Од самог почетка постојања људске цивилизације њена суштинска карактеристика била је посебан вид споразумевања, који је обухватао нарочит систем знакова и тонова – језик. Време је пролазило, неухватљиво и са одмереном лакоћом, попут птице која се за трен вине у висине плавог небеског свода, не марећи за оне који остају на земљи, а чији су животи изложени неизбежним променама.
И цивилизација се мењала, напредовала је, постајала сложенија, а људи су били сваким даном све више свеснији себе, свог положаја, своје припадности и, што је најважније, свог идентитета. Тако настају различити народи, тако је настао и наш српски народ. Српски народ повезују особити гени, овековечена историја славних предака, одређене карактерне црте и, најбитније, мелодични звуци нашег српског језика.
Време својом лакоћом наставља да доноси промене, све више се мења читав свет, мења се и наш народ. Устаљени ритам једноличне свакодневице постаје све бржи, намеће нам безброј послова, обавеза, брига. На крају дана, колики је број Срба који размишља о својим јуначким генима и славној историји? Та свакодневица, иако сасвим обојена сивом бојом монотоније, извор је најразличитијих чинилаца који мењају појединца, мењају околности његовог живота, а самим тим и оне урођене особине, које се потискују на дно човековог бића. Поменуте чињенице на тај начин остављају довољно простора за оне особине које нам се намећу као средства да што храбрије пливамо ка пучини, знајући да нас на другој обали стрпљиво чека остварење нашег циља. И тај живот данашњице својим убрзаним током уништио би све српско у нама – наше корене, нашу ризницу културног богатства, свако од нас био би сасвим сâм. Та ледена самоћа би нас уништила, јер Бог је човека створио као биће заједнице и наш српски народ једна је велика заједница, којој смо сви ми по својој природи, макар најситнијим делом свог срца, одани.
Када бисмо допустили да време својим променама уништи идеал српства у нама, то би нас целе изменило и другачије би сложило сићушне делове слагалице која гради нашу личност. Зато је важно да сачувамо језик, јер то је наша срж, лепота и смисао српске лозе. Језику време не шкоди, јер са сваком новом променом он је богатији, и у својим милозвучним гласовима представља величанствену круну за српство и темељ на ком чврсто градимо свој идентитет.
Иако све ово знамо, ми језик све чешће занемарујемо, остављамо га по страни, поједине речи готово се и губе у ништавилу заборава. Опходимо се према језику све више као према скупој хаљини коју поседујемо, али је не облачимо, јер није по најновијој моди и друштвено пожељној норми. Она онда све више бледи, постаје изгужвана и кроз неко време непрепознатљива. Да ли се то дешава и са нашим језиком? Да ли је српски језик замењен речима страног порекла, тако много присутним у свакодневном говору? Нимало лепа чињеница је да су поједини страни изрази у толикој мери постали део нашег фонда речи, да ми више и не знамо њихове синониме пореклом из нашег језика. Тако језик нестаје, тако губи смисао, тако нестаје један народ. Ја верујем да је појединац утицајан колико и група, јер је управо појединац њена градивна јединица и зато настојим да очувам српски језик. Зато сам и уписала студије Србистике – да бих му била ближа, да бих га проучавала у свакој његовој појединости, да бих осетила особитост сваког његовог акцента и дијалекта. Настојим да чувам језик у свакодневном говору, кроз овако написано слово и кроз овај есеј, којим желим да укажем на важност очувања тако дивне финоће српског језика. Због тога у овом раду не постоји велики број страних израза, јер када бих њима заменила ове већ написане, есеј би и у читаоцу и у мени изазвао другачија осећања и сасвим сам сигурна да не би оставио исти утисак.
Српски језик одликује се неописивом топлином и ведрином духа и чврсто верујем да је по томе посебан, јединствен и непоновљив. Јединственост нашег језика најбоље приказује ћирилица, то нашем перу тако блиско писмо. Ћирилица се назива и писмом анђела, она је нама Србима дар од Бога и дат нам је са разлогом. Којим? Не могу рећи ни ја, ни ви, то зна само наш Творац, који ју је ради нас и створио. Али једно је сигурно – наш народ, по броју мали, али по чојству и јунаштву неприкосновен, по овом је писму од света признат и препознат. А сама помисао да се један Србин од других људи разликује по томе што се истовремено служи двама писмима, указује нам на то колики је њен значај. И заиста грешимо када због недостатка времена ћирилична слова само немарно нажврљамо и наставимо даље, када лепи рукопис сматрамо неважним и бескорисним, јер ко је још лепим рукописом стигао до циља. Када сам посетила Српску кућу на Крфу, тај живи спомен страдања и то упориште српског лика и дела у свету, наишла сам на изложену официрску бележницу из 1917. године. Била је тако беспрекорно читко исписана тамним мастилом на пожутелим листовима. Након читавог века листови су пожутели, корице су се исцепале, али уредност тог рукописа је остала – и данас се разазнаје свака реч. Постидела сам се, јер ни ја не пишем увек нарочито пажљиво, попут свих и ја врло често журим. Али постидела ме је чињеница да је и тај храбри официр журио, прелазио промрзао и гладан Албанију, страховао за свој, али још више за животе војника из свог пука и за будућност оних који су остали у окупираној отаџбини. Тај човек, који је на својим постојаним леђима носио сву неизвесност положаја тадашње Србије и који је бринуо за наше боље сутра, који је као и сви официри тог периода писао у седлу и у неповољним условима, можда и нехотице, неговао је наш језик својим ситним, али јасним рукописом. Свакако је за историју оставио важно сведочанство из тог периода. А који је наш изговор? И да ли уопште можемо да имамо изговор? Леп рукопис, иако је наизглед мала ствар, од велике је важности, јер тиме негујемо лепоту језика и писане речи, која ће и за нама остати као споменик за неке будуће генерације. Зато бирам да кроз ћирилицу и леп рукопис негујем наш језик.
Српски језик је нит која повезује све Србе на овој планети ма где они становали. И докле год говоримо својим језиком не одвајамо се ни на секунд од отаџбине, јер је носимо са собом у срцу. Чувајмо српски језик, ћирилицу и не дозволимо да га неко ново доба поквари – јер српски језик читава је Србија у малом.
Ауторка: Михаела Миленковић
Лектор: Ксенија Стаменковић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
