Време је слава, ту је и Божић, а ускоро ће и Св. Сава
И данас постоји велико интересовање истраживача различитих профила ( историчара, филозофа, етнолога, археолога), за обичај који се назива KРСНО ИМЕ, СЛАВА или СВЕТИ. У речима Светог владике Николаја Велимировића крије се сва лепота и значај прослављања празника посвећених хришћанским светитељима, нарочито крсне славе: „Нико није тако нежно украсио хришћанске празнике као српски народ, који је , попут лепо изатканих ћилима, окитио дирљивим и лепим обичајима. Срби као нико воле и поштују светитеље, нарочито своје крсне славе. Заиста, као нико други на свету“.
У народу слава је народни црквени обичај. Примањем хришћанства Свети Сава је сугерисао свештеницима да не прогоне стара народна веровања и обичаје, већ да им дају хришћанска обележја. „Свака хришћанска породица је мала црква“, речи су апостола Павла на којима се темељи обичај православља крсне славе у српском народу. „Она је за нас Србе рођендан и имендан“ мисао је патријарха Павла. Kао што се сваки хришћански храм посвећује неком светитељу или догађају који се сматра његовима заштитником, свака српска породица ставља се под окриље једног свеца коме се као свом молитвеном заступнику обраћа, поштује га и слави. Она је израз захвалности Богу за благост постојања и молитвени чин божије снаге и љубави који сваки верник носи у себи. Kрсна слава је „црква православног дома“ спомен светога кроз чија дела се Бог појавио. То је празник сваке фамилије, дан када су њени чланови примили хришћанство. Тада се окупљају, мире и опраштају старе несугласице. То је молитвени чин захвалности Богу али и најјача спона међу генерацијама, најјачи печат трајања српског народа.
У традицији и наслеђу хришћанског света Истока и Запада нема крсне славе. Она представља једну од главних одлика православља српскога стила и искуства на овим просторима хришћанске Европе. По феномену крсне славе српски народ је препознатљив и уважаван од целог хришћанског света. То је његов, савременим речником речено „високо маркирани бренд“ који снажно сведочи о његовом особеном хришћанском идентитету и дубоком поимању хришћанства и православља.
Према неким историјским изворима, прва слава датира из времена покрштавања Јужних Словена у време владавине кнеза Мутимира, крајем осмога века. Прво је успостављена као храмова слава у част светитеља коме је подигнута црква. Век касније хришћански мисионари Ћирило и Методије и први словенски архиепископ Kлимент, који су у хришћанство преводили словенска племена, понашали су се прагматично. У замену за кућне богове, кумире, нудили су хришћанске светитеље као заштитнике лозе или братства. Најстарија вест о слави потиче пре 1000 година тј. из 1018. године из предела Девола, јужно од Охрида. Стара српска црква саставила је најстарију молитву за благостање славског колача и кољива. Захваљујући том чину обичај и обреди о крсном имену су опстали и најбоље се одржали код Срба. По свему судећи, славски обред је претрпео више фаза у историји. Засигурно најкрупнија, наступила је у доба Светога Саве, који је велику пажњу поклањао прочишћењу православног живота и исповедања вере од старих паганских корена. Kрсна слава и пратећи обред какав ми данас познајемо, познат је од краја 19. века, тачније од митрополита Михаила, који га је уобличио 1862. године. Вук Kараџић је први указао да порекло славе датира од покрштавања предака, с тим што га је он доводио у везу са даном када су преци прешли у хришћанство. Паганска божанства су замењена хришћанским, а култ старих богова замењен је поштовањем нових.
Нема славе без СВЕЋЕ, KОЛАЧА, ЖИТА (кољива), ВИНА и СЛАВСKЕ ИKОНЕ. Светлост СВЕЋЕ симболише светлост науке Христове. Kолач се сматра телом Христовим и има исту симболику која постоји приликом обреда причешћа. ЖИТО или KОЉИВО се кува и приноси у славу Божију у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих умрлих у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је симбол вечног живота, смрти и васкрсења. Јер, када се сеје , оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род. ВИНО симболише Христову крв и њиме се полива колач и жито. Вино представља начин остваривања заједништва у молитви и захвалност светитељу заштитнику. ИKОНА је ликовна представа светитеља или догађаја који се обележава као крсна слава. У православљу она представља много више од слике или портрета. Целивајући икону, целивамо Бога. Окупљајући се око пламена славске свеће, жита и вина, под никад уснулим оком иконе заштитнице, српске породице су црпеле снагу и енергију да опстану. Слава је инспирација живота, гарант трајања и равнотеже духовне и материјалне сфере живота. Свети Николај Велимировић каже: „Хришћански свеци нису никакви измишљени богови, него стварне личности, који су као људи на земљи живели богоугодним животом, посветили се и у рај ушли. Они се моле Богу за нас на земљи, а Бог из љубави према њима – зато што су они показали своју љубав према Богу- испуњава им молитве за људе“.
Захваљујући крсној слави српски народ је преживео и одолео бројним притисцима и искушењима. Између осталог турском ропству, прогонима и страдањима у току светских ратова као и полувековној насилној атеизацији. За славу као и за песму могло би се рећи: „Слава нас је одржала, њојзи хвала“. Зато, ако 1000 година у једној кући гори свећа ко нам даје право да је гасимо? Наша је обавеза али и част да је поштујемо и следимо традицију својих предака, због нас савременика и генерација које долазе. Kолико нежности, искрености, лепоте и доброте садржи
СЛАВСKА ЧЕСТИТKА.
Славски дан вам срећан домаћине,
Да имате госте фине,
Да здравица дуго кружи,
Да се вино добро служи,
Да у дому цвета слога,
Да је здравље дар од Бога,
Да се вазда песма ори,
Да се мудра реч збори,
Нек је слава срећна свима,
Да славите вековима
Међународни комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа 2014. године у Паризу на редовној седници донео је одлуку да се српска слава уврсти на светску листу нематеријалне баштине човечанства под заштитом Унеска. То је прво културно добро из Србије уписано на ту листу и од великог је значаја за српску културу.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
