Ruke govore i na neki način predstavljaju moćan način komunikacije. Filozof Martin Hajdeger napisao je: „Ruka drži. Ruka nosi. Ruka crta.“ Ovo poslednje je posebno značajno za renesansnog genija, slikara Albrehta Direra, njegov vanvremenski talenat i tužnu priču porodice Direr.
Albreht Direr rođen je pre više od 550 godina (1471. godine) u zanatlijskoj porodici u Nirnbergu. Njegovo najpoznatije delo, tačnije grafika, „Ruke koje se mole“, posvetio je svom mlađem bratu. U ovu tužnu priču porodice Direr sudbinski upleo se i jedan novčić.
U skromnoj kući skladno ali siromašno, porodica Direr je živela sa osamnaestoro dece. Albreht i njegov mlađi brat imali su sklonost i dar za slikanje. Obojica nisu imali mogućnost da se školuju. Kada im je bilo samo dvanaest godina, i dalje deca koja su u takvim uslovima bila primorana da prerano odrastu, svesni neuslova i okolnosti u kojima žive, svesni da neće imati svi podjednake mogućnosti, napravili su individualan bratski dogovor. Odlučili su da bace novčić koji će predodrediti njihovu budućnost. Kome padne pismo – taj ide na školovanje, a kome padne glava – ostaje da radi u rudniku i školuje drugog brata dok finansijski ne ojača. Nakon toga odškolovani brat će se vratiti da školuje ovog drugog. Pismo je pripalo Albrehtu, a glava njegovom mlađem bratu.
Albreht je uspešno završio svoje školovanje, usavršio tehniku slikanja, svet proputovao i proslavio svoje ime i po datom obećanju vratio se kući u Nirnberg. Za vreme porodičnog ručka Albreht je podsetio svoga brata na dogovor, da je sada došao red na njega. Njegov mlađi brat je ustao i zaplakao. Usledila je rečenica koja je svet uskratila za još jednog vanvremenskog umetnika. Rekao je: „Sada je kasno“. Kasno je jer su se od napornog i mukotrpnog rada u rudniku njegove ruke deformisale, bile su „uništene“. Tresle su se tako da su jedva držale pribor za ručavanje, a kamoli četkicu za crtanje.
U znak zahvalnosti svom mlađem bratu Direr je nacrtao „Ruke koje se mole“. Njegove ruke su ostale simbol jedne tužne priče, teške sudbine i onog „šta bi bilo kad bi bilo“, jer se po nekim kritičarima umetnosti smatralo da je u venama mlađeg brata tekla krv sa još većim talentom.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
