Српски језик доживео је два велика преврата: сакрализацију са Светим Савом и десакрализацију са Вуком. Између Саве и Вука књижевни језик живео је у знаку синонима мед и со. Само у сопственој свештености језик прима привидну антиподност поменутих синонима. Они нису у опозицији, како би се очекивало и како поетика хришћанске књижевности налаже. Ово су два појма који немају своје опоненте, јер они као такви, из профане перспективе, постају суштински синоними у духовној перцепцији. Со први пут постаје мед, а мед постаје со, при томе мед задржава, а со прима сладост.
Мед и со су истовремено и материјал помоћу кога су Срби, не пркосећи Богу, надмашили Вавилонце. Мед и со показали су се далеко тврђим материјалом од чувене куле, коју Бог није урушио, али је она сама, односно њена идеја, урушила је могућност досезања Бога. Срби, као и други свети народи, показали су да се небо не дотиче пркосом већ љубављу, не телом већ духом, не кретом већ идејом, не земљом већ небом. Срби су, у ствари, потпуно преокренули вавилонску идеју. Они су небо спустили на земљу, да би се истим небом приближили Ономе који је на небесима. Они су, за разлику од неких других народа, који су лутали по мраку паганске мисли, ухватили прикључак свештеној књижевности у времену почетака своје писмености. Зато су своју ,,вавилонску кулу” градили од тако ретког материјала, од меда и соли.
Бог Србима није помешао и разделио језике, већ је њихов језик обожио и прикључио заједници светих језика. Та кретња није једнострана. Као што Бог, по милости својој, показује љубав према човеку и заједници, тако су и Срби, показавши љубав према Богу, уселили Њега у срца своја, у душе своје, у мисли своје. Пре тога су уселила Бога у језик (говор) свој. Зато је Србима језик испред других појмова. То спаситељско присуство Бога у језику учинило је српски језик категоријом спасења. Тако су Срби почели да се спасавају делима љубави и светошћу језика. Дела љубави прикључила су их светој историји света, а свети језик их је увео у историју свештене књижевности, тамо где су Свето Писмо, Свети Оци и Света Литургија. Сва открића овога света могла би се дати за распознавање нечег још увек неоткривеног, оног што је само Богу познато и што ће за нас остати тајна, једнака свакој другој мистичној тајни. Њено одгонетање налази се у одговору на питање: ,,Који је то наш истински предак Светога Саве, први преузео молитву Богу на своме језику?” Он је велики колико су били велики Словенски Апостоли. Ако су Словени проговорили светим језиком кроз речи: ,,У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч” – онда су Срби заиста имали разлога да у своју мисао унесу Слово, а свој језик да назову медословесним.
Тако га назива, уистину велики, Доментијан, не последњи већ први Савин ученик. Кад и зашто постаје тај језик медословесни? Постаје то Савиним језиком, Савиним говором и Савиним словима о Светој Тројици и Љубави. На ком месту он постаје медословесни? На једном симболичком месту, на двору угарског краља. Доментијан бира баш ово место и одређену сцену да Савин, српски, језик назове медословесним. Могао је то учинити, можда пре, поводом других Савиних беседа које је слушао и којима се дивио. Зар беседе у Жичи и Студеници заостају за беседама на двору угарског краља? Али Доментијан, патриотски настројен и одан правој вери ништа мање него Теодосије, бира ову прилику да свог јунака још једном узнесе на небо, а његов језик учини херувимским. Савремена рецепција чини да Савино чудо са градом односно вином приближава овог српског светитеља епском јунаку који у невреме пије рујно вино. Тако се и Светоме Сави прохтело да баш на угарском двору хлади вино, јер је „у својој земљи научен да свагда пије студено виноˮ. Ни на једном другом месту, у Доментијановим очима, Сава није толико Србин и толико православан као овде, и то на један префињен начин. Зато писац Савин језик и назива медословесним, јер само тако савршеним језиком било је могуће угарског краља учинити православним, односно сатворити га „заједничарем истините трапезе небесне вечере царства Божјегˮ.
Шта је у основи атрибута медословесни? Или боље: шта је суштина поменутог језика? У основи су изрази мед и Слово, а суштина и садржај овог језика је његова светост. Мед у хришћанској симболици увек означава сладост и светост (отуда Роман Слаткопојац можемо „превестиˮ као Роман Светопојац). И сама реч Светог Писма је „слађа од меда и саћа“. Она је духовна храна која претеже над храном телесном: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијихˮ (Мат. 4, 4). На другој страни, присуство појма Слово (не обичне речи) означава суштинско присуство Бога Логоса у језику, којим тај језик постаје божански. Дакле, медословесни језик је свети и божански језик. Семантика овог атрибута подразумева унутрашње присуство Бога у структури језика, дакле не само реторичко обожење језика, већ његово конституисање и опстајање само у садејству и кроз бивствовање Логоса у њему. Логос је и со, па се сладост језика постиже и кроз присуство соли у њему. У чувеној Беседи епископима Сава упозорава своје ученике да, ако се уздигну ка књигама, „буду слатки сољу нашег језикаˮ. Још једном, дакле, Сава уздиже језик у небеске висине и од језика српскога твори дом Христу Спаситељу. Свети апостол Павле каже у Посланици Колошанима: „Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињенаˮ (Кол. 4, 6). Српски учитељи Сава и Симеон, према Теодосију Хиландарцу, постају учитељи Речи, јер „у себи имају реч Христа Речиˮ. Само такву приготовљену храну, у коју се уселио Христос, могао је понудити Свети Сава својим гостима, како сведочи једна стихира његовог непознатог ученика. Он их позива за трпезу божанствену и слатку односно позива их на причешће речима. Сличну трпезу, пуну књижевних јела слађих од меда и саћа, припремио је и Данило Пећки.
Облагодаћење нашег језика долази преко Духа Светог и кроз присуство Христа у њему, који је со, јер укида бљутавост и васпоставља сладост вечног живота. Језик који је примио Христа постаје храм спасења, преко кога се спасавају и они који творе и они који творевину виде као непресушну и неућутну химну Господу. Тако творевина постаје ближа Богу од самог аутора, који није само недостојан, већ је и скривен по смислу стваралачког подвига и унижен по смислу свог аскетског опредељења.
Доментијан употребљава и друге атрибуте за језик (богоговорни, богогласни, богољубиви), али они немају ону семантичку снагу као израз медословесни. Језик Светога Саве, који је сабирао „свом отачаству мед богоразумијаˮ најприродније је било назвати медословесним. У овом појму је садржана сва теологија и философија српског свештеног језика.
Аутор: проф. др Драгиша Бојовић
Лектура: Драгана Алексић и Ивона Савић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
