.com/truth-o-meter/
statements/2016/jun/03/hillary-clinton/yes-donald-trump-did-call-climate
-change-chinese-h/.
[iii] Michael Lynch, True to Life: Why Truth Matters (Cambridge, MA: MIT Press,
2004), 35–36.
[iv] Carole Cadwalladr, “Daniel Dennett: ‘I Begrudge Every Hour I Have to
Spend Worrying about Politics,’” Guardian, Feb. 12, 2017, https://www.the
guardian.com/science/2017/feb/12/daniel-dennett-politics-bacteria-bach
-back-dawkins-trump-interview.
[v] Ruth Marcus, “Forget the Post-Truth Presidency: Welcome to the Pre-
Truth Presidency,” Washington Post, March 23, 2017, https://www.washing
tonpost.com/opinions/welcome-to-the-pre-truth-presidency/2017/03/23/
b35856ca-1007-11e7-9b0d-d27c98455440_story.html?utm_term=
.86208421e389.
[vi] David Redlawsk et al., “The Affective Tipping Point: Do Motivated Reasoners
Ever ‘Get It’?” http://rci.rutgers.edu/~redlawsk/papers/A%20Tipping%20
Point%20Final%20Version.pdf.
[vii] James Kuklinski et al., “Misinformation and the Currency of Democratic
Citizenship,” Journal of Politics 62, no. 3 (August 2000): 790–816, https://www>
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
