Када бисмо настојали да опишемо човека, притом трудећи се да истакнемо оно по чему се он понајвише разликује од осталих живих бића, вероватно би то била реченица у којој ћемо рећи да једино човек има моћ говора. Друге врсте живих бића у већој или мањој мери могу обављати радње које човек свакодневно врши, али ниједна врста нема ту способност да се користи језиком, као што то чини људски род.
Језик је за мене одувек представљао човекову моћ. Колико год се бавили језиком, колико год га изучавали, никада до краја нећемо открити све његове могућности. Свесно кажем никада и верујем да је тако, с обзиром на то да је језик жива материја, која се непрекидно креће и којој је то кретање неопходно да би опстао, развијао се и напредовао. Језику сам одувек приступала са поштовањем, као наслеђеној културној баштини, али истовремено, била сам свесна да он може постати човеков пријатељ. Он је много више од сложеног система знакова и средства међусобног споразумевања. Језик је начин да се изразиш, да искажеш оно што је унутар тебе, начин да се не осећаш усамљено, чак и када нема никога са ким би те речи могао да поделиш. Језик заправо чини да се не осећамо изопштенима, чак и онда када можда то јесмо.
Зато свака правилна употреба језика подразумева да све разлике које постоје између народа тим језиком буду премоштене. Свест о томе ћемо имати ако најпре негујемо свој матерњи језик. Колико само лепо звучи та синтагма – матерњи језик. Ипак, њено конотативно значење је много лепше.
Матерњи језик је иманентно обележје сваког човека, одраз сопствене личности, обележје националног идентитета. То је језик на ком смо проговорили, чије су речи биле наше прве упамћене и изговорене.
За човека је матерњи језик исто што и кисеоник за биљку. Она мора непрекидно да га удише како не би угинула. Потребан јој је како би учврстила своје корене за тло и давала најлепше плодове и мирисе. Исто је и са језиком, народ мора непрестано да користи свој језик да не би нестао – и он и језик. Зашто кажем и он и језик? Зато што су народ и језик две неразлучиве појаве, две нераскидиво повезане целине које се међусобно прожимају. Нити народ може без језика, нити би језик могао опстати без народа. А плодови и мириси језика би била сва наша надахнућа, све наше творевине, богат фонд речи, квалитетна литература, најлепша књижевност, развијена уметност и уопште деловање у свим сферама живота, што се омогућава језиком.Зато је од непроцењивог значаја његова константна употреба, његово неговање у континуитету. То подразумева да је свест човека о важности очувања свог језика сасвим пробуђена. Свест која нас подсећа да не смемо заборавити ко смо, одакле долазимо и куда идемо.
Мој матерњи језик је у пуној мери одредио мој поглед на свет. Омогућио ми је да дефинишем ствари и појаве око себе на прави начин, открио ми је безброј могућности које постоје како у језику, тако и у животу. Сматрам да се језик негује свакодневно, у говору и комуникацији са људима. Такође, неговање језика у његовој писаној форми није ништа мање важно од усмене речи. Увек сам тежила да све што се збива унутар мене пренесем на папир, да оголим душу пред белом хартијом и пустим своје мисли као низ ветар. Језик је зато мој пријатељ, јер да га нема ниједна моја мисао не би била исказана на прави начин. И то је оно што сматрам главном сврхом језика – могућност да пренесе нашу суштину. Могућност да и сами откријемо ко смо. Да боље упознамо себе.
Језик је универзална вредност, он је ванвременска категорија. Не треба занемарити сву сложеност и богатство нашег језика – он са својих 30 гласова, 7 падежа, са својим глаголским облицима, променљивим и непроменљивим врстама речи представља право национално благо, а народ то благо треба чувати и не треба допустити да изгуби свој сјај.
Језик је угрожен једино када један народ престане да говори њиме или када тај народ изумре. Управо из тог разлога је важно да се свој језик негује, јер ће се тако један народ одржати у животу, а оног тренутка када језик нестане унутар једног народа, више није ни важно који је то народ, јер је он изгубио свој идентитет.
Ово никако не значи да не би требало учити нове језике и бити отворен за нове културе које доносе различитости. Напротив, одлично познавање свог властитог језика поспешује учење страних и истовремено позива на толеранцију према другим језицима, а самим тим и према њиховим корисницима. У језику никако не треба видети препреке међу људима, јер он то није. Заправо, језик постоји да би спајао људе и указао да богатство и лепота језика леже у различитостима које он пружа.
Са становишта лингвистике као науке, сваки језик је подједнако вредан, сви његови варијетети су драгоцени за народ који њима говори, стога и за културу тог истог народа. Зато је поражавајућа процена коју су лингвисти установили, а то је да ће до краја 21. века, од чак шест хиљада језика, нестати више од половине.
Народ чије је писмо проглашено најлепшом азбуком света, чија реформа језика је представљала прави рат за српски језик и незапамћену културну револуцију, народ чији се језик одразио на историју, културу и друштво, никако не сме престати да негује свој језик, управо онако како је он опстао и одолевао пређашњим временима.
Напослетку, важно је да никако не престанемо заливати онај корен без ког не бисмо могли да растемо. Не смемо престати да говоримо својим језиком, служити се њиме, али и њему служити. Ако останемо без свог корена, без свог језика, који смо свесно пустили да пропадне, ако без њега останемо како ћемо знати ко смо, кад корена немамо?
Аутор: Кристина Митровић
Филозофски факултет у Нишу, Департман за србистику, друга година студија
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
