Стара изрека каже да је језик посекао више глава него сабља. Он је она најбриткија којом се једна нација брани од вишевековних ветрова и олуја. Језик треба неговати брижљиво, као редак цвет. Потребна му је светлост, не сме бити у мраку, а пре свега потребни су му љубав и пажња народа који њиме говори и пише. Будући ученица, ту пажњу му пружам истрајним усавршавањем језичке културе на часовима српског језика, а и на свим осталим, јер сам одувек сматрала да је познавање језика темељ за разумевање и изучавање сваке друге науке. Када чувам језик, знам да чувам своје корене и у свом времену изражавам захвалност свима који су га стварали, усавршавали и очували. Наш језик је велики зденац коме се дно не види, што више у њега пониремо и из њега пијемо, отвара нам више видика, ствара више жеђи.
Сваки се народ цени по томе колико брине о свом језику. О томе је још Доситеј зборио: ,,Језик има своју цену од ползе коју узрокује”. Много пута сам на часу чула ову сентенцу од своје професорке српског, као трајни наук, као усмерење да освестимо љубав према језику и његову идентитетску важност. Језик је културни и национали капитал - капитал велике традиције једног малог народа. А капитал се не расипа.
Породица је главна карика у ланцу стварања и неговања језичке културе, њен ембрион. Од малих ногу учена сам да је читање важно за развој личности, језика и опште културе и да колико будем књига прочитала, толико ћу бити велика, али исто тако, касније, учена сам да то није једино што утиче на развој језичке културе, већ и увежбавање културе писања, говора, и да ће садржаји које будем пратила, умногоме утицати на усавршавање мог језика. У мојој породици непрестано се негује богат стил народног говора, испуњен више архаизмима него туђицама, што је можда разлог због ког их не користим или бар врло ретко.
Са развојем технологије и коришћењем дигиталног облика комуникације, језик је постао угрожен, то је толико очигледно и онима који о језику много не брину. Покушавам да премостим јаз дигиталне комуникације разговорима, живом речју и невербалном комуникацијом која остаје скривена иза екрана. Комуникацију на друштвеним мрежама богатим речима, а мање емотиконима. Избегавам модеран језик, језик симбола; чини се да људи губе стрпљење за речи, па кликну емотикон. Чини се да је емотикон постао замена за реч. Често је и лицемерна замена.
Такође, користим ћирилицу, најоригиналније писмо по једноставности, тамо где је могуће, тамо где ме дигитални свет не гуши и не пласира латиницу, за коју сматрам да је не треба занемарити, напротив, предност је диграфија. Но, срце своје дајем писму српскословенског језика, па даље, све до Вука.
Трудим се да подигнем личну писменост. Увек водим рачуна о правописним правилима, језичкој норми и непрестано се усавршавам. Језички израз треба да буде одраз мог знања, културе, личних ставова, коначно, индетитета у целини. Када год осетим да језик малтретирам и то веома често у размењивању ставова дигиталним путем, схватим да набацаност речи, изостављање знакова интерпукције, доводе до тога да речи свог језика бацам насмотрено, у реку која односи њихову лепоту. Свесна сам да то може бити одраз елементарне и језичке и дигиталне неписмености.
Бирам телевизијске и интернет садржаје који се заснивају на промовисању језичке културе и правилности. Требало би да постоји колективна савест и свест о језику. Нажалост, најпопуларнија, највидљивија, стога и невероватно утицајна, јавна сцена руши језик и норме и то треба препознати, кориговати, чак и санкционисати. Садржаји ниске језичке културе или грешке које се поткраду у свакодневном говору, добар су полигон за преслишавање. Тада уочавам грешке и покушавам да сазнам, ако већ не знам, како је правилно. Радозналост, стална знатижеља и истраживање, отварају капије језичке културе које су код многих закључане. Користим поуздане сајтове за своје домаће, семинарске радове, а помоћ веома често потражим код оних за које знам да врсно владају српским језиком. Испред себе треба имати такве.
Туђице покушавам да заменим нашим речима, да избегнем замку где могу. Покушавам да пронађем механизме да бих се од туђица спасила истражујући синониме у српском језику. Ловим домаће речи којима мењам англицизме. Наш народ каже: „Говори српски да те цео свет разуме!” Говори српски у Србији.
Волим да слушам људе како говоре, као Растко Петровић. У разговорима, слушајући друге, градим свој језички стил, уочавам, поправљам, дорађујем. Хватам лепе речи. Један озбиљан занат је рад на српском језику! Свој речник и стил изражавања не усавршавам и не богатим само читањем књига, које и јесу чврст темељ језичке културе, већ и различитих текстова - интернет је пун блогова, новина, објава, али је библиотека и даље моје уточиште и најбистији извор лепе писане речи. Језик иде куда хоће, али слуша шта ће му књижевност пришапнути, рекоше мудри и начитани.
Несвесно потискујемо српски језик, оно што је само наше. Волим да га браним, поносни сам војник. У жељи да будем јединствена, хвалим се језиком којим говорим и то је моје добронамерно оружје за његово очување. Глобалистичка жеља да сви будемо исти доводи до губитка националног индетитета, покоравамо се ,,западњачкој реци” и њеним језицима. Прочитала сам да ће до краја 21. века педесет процената свих језика на планети нестати. Српски зависи само од нас, нашег залагања и улагања у њега. Упућивање је најбитније - треба упутити младе на корене, на језик који је завичај народа. Губитак свести о језику, језичке бриге и неговања и осећаја за језик може нас коштати постојања.
Аутор: Исидора Глишовић
Ментор: проф. Сања Перовановић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
