Историја

Ослобођење Ниша од Турака и послератно грађанско друштво

12. мај 2020. Историја
Коментари
1922 речи, ~9 минута читања

0%

Тврђава после ослобођења од Турака / FB: Stari Niš

               Када погледамо Ниш из савременог угла, видимо један модеран град, који је данас универзитетски центар, стециште науке и културе југа и југоистока Србије. Међутим, у историјском смислу не тако давно, Ниш је у континуитету од пет векова био део једне империје у пропадању. Настанак и нагли развој грађанског друштва везујемо управо за период непосредно након ослобођења од Турака. Тек када је ушао у састав младе српске државе, Ниш и његова културна, интелектуална и свака друга елита могле су у потпуности доћи до изражаја.

Ослобођење Ниша

            Још у аустро-турским ратовима долази до већих комешања српског народа, које се после наставља кроз Српску револуцију, односно Први и Други српски устанак. Наде српског народа да ће ослободити Ниш у Првом српском устанку распршиле су се 1809. године, након пораза на Чегру и погибије Стевана Синђелића. Као вечити спомен и клица пркоса српског народа, остала је Ћеле Кула са узиданим главама српских јунака. Током Другог српског устанка, и касније током припајања нахија Кнежевини Србији, Ниш није био ослобођен. Народно незадовољство исказано је кроз честе буне, од којих је највећа Нишка буна из 1841. године.

            Ниш је као важно средиште имао централно место у сваком плану за ослобођење српског народа, а први озбиљан покушај ослобођења био је у Првом српско-турском рату 1876-1877. године. Ратни циљеви Кнежевине Србије у овом рату нису остварени, па је Ниш морао да чека на своје ослобођење до краја 1877. године.

            Нова и коначна прилика за ослобођење указала се када је Русија ушла у рат против Турске исте 1877. године. Када је дошло до заустављања напретка руске војске, Србија је ушла у рат против Турске и отпочела са ратним операцијама 1. децембра по старом, а 13. децембра по новом календару. Значајно је истаћи да је још пре овога међу Нишлијама било завереника, који су олакшавали пут српској војсци на разне начине, међу њима посебно се истицао Коле Рашић. Чак је сачувана и заклетва ових завереника у књизи Историја Ниша : приликом педесетогодишњице ослобођења Константиновог и Немањиног града : 11. јануара 1878 - 11. јануара 1928, аутора Ловрић, Бруно Ј.

Заклињемо се једним свемогућим Богом, да ћемо верно и братски, сложно радити противу петовековног крвопије, а у име миле нам и жељне слободе и династије лозе Обреновића. Тако, браћо, слошки, па ће нама свима Милостиви помоћи, а ускоро нам дати, да развијемо победоносну заставу нашег једноверног IV Обреновића на Нишком бедему.

Ура, ура, ура!

Живео нам наш омиљени витешки књаз Милан Обреновић IV! Живела мати Србија!

24. фебруара 1874. године                                       Петар Икономовић, свештеник нишки

          Код истог аутора можемо видети да су ратне операције кренуле у два правца. Један крак ишао је ка Пироту и Белој Паланци и даље ка Софији, имајући за циљ да штити десно крило руске војске. Други део српске војске кренуо је у правцу Ниша, али се ту поделио на два дела, од којих је један наставио ка Топлици, а други је дејствовао ка Нишу. Ниш је у том тренутку бранило око 5.000 војника, са око 60 топова, а заповедник војске био је Халил-паша. Већ 23. децембра 1877. године, пуковник Милојко Лешјанин преговара са Рашид-пашом, градским мутесарифом за предају града, али није било већег успеха.

          Опсада Ниша могла је бити заокружена тек заузимањем Горице са јужне и југоисточне стране града, јер је тај део био знатно мање утврђен од северне стране града, одакле је наступала српска војска. Заузимање Горице означило је крај отпора Турака у Нишу, а отпочело је заузимањем утврђења Марково Кале на Горици 8. јануара 1878. године. Са ове тачке, која доминира околином, нападани су турски положаји на Бубњу и турски шанчеви на Горици. Већ 10. јануара капетану Михајлу Радонићу предао се заповедник турских шанчева на Горици, Мехмед-ага, са 270 војника и 4 официра. Након пада Горице, Халил-паша и Рашид-паша траже предају, о чему је потписана посебна конвенција према којој ће Турци неометано напустити Ниш. Турци су Ниш напустили 10. јануара, а у град је званично, 11. јануара 1878. године, прва умарширала Шумадијска дивизија. Оно што је важно да сваки Нишлија зна је име Тодор Станковић. Тодор Станковић био је члан завереничког друштва и управо је он први поставио српску заставу на Нишку тврђаву и означио крај турског ропства, које је у овим крајевима трајало читавих пет векова.

          У ослобођени Ниш свечано је ушао и кнез Милан Обреновић, на челу са официрима, војницима, нишким владиком, 15. јануара 1878. године. Ослободиоци Ниша добили су споменик у облику пушчаног метка у Нишкој тврђави, али се и Споменик ослободиоцима Ниша у центру града такође односи на ове ратнике. Сем ових обележја Ниш је својим улицама и трговима давао имена ослободилаца, па тако данас имамо Трг краља Милана, Улицу Милојка Лешјанина, Основну школу Коле Рашић и друге.

Ослобођени Ниш

            Код истог аутора можемо видети да је препород Ниша кренуо одмах по ослобођењу. Град у који је ушла српска војска био је прљав и неуредан, па је било потребно да се хиљаде кола ђубрета извезу из града. Након тога, довожена је нова чиста земља и песак за насипање градских површина. Држава је купила Бећир-бегов конак и претворила га у Краљев двор, који се до свог спаљивања у Првом светском рату налазио на месту данашње Градске куће. На простору испред Краљевог двора исушено је мочварно земљиште и формиран први градски парк на територији Ниша, који и данас постоји. Одмах по ослобођењу, већ 13. фебруара 1878. године, свечано је освећена Саборна црква у Нишу, а краљ је поред ње саградио црквицу посвећену Св. Симеону. Одмах се кренуло са обнављањем цркава и црквишта на територији Ниша, јер је на пример Црква Св. Николе била претворена у џамију. Ловрић чак наводи да је постојала легенда према којој су Турци више пута зидали минарет, јер је падао и свако падање су повезивали са неком несрећом. Аутор наводи да је баш 1878. године минарет био толико накривљен да никоме није било јасно како још није пао, чак наводи да је дошла једна турска депутација да предложи враћање џамије у цркву. У периоду ослобођења у Нишу је било чак 12 џамија, једна католичка црква и једна синагога. Занимљиво је да је у Нишу јеврејска заједница бројала око 250 породица. Одмах након ослобођења Ниша краљ Милан је наредио да се подигне споменик јунацима на Чегру и овај споменик освећен је већ 21. јуна 1878. године.

         У периоду након ослобођења Ниш постаје друга престоница Кнежевине Србије, па убрзо своја посланства отварају представници свих великих сила. Ниш врло брзо постаје важно средиште Кнежевине Србије. Најзаслужнија личност за даљи развој Ниша је Тодор Миловановић, учитељ и политичар, који је као градоначелник Ниша дао овом граду европски изглед. У његово време руше се неки старији објекти и формирају се шире поплочане улице, по угледу на европске градове. У исто време, са урбанистичким и комуналним напретком, Ниш постаје културно средиште. У Нишу раде и стварају многа нама данас позната имена, што је допринело да неке од познатих прича тога времена стигну и до читалаца данашњице. Једно од дела које описује менталитет, али и стање у Нишу након ослобођења је свакако Сремчева незаобилазна Зона Замфирова.

Здраво живо, НИШ!

            „Здраво живо, Зоне!” – стих и ритам ове песме о Зони одавно су део нас, па више нико и „не питује” одакле су. Први тактови ове песме оживљавају слику Сремчевог Ниша, древног... а можда и не баш тако древног. Зона, Мане, Дока, Манулаћ су у савременом Нишу можда постали софистициранији, али оно универзално у пролазном и индивидуално у типском, што је само Сремчево око умело да запази, и данас одјекује нишком „калдрмом”. У свету Сремчевог Ниша лик Зоне Замфирове постаје призма кроз коју се преламају све социјалне и етничке прилике, правила и традиција старог Ниша.

Тетке ми у собу често навирују...Вазда ме питују...

            Социјалне околности у којима је живела Зона Замфирова строго су држале до одређених правила. У лику Зоне, девојке изузетне лепоте, полетне, а спутане конвенцијама, уобличен је положај жена у друштву једног времена. Зона не изговара, али снева; Зона пати, али хода уздигнуте главе; Зона себи не да на себе. Све до тренутка када је сопствено срце буде надрасло. Дамари срца и ритам Манетових корака Зонина су песма. А Зона је песма Ниша, симбол једног друштва и симбол једног града.

            Читајући Сремчев роман и пратећи Зонине кораке упознајемо социјалне смернице старог Ниша: жена није имала права на изборе; социјални сталежи су одвојени светови, брак има своју дефиницију, али она се не заснива на свом, већ на туђем избору; љубав је конвенција; пријатељство се плаћа; лепота је још скупља, а њен данак још већи. Љубав је небо – непредвидиво, недостижно и далеко.

Умало голем ћутек!

         Младићима и девојкама и сами погледи су били забрањени, тако да се разговор између Зоне и Манета може сматрати за један од најбољих показатеља одбацивања норми и пркоса, првенствено Зониног, али ни Мане у том погледу не заостаје за њом. Данас их дубоко разумемо и саосећамо се са њима, јер су они љубав, избор, слобода; симболи оног чему сви тежимо.

          Цео Ниш Зону је називао најлепшим цветом из Хаџи-Замфирове баште, па није необично што Зонина родбина покушава да угаси њену љубав према Манету учесталом грдњом и истицањем његовог сиромаштва. Овај преокрет, односно заљубљивање двоје младих из различитих социјалних сталежа, од великог је значаја за сликање социјалне слике и традиције Ниша. Мотив забрањене љубави је чест у књижевности, а овде се осим на сам Ниш, може одразити и на Зонин лик. Контраст друштву старог патријархалног Ниша, Зона је и у самој себи спој разних супротности. Али, њен поглед, полет, лепота и жеља нису се дали спутати.

          На крају, Зона није више ни само представник жена, већ представник целог једног народа, који поштује патријархалну традицију. Кроз њен психо-физички раст, осликава се раст свих припадника њеног окружења, које ће одбацивањем обичаја и веровања који су спутавали појединца, моћи да тежи новој будућности, новим обичајима и веровањима.

         Зона је симбол свих друштвених врења која су се тада дешавала, али која и данас колају. Она је претеча свим променама којима ће жене стећи бољи положај у друштву. Зона је  симбол борбе за права свих неједнакости.

        Зона је симбол слободе, јер се кроз сва ослобађања од правила ослобађамо и од свега што нас гуши и спутава у расту. Симбол је слободе јер дозвољава стварање нових традиција, при чему је друштво слободно да уведе новине.

          Она је и симбол изузетне снаге, а то се види и у пркосу који показује, у смелости да воли забрањеног човека, али и у томе што не посустаје, остаје да стоји храбро онда када родбина од ње окреће главу, избегава је и одриче је се, када чак и отац једва говори са њом, а једино је мајка теши.

           Међу симболима којима припада Зона, налази се и симбол града, јер ће на крају у самом граду доћи до рушења свих традиција и правила, а сам град моћи ће да створи нове. Уз то, љубав остаје да постоји као најснажније оружје, способно да све промени из корена. Зато уместо поздрава Зони с пуним правом можемо запевати: „Здраво живо, Ниш!”

Ниш , историја , ослобођење , Турци , Рат , Зона Замфирова ,

Коментари



Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.


Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.


600/600