Обележавање Дана матерњег језика на Филозофском факултету у Нишу прерасло је у традицију. То је повод и прилика да нешто више и нешто конкретније и проговоримо и чујемо о свом али и туђем матерњем језику. Чињеница је да појам матерњи језик није тако лако и једноставно дефинисати, како би могло изгледати на први поглед. Један од критеријума по којима дефинишемо овај термин јесте критеријум мајке, по којем је то језик који смо научили од мајке, односно особе с којом у раном детињству имамо најприснији однос.
У овом данашњем осврту кренућемо од тог детаља – од тренутка када дете почне да усваја језик као облик вербалне комуникације. Оно то чини од особа које се налазе у његовом окружењу. То су најпре родитељи или особе које га негују, потом укућани, па чланови уже и шире породице, да би се временом тај круг проширио и на окружење у којем та млада особа одраста и остварује комуникацију. То нам казује да је први језички варијетет који дете усваја по правилу дијалекат. У новије време то је урбани дијалекат, тј. мешавина руралног говора и елемената стандарда које дете усваја путем медија или на неки сличан начин. Из овога произилази да се деца у Србији до седме године, тј. до поласка у школу служе дијалектом. Први прави контакт са стандардним језиком она доживљавају са поласком у школу. Тада почињу и са усвајањем правила која за тај стандард важе.
Та правила обухватају све језичке нивое: правила изговора, правила грађења речи и граматичких облика, правила образовања реченица, правила употребе речи и, наравно, правописна правила. Ортографска норма се регулише нормативним правописом, а остале се прописују нормативним граматикама и речницима.
Производ нормирања језика јесте нормирани језик – стандардни језик друштвене групе која га је нормирала и прихватила и представља комуникацијски инструмент за говорне представнике те заједнице.
Може се рећи да дете са поласком у школу почне са усвајањем другог варијетета истог језика и да се од тог момента па надаље оно служи и једним и другим, што је по неким лингвистима, један вид диглосије, тј. употребе двају језичких система у зависности од ситуације у којој се особа налази.
Диглосија као термин потиче од америчког лингвисте Чарлса Фергусона. Овим термином означена је, између осталог, и ситуација у којој два варијетета истог језика постоје паралелно у једној језичкој заједници, а сваком од њих је додељена одређена улога и функција и међусобно се не преплићу.
У ужем значењу, диглосија означава функционалну подвојеност: један варијетет неког језика користи се за ,,више” функције (администрација, школство, и сл.), а други варијетет истог језика за ,,ниже” функције (неформална свакодневна комуникација у оквиру породице). У нашем случају реч је о стандардном језику и дијалекту.
Обично је од двају варијетета један наметнут, није примарни изворни варијетет говорника и учи се у школи. То је у овом случају стандард, а насупрот њему је народни говор.
Народни говор је по правилу матерњи језик, а стандард деца уче у школи. Начин усвајања ова два варијетета је различит, па неки лингвисти мисле да човек никада не научи стандард као дијалекат. Дијалекат се лакше учи, а стандард се учи кроз усвајање правила. Правила за усвајање стандарда су експлицитна и она се налазе у уџбеницима, граматикама, речницима, правопису, одакле се уче. Дијалекат нема строга правила, она нису прописана, тј. нису експлицитна, али постоје и подразумевају се. Нпр. зна се да се у Нишу може рећи задоцнија си, како шаљиво стоји у једној нишкој кафани са значењем 'резервисано', али неће бити „нишки“ говор ако неко каже ошо је у Њемачку.
Употреба стандарда у Србији је прописана Законом о службеној употреби језика и писама.
Стандардни, тј. књижевни језик се користи у свим видовима јавне употребе језика у одређеној језичкој заједници. То је језик којим се говори и пише у школи, администрацији, средствима јавне комуникације, то је језик културе, науке, књижевности, као строго нормирани језик.
На другој страни је народни говор (дијалекат), са већим или мањим разликама у односу на тај нормирани језик.
Дакле, стандардна престижнија варијанта учи се у школи и користи у формалним ситуацијама, чује се на телевизији, радију, појављује се у штампаним публикацијама, а дијалекту је место у разговору на улици, у кафани, у продавници, у породици.
Стандардни језик је настао у процесу стандардизације и он је вештачка творевина за разлику од народног говора који је настајао спонтано, пратећи развитак одређене друштвене заједнице.
Диглосија је појава која карактерише читаву заједницу, те се појединац уклапа у то стање.
У околностима диглосије говорници имају готово једнаку компетенцију у оба варијетета, али логично је да боље владају својим локалним говором, јер им је то први језик и, што је веома важно, користе га за комуникацију у кући.
Човек који се служи стандардом, а у неким околностима користи дијалекат у службеној употреби, изгледа смешно. Нпр. смешно и неприхватљиво би било да наставник на часу говори дијалектом: Куј неје на час?
Изгледаће смешно и човек који користи стандард у неформалним ситуацијама. Нпр. у комуникацији на пијаци човек се обраћа баки речима: Госпођо, да ли су ове јабуке органске производње?
Дијалекатски облици нису лингвистички мање вредни, већ само различити од стандардног варијетета. Уколико дијалект посматарамо као уско техничко лингвистички термин, онда свако говори дијалектом.
Лингвисти инсистирају на чињеници да ниједан облик говора није сам по себи вреднији од другог иако се у диглосији говори о „вишем“ и „нижем“ варијетету, тј. о престижном, супериорном и непрестижном, инфериорном варијетету.
У комуникацији се не може говорити о правилном и неправилном језичком изразу, већ о престижном или општеприхваћеном, насупрот чему стоји непрестижни облик изражавања. Разлоге за употребу једног или другог варијетета налазимо у последицама које употреба тог варијетета изазива.
Није потребно да познајемо и користимо све варијетете једног језика, требало би да негујемо исправне ставове према њима, а нарочито према њиховим говорницима, односно да негујемо толеранцију према различитостима као неизоставним елементом језичке и опште културе.
Свака међуљудска комуникација, службена или неслужбена, јавна или приватна мора да буде толерантна. Учесници комуникације треба да се понашају као равноправни партнери, да испољавају узајамно поштовање.
Језичка толеранција манифестује се на више нивоа:
- на интернационалном плану она се односи на прихватање великог броја језика у свету,
- унутар једне језичке заједнице односи се на уважавање разлика између оних који говоре различитим дијалектима.
Дијалекат, као и језик, представља и обележје колективног идентитета. То значи да дијалекат неће у потпуности нестати јер је језик исто што и традиција, преноси се са генерације на генерацију, промениће се, али никако неће нестати. Дакле, чувајући свој дијалекат и служећи се њиме, ми заправо чувамо свој идентитет и своју традицију.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
