Којим језиком говорим и шта је уопште језик? Када ме је професорка из средње школе чула како говорим, питала ме је одакле сам и које сам националности. Рекла сам да сам из Власотинца и, помало збуњено, да сам Српкиња. – То није српски, одговорила је.
Као мала, често сам размишљала о језику. Оно како смо ми причали код куће није оно што се учило на часовима српског језика. Нити оно што се чуло како говоре људи на телевизији. Нити оно кад дођу наши рођаци из Баната. Па ни оно кад смо били у Трстенику. Некако је било врло другачије. Речи које су се користиле, па и сама мелодија реченица је другачије звучала. А ни књиге на које сам наилазила нису биле на том мом језику. Онда сам чула нешто што називају македонским. Исто је било другачије, али ипак мом уху сличније. По ги разбирам. Нема падежи. Била сам срећна јер сам открила да постоји заједница која говори језик сличнији оном којим ја говорим. Али исто тако, осетила сам дубоки раскол у себи, јер се на неки начин нисам сматрала довољно Српкињом, а опет ни довољно Македонком. Чак сам приметила и неке сличности с оним како говоре људи с мора, у Хрватској– па и они исто кажу „бијаˮ ко ми! И иду си „домаˮ а не „кућиˮ. Словенци исто кажу „какО си?ˮ, а не „кАко си?ˮ – како су ме упорно исправљали када бих питала некога. У Бугарској исто постављају питања са „каквО?ˮ. Док у Новом Саду не би знали (ка)кво је кво.
Сусрет са тим неким говорима ван земље у којој живим, научио ме је да је оно како ја говорим прихватљиво – тамо негде. Бугарима се не смеју кад кажу „каквОˮ, Хрватима кад кажу да иду „домаˮ, Македонцима кад им је нешто „убавоˮ или Словенцима кад питају „какО сиˮ. То сазнање је било врло ослобађајуће. Порука прихватања је све што нам је потребно. Али зашто – кад то може бити прихватљиво – зашто ипак није, у довољној мери, у земљи у којој живим.
„Имате ли проблем с падежима као људи са југа?ˮ – Не. Ми немамо проблем с падежи, али имамо с језичком елитом која нас упорно гура у ниже редове, изједначава с некултурним, необразованим, мање добрим, само на основу тога што смо се родили у средини где се језик развијао у том смеру да је прешао на аналитичку деклинацију и има експираторни акценат. На аналитичку деклинацију коју званични стандард српског језика не прихвата, али коју многи говорници неких других језика прихватају као део свог језичког стандарда, иако су у неком периоду језичког развоја имали и користили падеже. Имамо проблем с импостер синдромом када користимо падеже и изражавамо се стандардном верзијом српског језика. Која се у многоме разликује од нашег матерњег језика, те нам тај стандард дође као први страни језик. Импостер синдром нас прати и када урадимо нешто вредно пажње, те постанемо успешни у нечему. Јер ми смо са југа.
Потврду да оно што ја говорим није српски језик дала ми је и професорка са факултета – истичући да мој говорни апарат не може производити све варијанте силазних и узлазних акцената, као ни постакценатске дужине, који спадају у главне одлике српског језика – тиме алудирајући на то да никада нећу бити довољно добар говорник српског језика. Експираторни акценат и места акцентовања мога говора нису у сагласности с оним што се назива српски језик. Српски језик не прихвата акцентовање на последњем слогу – правило је јасно постављено и не прихвата никаква одступања, сем када је реч о једносложним речима.
Проблем нису ни падежи ни акцентовање ни лексика – већ осећај неприпадања, који настаје као последица нетолерисања различитих језичких варијетета, тј. дијалеката, те подела истих на боље и горе, лепе или ружне. Стандардни језик јесте пожељан, али не у свакој прилици и донекле прилагођен својим говорницима.
Како ја негујем српски језик? Тиме што, пре свега, поштујем говорнике који га представљају. Тако што прихватам његове различитости, његову живост и неухватљивост. Негујмо га онако како се негују биљке – изнесимо га на сунце, не остављајмо његове дијалекте у тами одбацивања и потискивања; разгранајмо га у свим његовим варијететима; расцветајмо и ćirilicom и латиницом; заливајмо га толеранцијом и разумевањем за његове разлике, одступања и новине; редовоно окопавајмо његову норму; не правимо од њега хербаријум строго канонизованог стандарда – и ђубримо га квалитетном књижевношћу.
Аутор: Биљана Петковић, студент мастер академских студија Србистике
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
