Naučnik pred Ćele-kulom
Feliks Filip Emanuel Kanic (1829. – 1904.), austrougarski akademik, naučnik, arheolog i etnolog, putopisac bio je jedan od najvećih poznavalaca jugoistočne Evrope. Među brojnim priznanjima i odlikovanjima nosilac je i srpskog Takovskog ordena i ordena Svetoga Save. Jedan je od mnogih stranaca koji su svoju ljubav prema Srbiji pretočili u dela o njoj i za nju.
U svom delu „Srbija“ opisuje Ćele-kulu: ….“da bi raja trajno imala pred očima uzaludnost svojih nadanja koja je vezivala Srbiju, paša je u svim mestima oko Niša raspisao poseban porez čiji je iznos upotrebio da jugoistočno od Niša, na carigradskom putu, podigne onaj zloglasni jezivi pobednički spomenik Ćele-kulu, u koju je ugradio lobanje Sinđelićevih Srba koji su smrt pretpostavili ropstvu… Kada sam je pri mesečini jedne tihe noći u junu 1860. sa Romulom Lendinijem po prvi put posetio, u zidovima se i posle pedesetogodišnjeg raspadanja i opadanja još videlo šesnaest redova sa po šesnaest rupa za glave, dakle 1024 rupe. Samo lobanje su skoro potpuno nestale. Njih je u tamnim noćima srpsko stanovništvo iz okolnih sela jednu po jednu vadilo i sahranjivalo u posvećenu zemlju. Popevši se prvo na doktoreva ramena, uspuzao sam se do najvišeg reda i iz njega izvukao možda poslednje relikvije za uspomenu ne herojsku žrtvu hrabrih srpskih boraca…“
Plemić pred Ćele-kulom
Engleski plemić Aleksandar Kinglejk (1809. – 1891.) ostavio je putopis koji će ostati veoma čitan u anglosaksonskom svetu. U njemu je opisao svoj put od Srbije do Egipta, Palestine i Sirije od 1834. do 1835. godine. On i njegov saputnik su od Zemuna do Konstantinopolja uživali u „očaravajućem bekstvu iz evropeiziranih zemalja“. Ni Srbija ni Bugarska nisu mu bile posebno zanimljive, nisu mamile čoveka da, kako je zapisao „pusti suzu nad grobom nekad sjajnog“ ili da oda poštovanje nečemu živom ili mrtvom: „nema srpskih ili bugarskih pisaca koje biste morali upoznati“.
Taj neobični ponos na sopstveno nepoznavanje savremenih prilika u zemljama kroz koje je prolazio Klnglejk širi i na ciničnu ravnodušnost prema spomenicima. Prolazeći kroz Niš Ćele-kulu je opisao: „Jedino iole zanimljivo zdanje na našem putu novijeg je datuma, ali kažu da je dobar primer istočnjačke arhitekture; piramidalno je i sačinjeno od 30 000 lobanja pobunjenih Srba (kako mi se čini) sa početka ovoga veka; nisam siguran u ove podatke, ali mislim da je prva lobanja ugrađena 1806. godine. Stid me je da priznam da smo u tami ranog jutra prošli pored ovog vrhunskog umetničkog dela, pa smo tako nečasno propustili da se nadivimo jednostavnoj veličini graditeljeve zamisli i jedinstvenoj lepoti rezbarije“.
Sve ovo opisano je sa ironijom, poslovičnom plemićkom neosetljivošću i bez osude osmanskih vinovnika. Ovaj putopis samozadovoljnog stranca po povratku kući omogućio mu je brojne pozive na prijeme samog vrha imperijalne Britanije. Tamo je doživljaje mogao i usmeno da prepričava i zabavlja publiku, pothranjujući njene predrasude.
Pesnik pred Ćele-kulom
Gotovo u isto vreme kad i Kinglejk, jedan drugi putnik videće Ćele-kulu sasvim drugim očima. Za velikog francuskog pesnika, diplomatu i političara Alfons-Mari-Luja de Lamartina (1790. – 1869.) putovanje preko Balkana tridesetih godina 19. veka bilo je deonica puta ka Bliskom istoku. Lamartin je 1835. godine objavio svoje utiske , iz kasnijih izdanja poznate kao „Putovanje Istok“; knjigu koja se dobro prodavala uprkos oprečnom pisanju kritike.
Oboleo od teške groznice na putovanju se duže zadržao. To mu je dalo priliku da upozna i zavoli obične ljude sa ovih prostora, prostodušne seljake. Prvi je od zapadnih intelektualaca tvrdio da su Bugari i Srbi zreli za nezavisnost. Uprkos povoljnom mišljenju o sultanu Mehmedu II i njegovim reformama, Lamartin je smatrao da je tom carstvu kucnuo poslednji čas i pozvao Evropu da ne ubrzava njegov pad, ali i da ga ne sprečava: „Ne pomažite varvarstvu i islamu na štetu civilizacije, razuma i naprednijih vera koji oni drže u ropstvu. Ne učestvujte u podjarmljivanju i pustošenju najlepših delova ovoga sveta“.
Svojom posvećenošću slobodi posebno su ga zadivili Srbi, podsetivši ga na hrabre i samostalne Švajcarce u malim kantonima. Na istom onom mestu, pred Ćele-kulom, gde je Kinglejk video „vrhunsko umetničko delo“, Lamartin je napisao nekoliko dirljivih pasusa o hrabrosti i žrtvi srpskih ustanika. Na spomen ploči nalazi se Lamartinov citat: „Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik. On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi“.
Ni kasnije nije odustao od zalaganja za slobodu balkanskih naroda. O poštovanju i prijateljstvima stečenim za vreme njegovog boravka na ovim prostorima svedoči i jedan spomenik u Zemunu. Između dve crkve, pravoslavne i katoličke, nalazi se Lamartinov stub koji su podigli njegovi srpski prijatelji na stogodišnjicu pesnikovog boravka na tom mestu.
Turskih izvora o Ćele-kuli gotovo i da nema.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
