Дубровачки сликар, Марко Мурат (1844–1944), био је типичан представник интелектуалног круга дубровачких Срба његовог доба, који се оглашавао и о питањима ширег културног и националног значаја.
Стога су и његова запажања, размишљања али и активност значајни и за историјско проучавање покрета Срба католика. Међутим, ми смо данас у највећој мери лишени могућности да чујемо, односно прочитамо изворну Муратову реч, пошто је највећи део његових списа, у страху од прогона, уништен од стране наследника по сликаревој смрти. Тиме су они рукописи и друга сведочанства, која су ипак својим путевима дошли до нас, још значајнији. Међу њима, сем врло важне Муратове преписке, јесте и рукопис његове биографије, под насловом Из мог живота, који је, мада непотпун и оштећен, штампан у Београду, 2007. Рукопис, који је уметник почео да пише „уочи Велике Госпе 1933. г.”, обухвата период детињства и ране младости, све до почетка школовања у Дубровнику, што би могло да значи да на наведена питања и не даје одговоре. Међутим, можда и слутећи, у несигурним временима, да је добро да своју реч још једном јасно каже, Мурат је и тај део своје биографије илустровао својим мислима о српству Дубровника, с обзиром на историјске разлоге, о језику, писму, вери и обичајима.
На самом почетку Мурат одређује и своје место у националној историји културе, изражавајући наду да ће у његовом тексту „можда... наћи нечег за себе корисног, умјетници наши и писци и историчари уметности Срба”.
Састављајући уводни текст пред својим аутобиографским записима, Мурат наводи да ће писати „ћирилским писменима стога што су она наша, за наш језик згодно удешена”, чиме одмах започиње и расправу о писму Дубровчана. Он, затим, наводи да се у Дубровнику тада претежно пише латиницом, мада то није било раније. Ћирилица је у старим временима употребљавана и у литургијским, црквеним књигама, а њено напуштање, сматра Мурат, „не бјеше последица тобоже римске пропаганде, него природна тежња уопћавања и приближавања културном Западу”. Он је ћирилицу научио у школи, у родном месту, код учитеља који је посебно инсистирао на овом писму, дубровачког писца и преводиоца, Антуна Казалија.
Што се језика којим говоре Дубровчани тиче, Мурат га искључиво назива српски. У том смислу је интересантно да када говори о италијанском језику неких од својих суграђана, Мурат духовито а индикативно примећује: „...италијански је говорио савршено и изговарао га са чистим српским акцентом... Тако изговараху и сви стари Дубровчани. Толико је увријежен у њега био дух и дах нашег језика”.
Што се територије којом се проширивала Дубровачка Република тиче, Мурат је конкретан да су њу Дубровчани добијали на поклон или куповали од српских владара, као што и за цркве и манастире који су на Шипану и околини обележили његово детињство подсећа да су у њима чинодејствовали „раније источни, а доције западни калуђери”. То је случај са стародревним Манстиром св. Михаила на Суђурђу, док за манстир у Пакљену конкретно каже да су га основали „српски калуђери... веома рано, још прије великог просветитеља Св. Саве”.
Мурат на више места у својој непотпуној аутобиографији говори о народној песми која се неговала у Дубровнику и околини, односно тврди да је „цвала на цијелој Дубровачкој територији”. Посебан значај народних песама он је уочавао и у својој породици, пошто их је врло често певала његова мајка. „Сваки рад пратила је пјесмом, сећа се Мурат. Је ли шила, плела бјечву, чешљала вуну, прела на виту или купила маслине, веслала долазећи из ‘горе’, пјевала је. Преко 20000 стихова народних пјесама записали су мој ујак Вице (Палунко) које им је она рецитовала.”
Сећања су слична и на оца, који је, сем певања народних песама „у колу, о сватовима, о празницима”, и читао епске народне песме из збирки о Косовском боју које је имао у својој библиотеци.
Епска народна песма је певана и уз гусле, увече, око огњишта. „Шипањани гудјаху, сећа се Мурат, а најрадије слушаху када би неко дошао из другог мјеста да отпјева уз гусле пјесму која за њих бјеше нова. Скупљаше се тада око гуслара и мушко и женско да пажљиво слушају и да одмах упамте.” Да би оспорио мишљење „научника са источне стране”, па чак и свог пријатеља филолога и политичара, Љубе Стојановића, Мурат прецизира да гусле нису биле изузетак само на Шипану, него да „није у дубровачкоме било мјеста без гусала и гуслара и народне пјесме”, додајући да је он лично „у Дубровнику граду више... видео и слушао гусала него у нашој престоници Београду за вријеме двадесетогодишљег бављења”.
Говорећи надаље о народним обичајима, Мурат пише: „Народни обичаји и пјесма и ношња чувани су, усавршавани, углађивани боље него у православнијим од јединства са Петром отцијепљеним крајевима”. Бројни обичаји, које Мурат на више места у рукопису одређује као српске, везани уз свадбе, али и црквене празнике, као што је Божић, дуго су се одржали и на његовом родном Шипану. Посебно се сећа прослава у својој кући, прилагања бадњака на Бадње вече, сцене када отац посипа бадњак пшеницом и вином, а окупљена породица моли благослов. Ту су и сећања на дочекивања коледара који су честитали и Водокршће. „Јер је онда стари – тј. Православни Божић падао на ново водокршће (Богојављање)”, појашњава Мурат. Уз Божић, Мурат помиње и обичаје „материца и очића”, у виду откупљивања везаних мајки и очева, уз примедбу да се у Београду мисли да они не знају за те обичаје. На Шипану се, сведочи сликар, на особит начин прослављао и Видовдан, и Ивањдан и Петровдан.
Мурат објашњава и поједине термине који и данас нису довољно разјашњени: „Православне су онда на Шипану звали старе руке. Никада се нису звали власима, као што је доцније уведено кад су дошле партије и свађе. Власима су на Шипану звали све наше сељаке с краја који носе широке гаће (димије), без разлике цркве којој припадају – источне или западне”.
Мурат говори и о промени у дубровачким именима која је наступила у 16. веку, до када су „српска народна имена скоро искључива”, док календарских „није било ни десетак”. Од тада је црква, „држећи се одредбе да кристијани морају носити имена светаца, превађала ова народна имена..., тако да је, на пр, Радо превођен у Raphael, Бошко са Natalis...”
И код Мурата је присутна идеја, као и код других интелектуалаца из редова Срба католика, о јединственом српском становништву у Дубровнику и у залеђу, који се разликују једино због различитих услова живота.
„А што се више приближаваш Плочама, све већма осјећаш и видиш свијет опет већином наш, али другчији: запуштени, заробљени, примитивни, скоро подивљали, некад сјајни Исток прекривен и притиснут црним и тешким облаком азијтским...” Али, напомиње Мурат: „...потлачени, мучени и огољени овај сељак сачувао је под оним избразданим челом и у оном намученом срцу, душу старих славних предака, вјеру у Бога праведнога, вјеру у покајање гријехова, у освећено Косово. Сачувао је срце јуначко, дух слободе, туга помешана са надом и неким пророчким заносом претварала се у пјесму, у мистериозни глас гусала српских...”
То је идеја коју је изразио и у свом сликарству, а конкретно на монументалној композицији Долазак цара Душана у Дубровник, за коју је, као члан делегације Краљевине Србије, био награђен 1900. на светској изложби у Паризу.
*Припремљено у оквиру пројекта Српски језик и књижевност у фокусу, који се изводи на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (бр. 336/1-6-01).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
